- Peščanik - https://pescanik.net -

Skretanje pažnje

Foto: Predrag Trokicić

Osoba zbog koje sam se brzopleto, možda i osorno, suprotstavio Saši Iliću, polako se razotkriva pred mojim doskora slabo obaveštenim očima: slušajući na preskok ono što je general Ponoš govorio na televiziji, pomislio sam, pre nego što sam se latio pera, da je po odmerenosti, staloženosti, sušta suprotnost vladaru (koji se još nije zvanično prijavio za veličanstveni reizbor 3. aprila).

I sad mi se čini da u tome nisam pogrešio, ali tek u poslednjih nedelju dana počinjem da dodajem nove kockice u mozaik freske budućeg, nadam se, šefa moje umnogome unesrećene države: general Ponoš je o generalu Mladiću govorio kao o ličnosti tragičnoj, koja je komandovala nekim briljantnim vojnim operacijama (o čemu ne mogu da sudim, jer sam neškolovan i ne poznajem dobro istoriju rata koji Srbija nije ni vodila), i rekao je, čime je prevršio i moju jezičku meru da je Ratko Mladić – oficirčina.

(Ne upoređujem i pogotovo ne izjednačavam Ratka Mladića sa Adolfom Hitlerom, ali, nije li, majka mu stara, i Firer ličnost tragična, koja se mogla držati kičice, ili postati bankarski činovnik, lugar, trgovac, ili čuvar dolme? Tragična je ličnost jer je na dušu uzeo neizmeran greh, i jer je u svoje još držeće telo uneo cijankalij predupredivši dželata koji će prekovremeno vešati naciste u Nirnbergu. Ali se o takvoj istorijskoj ličnosti ne govori kao o pojedincu koji je tragično protraćio vlastiti život, upravo zbog toga što je toliko drugih života uništio: ako je pojedinac izazvao nedopustive i nepopravljive promene u društvu, onda se mora govoriti o njegovim delima, a tek uzgred, i to ko mora, o njegovoj sudbini: zadivljenost i lična empatija za ratnog zločinca, čak i za onoga o kome se samo osnovano sumnja da je počinio lokalni genocid u skladu sa našim mogućnostima i potrebama, nipošto ne preporučuju generala Ponoša za predsednika države: kao da je hvalospevom Mladiću hteo da okrnji glasačku mašineriju još nepobeđenog vlastodršca i Mladićevog vatrenog navijača.)

&

A sada o jeziku: moj budući predsednik ne bi smeo da se povede za estradom koja je u poslednjih nekoliko godina uvela reč ‘pevačina’! Svakome ko je jezički iole osvešćen moralo bi biti jasno da čak ni ‘momčina’ nije najsrećniji oblik, ali se augmentativ u opticaju pojavio ranije pa se izborio za mesto, i u rečnicima, i u govoru, ‘šamarčina’ isto tako: stranac koji bi učio srpski mogao bi kojim mu drago imenicama muškog roda dodavati ‘čina’, ‘kondukter-čina’, zašto da ne, ‘recepcioner-čina’, ali native speaker, poput Zdravka Ponoša, morao bi znati da se ne mogu sve reči pojačavati i uveličavati na ovaj način: ‘lekarčina’, ‘doktorčina’, ‘hiruržčina’, ‘advokatčina’, pa čak ni ‘generalčina’ – ne može! Nadam se da neće moći ni ubuduće, mada se jezik svake sekunde menja, meškolji se i preobražava. ‘Junačina’ – to već dugo imamo, neki od nas možda to i izgovaraju, i pišu, ‘pederčina’ se isto odomaćila u našem dičnom vokabularu, ali ‘oficirčina’ – no pasaran.

Omladina je nedavno uvela prefiks ‘pre’: presmešno, „Mili, ti si presebičan“, reći će Srpska majka svom nekadašnjem bliskom saradniku, ‘preukusan je ovaj tiramisu’ etc. Nije mi svejedno, ali evo prvi put dajem oduška svojoj nelagodi (premda me neki pridev iz mladogovora i razveseli, kad je preneočekivan i prenemoguć), ali ako kroz prste gledam novom naraštaju, ne moram prepunoletnoj, preškolovanoj personi, koja pretenduje da bude moj predsednik: upoznaj svoj jezik, budući predsedniče, da bi ga više voleo, i da bismo mi tebe više voleli.

Nijedan budući predsednik Republike ne bi smeo da kaže „nemam sa tim nikakav problem“, „na pada mi na pamet!“, jer bi građanima pred oči izlazio lik Aleksandra Vučića; omiljene fraze još neispraćenog vladaoca morale bi biti lustrirane barem petnaest godina: bude li već naredni predsednik ushteo, napraviću besplatan vodič kroz bespuća političarskog jezika, načiniću mu indeks klišea kojih mora da se kloni.

&

Kad smo kod pitanja koja su preškakljiva: predsednički kandidat je pohitao da obznani šta misli o istopolnim zajednicama i o mogućnosti da takvi parovi usvajaju decu, to je za generala bilo pitanje na koje odgovor moraš znati u podne, u ponoć, kako govorahu naši učitelji; možda je mogao reći kako je to pitanje krajnje složeno: „Srećom, jer isuviše je to važno i dalekosežno, o istopolnim zajednicama ne odlučuje predsednik sam, svakako bih pre prihvatanja ili odbijanja takvog zakona dao sve od sebe da problem i njegove moguće posledice razumem…“

E sad, je li u prehitrom mačo odgovoru (koji je obeležio poslednji „Utisak nedelje“) iz predsedničkog kandidata progovorio rodni kraj, privržen, kao i svaki drugi rodni kraj, tradiciji i navici, a krajnje podozriv prema novoj modi, ili se tako kategoričan stav kristalizovao ispod kadetske i oficirske kape, ili to jeste stav slobodnog pojedinca Zdravka Ponoša, do kojeg je došao vlastitim razmišljanjem – ne mogu da prosudim.

Ali kad građanin za koga ću glasati – jer želim da imam novog predsednika – za sedam dana pet puta pogreši, smatram svojom glasačkom dužnošću da građaninu-kandidatu na to skrenem pažnju.

Peščanik.net, 23.02.2022.

ZDRAVKO PONOŠ