Sisemancipacija

Zanimljivo je gledati zadnje trenutke diktatorove borbe za vlast: za nokte se drži. Zadnji resurs je najveća grupa stanovnika Srbije, žene. Nije ih se setio ranije. Ali video sa sapunom i drugi sa crnim konjem vučimediji su proglasili pretnjom – srpskim ženama, te eto njima zaštitnika (na konju?). Srpske žene ne treba da se boje silovanja: em toga imaju dosta kod kuće i u domovini, nije im strano, em su njihovi zaštitnici silovali gde god su mogli u bliskoj prošlosti. Jedan od ponosnih osnivača Belih orlova bio je donedavno direktor Narodnog pozorišta u Beogradu: Beli orlovi, pod komandom Milana Lukića, u doživotnom zatvoru inače, silovali su i pobili oko 200 žena (četiri preživele) u hotelu Vilina vlas i još u logoru Uzamnica organizovano, i na drugim lokacijama manje organizovano tokom 1992-93. O drugim organizovanim lokacijama za silovanje i o pojedinačnim slučajevima u BiH za vreme rata 1992-95. postoji bogata dokumentacija suda u Hagu, dostupna svima. Pomenula sam samo slučaj koji beogradsku „elitu“ neposredno povezuje sa jednim od masovnih organizovanih silovanja. Silovanje je dakle integralni deo novije srpske istorije – sestre, imate zaštitu najstručnijih!

Zaštitu od silovanja naravno neće uživati one žene koje su se stavile na stranu neprijatelja. To su pre svega neke studentkinje i profesorke, pa mnoge naučnice, kulturne radnice, učiteljice, bogme i lekarke, radnice – ustvari ima ih posvuda. I gle čuda, kako ih napadaju vučimediji – prirodno, pretnjama silovanjem! No pustimo po strani taj mali paradoks i vratimo se onim ženama koje diktator štiti. Kako dakle izgleda i čime se odlikuje zaštićena ženska vrsta? Razlikujemo javno istaknute esenesovke iz političke i estradne sfere, ćacinice (ćacika može biti i muško, nije dobar termin) i gagabake, jer ti se primerci jedino pojavljuju u vučimedjima. Koja to Srpkinja ne bi poželela, da bude kao bivša potpredsednica vlade sa po’ kile maskare na svakom oku, ili uspijuša koja kao štiti kosovske Srbe, ili ono čudo iz Inđije što dahće, ili predsednica šatro novinarskog udruženja, ili ministarka što je imala korupcionašku aferu čim je dosegla punoletstvo, ili buket mentalno uneređenih ministarki, ili potpredsednica skupštine direktno iz sirotišta gde je patio Oliver Tvist, ili ofucana aždaja iz banke, ili neka od oslinavljenih novinarki koje mjauču po vučimedijima? Ili prva turbo linija, pevaljke plastelinke, TV voditeljke ispale iz kukavičjeg gnezda, rijalitičarke-veteranke? Ili vankategorijalni đilkoš Brnabić? Raznolikost je impresivna, mogućnosti beskonačne. Ako bi se tražio neki zajednički element, koji bismo mogli razumeti kao ideologem, osnovni tekst, nešto što bi bila os imaginarija zaštićene ženske vrste, to su nedvosmisleno – sise. Dobro, i usnice, pa i šire… Zbog novih dimenzija umetaka menjao se program Pinka, u postoperativnoj anticipaciji dahtali su dvonošci diljem regiona. Sise kao takve idealno su semantičko jedro za abažavanje lika predsednika i za bipolarnu smetnju koja je jedina diskurzivna osnova svega toga: svet se sastoji od mudrog predsednika i ustaških blokadera, sve drugo samo je ometanje poruke. Sasvim ozbiljno, sise su vizualna osnova konstantnog pornografskog hipoteksta, njegov najvažniji deo, koji deluje direktno i na svest i na podsvest, premda se nigde ne pominje, ne ističe. To je izvesno inovacija među poznatim registrima diskursa diktature, istorijski i savremeno. Da bi stvari bile strašne, veoma mnogo mladih žena, pod uticajem vučimedija i đubrišnog interneta, veruje da je sisemancipacija uistinu emancipacija. Ima i gore – mnogo pojedinaca na boljoj strani sveta misli da je to sve nevažno i he-he zabavno, čak i kada maskarom opterećena bivša potpredsednica vlade suvereno upotrebljava izraz „mizogeno“: negde u slami u toj glavi krije se fragmentarno sećanje na mizogeno, hajd’ da ne pominjemo tačan oblik misogeno. Otkuda ta potpuna ležernost i ravnodušnost?

Stvar sa sisemancipacijom je, naime, neuporedivo ozbiljnija: ona svima služi kao štit protiv feminizma.

No, vratimo se krutoj realnosti. Kada idealna zaštićena žena pokaže kako brine o sebi, očekuje je trajna srpska vrednost, porodica. Ona naravno mora biti zaposlena, domaćica i majka, sa sve onom plastikom, što više dece to bolje. Bilo bi neekonomično da je stalno za šporetom, diktator ima jasan plan: mala industrija po selima, tako da su žene radnice, da obavljaju sve oko kuće (stoka, okućnica, bašta, hrana, spremanje) dok domaćin radi u polju, i da gaje idiote koji će misliti samo na fudbal, jer to pita diktator kad im se uvali u kuću na mini-Ivkovu slavu: ne za sport, nego za koga navijaju. To jeste veliko odstupanje od starog konzervativnog modela predviđenog za ženu, da je zatvorena u kući. Diktatorov patrijarhat je još i parazitski, jer iskorišćava emancipovanu prošlost i sećanje na nju (obavezna zaposlenost žene). Kombinacija je ubistvena: eksploatacija, pornografija, patrijarhat, versko i drugačije zaglupljivanje dece, dementni nacionalizam. Diktator bi na to na kraju da privuče žene. Svaka koja bude glasala za njega zaslužuje čitav paket.

Možda još samo primer mitske srpske porodice, evo recimo porodice Mladić: uspešno izmanipulisano, ekonomski zadovoljavajuće, medijski pokriveno izvođenje pogrebnih svečanosti. Godine 2010, ista porodica zahtevala je da „đenerala“ vlasti proglase mrtvim, jer je bio slabog zdravlja i odsutan sedam godina. Da je to odobreno, supruga bi mogla da dobije državnu penziju i da proda njegove posede. Kakve lepe srpske porodične vrednosti!

Umesto da ovo zadnje vučenje za suknju bude najveći skandal predizborne kampanje, to mnogo ne uzbuđuje, čak ni žene. Doduše, ni pred ijedne srpske izbore zastrašujuće pogoršavanje ženskog položaja u društvu i javnosti nije moglo da bitno utiče na izbore. Nikada nije bilo mnogo hrabrih, u javnosti glasnih feminista, a bogami ni kandidatkinje ni glasačice nisu se baš intenzivno oglašavale kao feministkinje – uglavnom suprotno. Biti feministkinja danas pokriva neuporedivo šire područje: znači biti beskompromisno za mir, suživot, život u svim oblicima i pojavama prirode, zaštitu svih manjina i otpor svakoj većini, i jasnu svest da je patrijarhalno čudovište daleko od crkavanja. A i nešto od starog sestrinskog veselja ne bi bilo na odmet.

Peščanik.net, 25.09.2026.