Republički sekretarijat za javne politike Vlade Republike Srbije i Ministarstvo prosvete u saradnji sa deset beogradskih osnovnih škola pokrenuli su projekat „Učionica kakvu želim“. Ideja je da se učenici dogovore kakvu učionicu žele i osmisle kampanju za prikupljanje novca potrebnog da se njihova zamisao sprovede u delo. Kreatori navode da je cilj projekta da kod učenika razvije preduzetnički duh i osnaži ih „da unapređuju i menjaju svoje neposredno okruženje ali i širu društvenu zajednicu.“
Kakve tačno veze prikupljanje novca za učionicu ima sa preduzetništvom, kreatori ne kažu. Mada je očigledno da deca ništa ne prodaju, već mole za novac, ako se baš potrudimo možda bismo mogli da pronađemo bar načelnu vezu. Recimo, kada deca promišljaju na koje sve načine mogu urediti svoj prostor i šta su prednosti, a šta mane tih rešenja, ona postaju kreativna i preduzimljiva. Ipak, teško da se ovo opravdanje može držati. Kako je projekat snimljen i emituje se na javnom servisu, vidimo da je deci već u startu zadat okvir, intervencija u učionici. Pored toga, kada deca daju mašti na volju, učiteljice ih podsete da izmene u učionici moraju biti korisne za samu nastavu. Drugim rečima, sve je fingirano, tako da, sve i da se složimo da je poželjno u školi razvijati preduzetnički duh, ovaj projekat to svakako ne čini.
Da li je situacija bolja kada je u pitanju unapređenje društvene zajednice? Nije. Projekat je zapravo poguban po društvo. Da bismo razumeli zašto je to tako, moramo odmotati poruku koju nam kreatori projekta šalju. Uslovi u kojima se deca u Srbiji školuju su loši i mogli bi se poboljšati. Loši su zato što država ne izdvaja dovoljno novca za obrazovanje. Ukoliko želimo nešto da popravimo, to moramo uraditi sami. Moramo se osloniti jedni na druge i moliti za sredstva koja ćemo iskoristiti da unapredimo školsku infrastrukturu. Da bismo u tome bili što efikasniji, potrebna su nam određena znanja i veštine. Moramo znati šta tačno želimo, kako da uradimo SWOT analizu, kako da ispitamo tržište ponuđača, te kako da osmislimo kampanju.
Ovo je slika sveta i obrazovna poruku koju nam kreatori šalju. Na prvi pogled deluje da deca od projekta mogu imati koristi. Ako je situacija već loša, a jeste, važno je iskreno se sa njom suočiti i učiniti šta se može. Ako su donacija za obrazovanje i lečenje dece jedino što nam preostaje, onda je važno da znamo kako se pravi dobra kampanja.
Problem je što oni koji nas obučavaju kako da nadoknadimo manjak državnog ulaganja, o tom ulaganju sami odlučuju. Ako su već prepoznali da je školska infrastruktura loša, onda na njima nije da nas nauče kako da preživimo povlačenje države, već da preuzmu odgovornost i državna sredstva preusmere tamo gde su najpotrebnija. Njihov posao je da upravljaju našim novcem u interesu samog društva, a ne da odgovornost za rešavanje problema prebacuju na građane. Umesto toga, Ministarstvo teret stavlja, ni manje ni više, nego na nejaka dečja pleća.
A kada se država povuče, onda se deca zaista leče sms porukama i njihove škole zaista zavise od dobre volje solidarnih građana. Problem je što dobri ljudi nemaju dovoljno informacija o tome kome je novac najpotrebniji. Možda je intervencija neophodnija nekim seoskim školama, od deset izabranih beogradskih. Možda neki učenici nemaju osnovna nastavna sredstva, dok solidarni građani prikupljaju novac za akvarijum. Sve one informacije koje država ima i na osnovu kojih je u obavezi da rešava probleme pravično i odgovorno, solidarni građani nemaju.
Kada se problemi rešavaju donacijama, posledice po društvo su pogubne. Sredstva se doniraju onima koji već imaju sredstva za dobru kampanju. Građani se sve vreme osećaju beznadežno jer su u situaciji da izaberu kojem detetu će pomoći, a najviše ispaštaju oni koji su najviše obespravljeni i nevidljivi. Država ih je napustila, a građani ih ne vide.
Umesto da se sa decom o svemu ovome otvoreno razgovora, ona se indoktriniraju. Povlačenje države prikazuje se kao prirodno i neizbežno, a prostor delovanja sužava se do banalnosti. Pod krinkom osnaživanja dece da društvo menjaju na bolje, društvu se u školi zadaje konačni udarac.
Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Peščanik.net, 27.12.2021.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU