I u Teheranu se ovih dana većina razgovora vrti oko Sirije: da li će Amerikanci napasti ili će nekako da se izvuku, jer im se ne ulazi u još jedan rat? Po tome je prestonica Irana ista kao i sve druge. Ova država je dobila novog predsednika i novu vladu. Prvi vidljivi rezultat je nova moda na gradskim ulicama i u državnim uredima. Muškarci nose košulje s kratkim rukavima, a žene jarke boje i marame zabačene daleko unazad. To su prvi znaci malo liberalnije politike, kojoj je doprinela pobeda za iranske prilike veoma liberalnog Hasana Rohanija na predsedničkim izborima. Promenio se i politički govor. Prethodni predsednik Ahmadinedžad obraćao se svetu jednočasovnim govorima na opskurnom jeziku koji je proizvodio samo nesporazume. Rohani svoje ideje iznosi preko tvitera na engleskom. U državi koja strogo filtrira internet, ministar spoljnih poslova Muhamed Zarif ima svoju stranu na fejsbuku i dobro se zabavlja. Ima se utisak da nije reč samo o promeni političkog govora, nego i o promeni politike. Rohani je u svom programu naveo oživljavanje ekonomije, donošenje povelje o građanskim pravima i uređenje odnosa sa zapadnim državama. Iran najavljuje razdoblje političkog pragmatizma.
Ali zašto onda insistira na savezništvu sa Sirijom? Svakome je jasno da bezuslovno podržavanje zemlje o kojoj se postavlja pitanje da li je hemijsko oružje upotrebila vlada ili pobunjenici – ne zvuči kao moderni politički pragmatizam. Zvuči kao prizivanje bombardovanja. I pored tvrdnji da je ovo rat između šiita i sunita, Al Asadova vlada je ateistička i njome ne gospodari nijedan od bogova Bliskog istoka. Iran je teokratska država u kojoj klerikalni aparat ima pravo veta na rad parlamenta. Kako države sa toliko različitim sistemima vrednosti mogu da budu u bliskom savezništvu?
Odgovor se možda krije u neupadljivoj sivoj zgradi na severu Teherana, gde se između ostalog svakodnevno štampa jedan bibliografski kuriozitet. Za Iran Sepid kažu da je jedini dnevni list za slepe na svetu. Slabovidi ljudi svuda imaju svoje dvonedeljne ili nedeljne preglede štampe. U Teheranu za slepe štampaju dnevne novine na brajevom pismu. Urednik je slep i dobar deo njegovih novinara takođe ne vidi. U svemu ostalom redakcija je poput svih ostalih na svetu. Gomila pomalo očajnih novinara i novinarki s tamnim naočarima na nosu pokušava da shvati svet oko sebe i da to prenese na papir. Samo je papir malo deblji, jer ga štampaju u reljefnoj štampariji i tekst se čita dodirom. Ali zašto bi se od svih država na svetu baš u Iranu izdavale dnevne novine za slepe? Odgovor je isti kao i za sve druge novine na svetu. Zato što te novine imaju čitaoce koji ih vole.
List je počeo da izlazi početkom milenijuma, kada su u Iranu počeli da pišu zaštitne zakone za fizički hendikepirane ljude. U državi je bilo neobično mnogo ljudi u kolicima, mnogo ljudi bez ruku i mnogo slepih. Između ostalih mera, za njihovu integraciju je donet propis da svi državni organi među zaposlenima moraju imati najmanje deset odsto fizički hendikepiranih i da će se izdavati novine za slepe i slabovide. Iranci su im to dugovali. Oni su bili njihovi junaci.
Godine 1988. završen je iračko-iranski rat, u kojem je za osam godina stradalo milion ljudi, možda čak i dva. Kada je Homeini izveo revoluciju i fizički likvidirao čitavu sekularnu opoziciju svojoj teokratskoj vladavini, država je bila slaba. Između ostalog, naredio je da se poveša 5.000 oficira iranske vojske. Sadamu Huseinu se u susednoj državi ovo učinilo kao idealna prilika da zauzme naftna polja na međudržavnoj granici, i ušao je u osmogodišnji rat koji je po okrutnosti prevazišao sve što je Bliski istok video u dvadesetom veku. SAD, Velika Britanija, Nemačka i Francuska pomagale su Irak oružjem, između ostalog i sastojcima za hemijsko oružje. Iz Iraka je na Iran palo 100.000 projektila sa bojnim otrovima. SAD u tom ratu nisu neposredno učestvovale, ali su bile Huseinov saveznik. Kada su Iranci napravili proboj na frontu i spremali se da pometenim iračkim jedinicama zađu iza leđa, Amerikanci su njihovo kretanje pratili preko satelita. Huseinu su dostavili satelitske snimke rasporeda iranskih jedinica. Znali su da će Irak izvršiti napad hemijskim oružjem, uključujući i sarin, ali su mu i pored toga pomagali. Uskoro su u Teheranu, gde su padale iračke rakete, počeli da izdaju časopis za slepe.
Iranci imaju iskustvo sa efektima bojnih otrova na stanovništvo. Njihov kavaljerski odnos prema upotrebi bojnih otrova u Siriji utoliko je čudniji. Ne objašnjava ga ni iransko nepoverenje prema Amerikancima, koji ih trideset godina drže pod bezumnim sankcijama i prete im pametnim bombama, ni moguća solidarnost sa srodnim verskim grupama. I pored uvrnute retorike, iranska politika je uvek hladna i racionalna. Razlozi za savezništvo su politički.
Tokom osam godina rata protiv Iraka, Iranci su bili sami. Protiv njih su bili i Zapad i Arapska liga. Na hiljade ih je umrlo od gasa, koji je u Bagdadu pravljen od evropskih komponenti, pa to nikoga nije sprečilo da stane na stranu Sadama Huseina. Teško je ratovati osam godina kada protiv sebe imaš Ameriku, Evropu i sve arapske države. Sve arapske države osim jedne. Sirija pokojnog Hafeza Al Asada je u tom ratu bila saveznica Irana. Otac Bašara Al Asada je ugrozio mir u svojoj zemlji i stupio na drugu stranu. Hafez je toliko mrzeo Huseina da je stao uz Homeinija, koji tada nije imao nijednog prijatelja u čitavom svetu. Ateista iz Damaska pomagao je zanesenom verniku iz Teherana dok su hiljade Iranaca umirale od gasa. Takve stvari se ne zaboravljaju za dvadeset pet godina. Posebno ne tamo.
Dok je američki predsednik Barak Obama ljutito govorio o nedopustivosti upotrebe bojnih otrova, na velikom groblju žrtava rata pored mauzoleja imama Homeinija, stare žene su sedele pored grobova svojih sinova i sećale se da su tada imale jedinog saveznika u Damasku. Američka i evropska zgroženost nad bojnim otrovima u Siriji zvuči kao priručno licemerje. „Gde ste bili onda kad su nas prekrivali oblaci gasa? Je l’ mi nismo ljudi, ili šta?“ Iranci su kao Slovenci: nikada ne zaboravljaju i ne opraštaju događaje iz rata. Štampaju dnevne novine za slepe, ali inače sasvim dobro vide.
Dnevnik.si, 12.09.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 19.09.2013.