O poznatom slučaju Željka Bodrožića i ostalih novinara iz Kikindskih, koji je svoj epilog našao pred Evropskim sudom u Strazburu.
Razlog za obraćanje Evropskom sudu bila je pravosnažna osuđujuća presuda domaćih sudova izrečena protiv dvojice novinara, a po privatnoj krivičnoj tužbi za uvredu podnetoj od strane lokalnog advokata.
Željko Bodrožić: Mi smo prvi put došli na udar zakona još krajem devedesetih po onom Šešeljevom zakonu, sada modernije rečeno Vučićevom zakonu o informisanju, kada su nas ekspresno osuđivali u prekršajnom sudu. I po tome smo nekako postali poznati van okvira grada i opštine. To je onako bilo vreme bunta i revolta i mi smo se tu dobro zezali sa tim našim tužiocem, mada smo se dosta kazna naplaćali. Bilo je to teško vreme u nekom smislu, ali valjda smo bili mlađi, nije nam tako teško ni padalo to sve. A ovi kasniji slučajevi posle 2000. godine oni su se odvijali pred normalnim sudom, tako da kažem, krivične i parnične tužbe.
I tu smo naišli onda, potpuno zaprepašćeni, na takav odnos sudija prema nama, da ko god je hteo da zaradi neke pare, a bio pomenut u novinama tužio nas je i dobio nas na sudu. Ovaj jedan slučaj, koji po meni je najbizarniji, je proces sa advokatom lokalnim Slavkom Kolarskim, koga smo upoznali na suđenju kada nas je tužio direktor Toze Dmitar Šegrt. Tada smo upoznali tog advokata koji je za razliku od nekih drugih zastupnika ranijih tužbi bio previše ličan i trudio se na sve načine da nas ocrni pred sudom i to ne birajući reči.
I tu se stvorio taj neki animozitet između nas i njega i mi smo prilikom štrajka u Mesnoj industriji PIK, koja je danas kao i većina zatvorena, ali tada je počelo to propadanje, mi smo zabeležili, osim informacije teksta o samom štrajku, u našoj zabavnoj rubrici Kantar za lokalno odmeravanje, našalili smo se da je advokat Kolarski došao u PIK, da su mu radnici zviždali, a da on nije plavuša. I tu kreće taj niz procesa vezano za taj slučaj plavuše, tako smo ga posle i zvali među nama.
I nakon nekoliko meseci mi smo osuđeni zbog toga Kantara, zbog te šaljive vesti na 120.000 dinara tada, to je bila 2004. godina. I onda smo krenuli posle toga da se šegačimo sa tom sudskom presudom, međutim, on je shvatio ozbiljno svoj posao tako da je u narednih nekoliko meseci podneo ne znam ni ja koliko tužbi i uglavnom je sve to dobio pred našim domaćim sudovima. Iz nedelje u nedelju kako se pomene u bilo kom tekstu taj slučaj sa plavušom ili moje kolege naprave fotomontažu sa nekom plavušom ili kolega Slavko Bovan napravi anagram na osnovu imena našeg tužioca, sve je to na kraju dopalo suda i za sve to smo u nizu osuđivani.
Slavko Bovan: Kad je došla tužba u vezi anagrama, za koji mislim da je odličan, onda sam počeo tamo da svedočim i računam, ta žena koja sebe zove sudija da će uvažiti to da ipak ja znam šta je anagram. I tražio sam da im svedočim, da kažem da nikad niko nikoga nije tužio, a ne da je osudio zbog anagrama, jer i tamo negde na dvorovima u 15-16. veku tražili su i imali anagramiste i dvorske lude. Poneka dvorska luda je završila u zatvoru, ali anagramista nikad nije. I ja tako se sve pripremim i tražim da svedočim, žena koja se zove sudija kaže ‘ne može’. Pa, dobro, kažem, zašto ne može, samo da vam kažem o čemu je…, ipak znam materiju. Kaže ‘ne može’. Dobro, kažem, onda mogu li ja tražiti da mene optuže isto, jer ja sam autor anagrama. I tada taj Kolarski kaže ‘ne može, ja sa vama nemam ništa’. Vidim ja da je to ipak neki lični obračun, a ja i danas mislim da je to dobar anagram.
Vladislav Vujin: Sada mogu da listam samo stare novine i praktično da vidim da su i u Kikindi i davnih dana, i u 19. veku izlazile slične rubrike koje su se na šaljiv način bavile lokalnim temama, a koliko znam niko ih nije tužio, novinare tada.
Željko Bodrožić: Ovo je bilo iznenađenje zato što smo bili sigurni, došla su neka nova vremena, to je bila 2002. godina, valjda su se promenile okolnosti, ne može više neko ko je uticajan na takav način da dobija sud. Međutim, prevarili smo se i od prvog ročišta smo videli da je sudinica rešila da nas kazni. I taj odnos prema nama u odnosu na tužioca, znači, njemu se obraćala sa ‘vi’, nama je govorila ‘ti’, vikala na nas, Vladislavu je rekla ‘izbaci žvaku’, isterala ga iz sudnice. Mislim, ponašala se onako grozno, videlo se da će nas osuditi, a još povrh svega čuli smo da je on nešto pre toga donirao sud, stavio im je nove pločice, uveo klima uređaje u kancelarije kod sudija.
Tako da smo i videli da tu nema pomoći, a istovremeno on se posle, naš tužilac Šegrt se posle 2000. godine prešaltovao i prešao na pobedničku stranu. Tako da smo se u nekom trenutku mi našli na istoj strani, za razliku od devedesetih. A i stvorila se takva atmosfera da su nas i ovi naši bivši saborci iz DOS-ove vlasti odjedanput pustili niz vodu. To mi je bilo isto simptomatično da su se svi ograđivali, da niko nije u to vreme hteo da stane, retko ko od tih iz nove vlasti, decidirano na našu stranu, jer već tad su počeli da se druže i da posluju sa onima iz bivšeg režima koji su preplivali na njihovu stranu. I sve to je nama izgledalo, meni barem lično, kao jedna sapunica koja je trajala te tri godine, klasična sapunica, onako potpuno neverovatno za nekoga ko nikad nije bio tu u tom sudu ni po jednom osnovu, niti ja, niti bilo ko od mojih kolega.
I kad smo videli na šta liči taj sud, kako se vodi proces, koliko te sudinice ne znaju, od tog opšteg obrazovanja, da jedna sudinica ne zna šta je transkript, da druga uopšte ne zna koje novine izlaze u Kikindi, da treća je pobrkala, kod nas je izlazilo neko Novo vreme i nedeljnik Vreme. Znači, one tako, liče na neke pravnice iz nekih starih onih kombinata koje su radile svoj posao u tom kombinatu i slučajno im dopalo da budu sudije u našem sistemu. I tako da su tih 3-4 godine nas osudili sigurno dvadesetak puta, mnogo nam para izbili iz džepa, naših ličnih, i plus firma je svaki put kažnjena sa nekih 100, nekad 200.000, sve zavisi kako je koji sudija bio raspoložen u tim parničnim slučajevima.
Velimir Lipovan: Privođenje je za mene bilo ovako, mogu da kažem, traumatično iskustvo čak. Željko se javio rano ujutru iz policijskog automobila. Ja nisam pretpostavljao da on ima takvu vrstu poziva uopšte pred sudom, da mu nisu uručeni neki pozivi i da zbog toga sudija smatra da treba da bude priveden. Ja sam pošao svojim automobilom za njim, ušli smo u postupak tako što smo se u hodniku suda sreli, ušli u sudnicu. Meni je bilo karakteristično to da smo dobili svega nekoliko minuta od postupajućeg sudije da se pripremimo za suđenje i odmah istog dana je i presuda osuđujuća doneta.
Željko Bodrožić: Imam porodicu i malu decu u to vreme, to me je spasavalo od te stvari, tu sam se izvukao, ali je bilo stvarno neprijatnih momenata i perioda kada sam mislio da stvarno ću propasti skroz. Ali s druge strane, pošto smo bili takva redakcija sve se to na kraju pretvori u zezanje i nismo odustajali, jer naša jedina sada šansa je bila da sve pretvorimo, stvarno da ogolimo i da pretvorimo u farsu. Nijednu drugu mi polugu nismo imali da se borimo protiv njih.
To se oteglo, ja ne znam zaista, u narednih godinu i nešto dana, i na kraju kad smo iscrpli sve pravne mogućnosti u našoj zemlji, a u međuvremenu je ratifikovana ta Konvencija o ljudskim pravima, mi smo mogli kao građani da se žalimo Strazburu. Mi smo uputili tu i još jedan slučaj koji sam ja imao protiv istoričara Jovana Pejina Strazburu i posle dugo vremena, ja mislim jedno tri godine da je trajala ta naša prepiska sa Strazburom, mi smo dobili te slučajeve.
Velimir Lipovan: Pošto je Željko Bodrožić u jednom svom tekstu jedan raniji nastup tog privatnog tužioca Pejina okarakterisao kao fašistički, ako se dobro sećam, zato što je Pejin naveo da Mađari u Vojvodini imaju lepa slovenska lica. Ne znam u kom kontekstu je on to mislio, uglavnom, Željko je to na svoj način okarakterisao. Sud je po privatnoj tužbi Pejina smatrao da je Željko na taj način uvredio Pejina. I sud je prihvatio to da je fašizam u Srbiji nemoguć i da Srbija pošto je patila toliko od fašizma, da to predstavlja nešto što je krajnja uvreda koja se može jednom čoveku pripisati.
Eto, igrom slučaja obe su te predstavke bile pozitivno rešene, ali ja mogu reći da nisu rešene do kraja onako kako smo mi želeli. U pogledu presude gde je Željko sam aplicirao, to je bilo u postupku za presudu koja je doneta po privatnoj tužbi gospodina Pejina. Tu je dobio 500 evra nadoknade za sve svoje finansijske gubitke, za duševne bolove koje je pretrpeo zbog takve presude. Dok u drugom postupku gde su on i Vujin bili, tu je i pored podnetog zahteva za donošenje odluke o pravičnoj nadoknadi, to je odbijeno, odnosno rečeno je da nismo to ni tražili. Moj utisak je da je ipak cilj ne postizanje apsolutne pravde u svim predmetima nego da se postepeno menja i javno mnjenje i stručno mnjenje u pravcu prihvatanja onog što predstavlja nekakve standarde koje postavlja Sud u Strazburu.
Željko Bodrožić: Nisu ništa razumeli od toga što smo mi govorili, ali na kraju posle kad je ušlo u taj niz tužbi, to je na kraju bio njihov kapric da nas osuđuju, osuđuju do nekog trenutka kada sam ja dobio to u Njujorku, tada su dvoje sudija počeli malo da budu blaži, pa da me zovu na razgovore, da napravimo neki dil, da ja nešto priznam. Mislim, objašnjavali su mi načine kako da se izvučem sa blažom kaznom, što je bilo potpuno blesavo i za mene neverovatno u tom trenutku. Mada smo od početka mi dobili kvalifikaciju da smo izdajnički strani plaćenici, ne znam ni ja šta je sve išlo uz to, ali moguće je da je i tada neko razmišljao od tih patriota.
Ali sada srećem ovde mnoge radikale koji me pitaju kako se to ide do Strazbura da oni ovim našim sudijama pokažu nanu naninu, kad već ne mogu ovde. Tako da smo i na tom planu neke stvari pomerili, znači ne smatra se to nekim leglom zločinačke NATO armade i ne znam ni ja, satane, nego da je to Međunarodni sud koji pomaže svim građanima Evrope, pa tako i Srbije.
Vladislav Vujin: Već prvu tužbu koju sam dobio, to sam osetio po svom džepu i nadao sam se da kada dobijemo, u stvari, nisam ni znao da ćemo dobiti sud u Strazburu, ali nadao sam se da će ta presuda bar me obeštetiti za ono što sam iz svog džepa dao. Međutim, to se nije desilo, ali, eto, doživeli smo tzv. moralnu satisfakciju, jeste da se ona ne jede, ali nešto bar znači.
Željko Bodrožić: Mešaju se osećanja zato što smo mi ušli u novinarstvo pre 20 godina, kako ko od nas, zbog toga što smo, da upotrebim neku reč a da ne opsujem, već bili svi sluđeni od tih jednih novina koje su izlazile u Kikindi, koje su bile pod strogom kontrolom vlasti. I zbog svih tih novinara koji su gadili sve ove ostale, a sebi obezbeđivali privilegije. I sada posle 20 godina mi smo i dalje mali lokalni list koji živi na tržištu, a većina od tih koje smo mi smatrali da su propagandisti, da nisu u pravom smislu novinari, koji su po meni naštetili profesiji, osramotili profesiju, većina njih je i dalje ovde u javnom sektoru, radi u opštinskom radiju. To je za mene vrhunska kosmička nepravda. I mnogi od onih ljudi koji su nas tužili, koji su nam slali i policiju, koji su, mi to znamo, huškali ove lokalne krimose na nas, svi su oni i dalje tu.
Vladislav Vujin: I dan danas mnogi misle da ja još i sada pravim foto montaže i spočitavaju mi mnogo štošta. Naprimer, kad sam trebao da se zaposlim u muzeju sadašnji predsednik opštine i predsednik Demokratske stranke mi je rekao ‘o, pa ne možeš ti tamo da radiš pošto ti vučeš repove, ti si pravio foto montaže, ti i dan danas praviš foto montaže’. Ja rekoh ne pravim, ali šta je, tu je.
Željko Bodrožić: Kada je počela ta reforma sudstva pre nekoliko godina iz Kikinde je sudsko zvanje izgubilo njih petoro, od tih petoro sudija njih četvoro je nas osuđivalo u tom periodu od 2002. do 2007-8. E sad, ovom reformom reforme su svi oni vraćeni na posao. I mi smo baš i zapisali kad su se oni vratili, da sad ko zna šta će biti. Mi smo spremni, oni su sad željni posla, ne znam da li će se ponovo rešiti da idu na nas.
Peščanik.net, 10.06.2013.
Srodni linkovi:
Bojan Tončić – Kako su plavuše došle do Strazbura
TEMA – EVROPA NE STANUJE U BABUŠNICI