- Peščanik - https://pescanik.net -

Sjaj i beda izborne većine

Razume se da na poslednjim izborima za gradonačelnika Moskve nije pobedio Sergej Sobjanin. Zafalilo mu je jedva nekoliko procenata s kojima bi on sasvim uvereno mogao da nam prodemonstrira tu naizgled prostu činjenicu da su glasovi pošteno izbrojani. U isto vreme, bez obzira na zaista blistavu predizbornu kampanju, bilo bi u najmanju ruku neistinito tvrditi da je pobedio Aleksej Navaljni. Njemu su nedostajali bar mesec ili dva dana ovakve političke aktivnosti da bi postao realni pretendent na mesto gradonačelnika Moskve.

Na moskovskim izborima su pobedili posmatrači. Oni su ih potpuno razobličili. Posmatrači su nam otkrili ono što mi do juče nismo mogli ni da pretpostavimo.

Uglavnom sva istraživanja javnog mnjenja su nam sve do samih izbora uporno pokazivala otprilike ovakvu sliku. Oko 60% Moskovljana je izjavilo da će izaći na izbore, njih ne manje od 60% da će glasati za Sergeja Sobjanina, a približno 20% da će dati svoj glas Alekseju Navaljnom. Računajući na ovakvu raspodelu glasova među kandidatima i polazeći od rezultata utvrđenih na prošlim izborima, sociolozi su prognozirali izlaznost od oko 50%. Međutim 8. septembra, već početkom druge polovine dana je iz prvih exit poll izveštaja bilo jasno da je izlaznost znatno niža i da Navaljni osvaja mnogo više glasova nego što se očekivalo. Petrogradski sociolog Ela Panjejah (Елла Панеях) je tu iznenađujuću činjenicu prva primetila i odmah obznanila. Pređašnji model je doživeo drastičnu promenu i sada niska izlaznost počinje da radi u korist, a ne kao do sada na štetu opozicije – napisala je ona na svom fejsbuku.

I stvarno. Sve računice su rađene u okvirima pređašnjeg modela u kom s polazi od toga da onaj napredniji, u odnosu na vlast skeptičniji i kritičniji birač nerado izlazi na biralište i da rezultat uvek određuje inertna, režimu više privržena većina. Ovo i jeste standardni model za režime kojima je nadenuto zgodno ime „elektoralni autoritarizam“. Čak i pre početka same izborne kampanje, birači već unapred znaju da će partija ili kandidat koga podržava vlast dobiti podršku te većine. Tako mnogi kritičari i skeptici i ne izlaze na izbore, što na kraju krajeva pobedu režima čini još ubedljivijom.

Kad ono, gle iznenađenja! Zahvaljujući tome što su moskovski izbori prvi put u novijoj istoriji bili realno kontrolisani, mi smo saznali da inertna i režimu privržena većina takođe nije izašla na birališta.

Ne, nisu sociolozi bili ti koji su pogrešili. Oni su svoja istraživanja kao i do sada sprovodili putem telefonskih i uličnih anketa, i na već tradicionalna pitanja dobijali praktično iste odgovore. No stvarna kontrola izbornog procesa nam je pokazala da režimu privržena većina na pitanje anketara odgovara „da, svakako, izaći ću na izbore i glasati za Putina, Sobjanina ili takozvanu partiju vlasti“, a u stvari ostaje kod kuće ili radije odlazi na neko zanimljivije mesto. Na biralištima se nije pojavila otprilike trećina onih koji su rekli da će izaći na izbore, i gotovo polovina onih koji su obećali da će glasati za Sobjanina.

Na osnovu rečenog nam se nameće logično pitanje koje je moguće formulisati i ovako: nije li ta čuvena Putinova, ta njemu i njegovoj vlasti privržena proautoritarna većina ovoga puta izdala Putina i njegov režim ili pak – o strašne li jeresi! – ona ni ranije na njih nije izlazila, a da zahvaljijući malom broju objektivnih posmatrača mi o tome ništa nismo znali?

Teško da ćemo ikada saznati pravu istinu, no jedno je sasvim sigurno: izgleda da je mašina koja je obezbeđivala glatko i nesmetano funkcionisanje „elektoralnog autoritarizma“ najzad zaribala. Ona je svih ovih godina radila na osnovu opšteg uverenja da u društvu stvarno postoji dominirajuća, režimu privržena većina. Ovo široko prihvaćeno saznanje je motivisalo prosečnog, često veoma loše informisanog birača da se prilagodi „mišljenju većine“ i da govori kako je on za Putina, za Sobjanina, za partiju Jedinstvena Rusija, čak i bez nekakvih posebnih, lično njemu važnih razloga za to. Pridružiti se većini je za njega bio najprostije i najmanje rizično rešenje. U isto vreme, ovo je saznanje sve one manje zadovoljne ili čak sasvim nezadovoljne politikom vladajućeg režima motivisalo na odustajanje od izbora, jer zbog vladajućeg mišljenja većine, njihov glas ionako ne bi uticao na izborne rezultate.

A dalje je sve bilo stvar tehnike. Na mestima gde izborni rezultati odgovaraju društvenom očekivanju, vlast ih je jednostavno potvrđivala. Na onim mestima gde se to nije dogodilo, ona je raznim tehnikama prosto dodavala odgovarajući broj glasova koji joj je nedostajao. I budući da su rezultati više-manje odgovarali opštim očekivanjima, u javnosti je sve to prolazilo prilično glatko, bez nekakvih značajnijih protesta.

I baš zato, izbori održani 8. septembra ne tiču se samo Moskve ili Jekatarinburga. To su događaji koji imaju mnogo dublji, mnogo širi značaj za budućnost Rusije. Začuo se uzvik „Kralj je go!“ i više ništa neće biti isto kao ranije.

„Elektoralni atoritarizam“ je u stvari režim osposobljen da izbore, u kombinaciji s autoritarnim metodama vlasti, uvereno koristi za potvrdu svoje legitimnosti. A što se poslednjih moskovskih izbora tiče, upravo se tu i krije odgovor na pitanje zašto su ovi izbori, i to baš s učešćem Alekseja Navaljnog bili tako važni za Kremlj. Posle poraza koji je doživeo u decembru 2011, rehabilitacija je za Vladimira Putina postala stvar od životnog značaja. On je javnosti po svaku cenu morao da pokaže da, bez obzira na kvar koji ju je zadesio 2011, „mašina većine“ i dalje besprekorno radi. Za efektnu demonstraciju ovog dokaza je izabrana Moskva – Vandeja poslednjih predsedničkih izbora.

Međutim, rezultati izbora u Moskvi, Jekatarinburgu i Arhangeljsku pokazali su da kvar „mašine većine“ ima sistemski karakter. Naravno, režim još uvek nije doživeo svoj definitivni poraz. Sergej Sobjanin je osvojio oko 50% glasova, no mit o ubedljivoj, monolitnoj i neprobojnoj većini zauvek je slomljen.

Putinska „mašina većine“ više nije zalog i garancija izvesnosti i stabilnosti. Ova činjenica će i kod elite, i kod prosečnog birača iz osnova početi da menja odnos društva prema režimu. Odsustvo mogućnosti priklanjanja mišljenju i izbornoj odluci „ubedljive većine“, prinudiće sve zainteresovane, pa i one manje zainteresovane, da stvarno biraju jednu, drugu ili možda čak i nekakvu treću stranu iz izborne ponude.

Demokratija u Rusiji, naravno, još uvek nije pobedila i ne treba se nadati tome da će jednoga dana osvanuti nekakav odlučujući dan pobede. No jedno je sigurno: ovi događaji će ispisati još jedno doduše kratko, no zato izuzetno važno poglavlje u nekom budućem udžbeniku političke istorije Rusije.

Kiril Rogov, Новая Газета, 11.09.2013.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 20.09.2013.