Koliko god da ste hrabri i atletski građeni, na trci bikova u Pamploni ćete bežati pred stampedom. Slično se u Madridu proveo sada već bivši lider španskih socijalista Pedro Sánchez. Pažljivo je izabrao trenutak suočavanja sa razjarenim bikovima iz svoje partijske oligarhije, ali je ipak bio nemilosrdno pregažen. Pogrešio je kada je doveo u pitanje tradiciju smene na vlasti socijalista i konzervativaca, koji se zajedno sa svojim drugarima naizmenično bogate dok 20% španskih građana grca bez posla.
Posle drugih parlamentarnih izbora u samo godinu dana, Sánchez je nastavio sa blokiranjem formiranja desničarske vlade nadajući se vladi socijalista sa radikalno levim Podemosom. Na kraju je smenjen u haotičnom prevratu koji su predvodili moćni regionalni šefovi njegove partije. Sánchezova sudbina je simbol krize evropskih socijaldemokratskih partija, koje su se poslednje tri decenije priklonile prinicipima neoliberalizma. Sada kada je model slobodnog tržišta propao, socijaldemokratija je ostala bez intelektualnih resursa za svoju političku odbnovu.
To je rezultat njene ozbiljne nedoslednosti. Parlamentarni socijalizam je krajem 19. veka nastao iz umerenog marksizma, rada sindikata, udruživanjem levih partija, pokreta i njihovih liberalnih frakcija. Socijaldemokratija se 1945. iznova osmislila, ovoga puta kao otvorena ili prikrivena brana sovjetskom uticaju. Onda je 1970-ih posle pada diktatura u Španiji, Grčkoj i Portugaliji došlo do nove obnove. Zanimljivo je koliko je oskudno intelektualno nasleđe levog centra, ali ako bi trebalo da izaberem globalno uticajnog intelektualca levog centra posle Drugog svetskog rata, odlučio bih se za mađarsko-američkog istoričara Karla Polanyija. On je tvrdio da kapitalizam postavlja protivrečni dvostruki zahtev: za slobodnim tržištem i njegovom regulacijom u interesu društva. Ova ideja je levom centru tokom 1980-ih poslužila kao opravdanje sloma radničke klase. Umesto zaštite radnika, cilj socijaldemokratije je postalo regulisanje kapitalizma.
Uzrok svih nevolja socijaldemokratije posle 2008. je nedostatak jasnog plana kako da se nastavi po starom. Imali smo desnu predatorsku verziju neoliberalizma i progresivnu inkluzivnu verziju, sa gej brakovima, meritokratijom u obrazovanju, zdravstvu i socijalnoj politici. Ali osnovni principi ekonomskog sistema u Evropi utvrđeni su Lisabonskim sporazumom, koji predviđa politiku štednje i zabranu zaštite ključnih industrija od svetskog tržišta.
Posle sloma neoliberalizma, zadatak socijaldemokratije je da smisli nešto novo. Ali kao što nam pokazuje sudbina Pedra Sáncheza, ona to nije u stanju. Evropska socijalistička elita i birokratija, uključujući i britansku sa njenim otporom prema Corbynu, prilagodila se nefunkcionalnom modelu kapitalizma i nesposobna je da osmisli drugačiju budućnost. Radikalna levica, poput Podemosa u Španiji, Sirize u Grčkoj, Berniea Sandersa u SAD i Corbyna u Britaniji, odlučna je da zameni neoliberalizam. Ali čime?
U najboljem slučaju nova radikalna levica je lokalna, inkluzivna, antirasistička i zagovornik je horizontalne demokratije. U najgorem, ona je samo način protesta, lista zahteva, veličanje tehnika otpora i uvežbavanje zastarelih levičarskih mantri. Radikalnu levicu u jedinoj zemlji u kojoj je na vlasti, Grčkoj, slomili su severnoevropski socijaldemokrati. Ali sada zvoni na uzbunu sa svih strana. Tesan poraz kandidata ekstremne desnice na austrijskim predsedničkim izborima u maju doveo je do prevrata u socijaldemokratskoj partiji Austrije, koja je izabrala levičarskog kandidata Christiana Kerna za kancelara.
Kern je iskusni tehnokrata koji se okružio levičarskim savetnicima. On je nedavno uputio otvoreni poziv Evropi da prekine sa programima štednje, udvostruči fiskalni stimulans i, u prikrivenom napadu na Angelu Merkel, prestane da koristi evrokrizu za sebične nacionalne interese. S druge strane, francuski socijalisti su pred kolapsom: njihovi kandidati nemaju nikakve šanse protiv Marin Le Pen na predsedničkim izborima sledeće godine, dok se njihove pristalice spremaju da glasaju za konzervativnog kandidata da bi je zaustavili. U Italiji se premijer Matteo Renzi kocka sa budućnošću levog centra ustavnim referendumom, na kome će njegova opcija verovatno izgubiti.
Jasno je zašto je Corbynova pobeda tako duboko uzdrmala evropske socijaldemokrate. On im je pokazao da je tradicionalnu socijalističku partiju moguće pomeriti ulevo. Poraz Sáncheza samo nedelju dana kasnije pokazuje da to nije zagarantovani ishod. Španska socijalistička elita je prihvatila novi četvorogodišnji mandat konzervativne vlade kao cenu sprečavanja dolaska na vlast nove, vitalne i radikalne levice. Španski slučaj je pouka svim evropskim socijaldemokratima: ako se držite neoliberalizma, gotovi ste. Ako radikalno levi Podemos uspe da privuče članove socijalističke partije nezadovoljne Sánchezovom smenom, dobićemo još jednu jaku levu partiju osim Sirize u Grčkoj. Austrijski kancelar Christian Kern je u tom smislu postavio ključno pitanje: da li će evropska socijaldemokratija nastaviti sa politikom štednje ili će, makar iz sebičnih razloga preživljavanja, krenuti u borbu protiv nje.
The Guardian, 03.10.2016.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 08.10.2016.
RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU