Novinari pobedili fiškala-krvoloka?
Novinari i urednici imaju slobodu izražavanja, što je zajamčeno domaćim Ustavom i zakonima, kao i članom 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima, ali kikindski slučaj koji je završio pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu govori i o tome da se, u procesima pred politizovanim i nestručnim sudijama, u atmosferi višegodišnje interesne povezanosti čelnih ljudi institucija, ne treba pouzdati iskljućivo u norme koje garantuju obavljanje novinarskog posla bez pritisaka i ucena. Pogotovu kada se kao tužioci pojave lokalni moćnici, kojima slobodni mediji kvare gotovo završene, po pravilu protivzakonite poslove.
Slučaj Bodrožić i Vujin protiv Srbije uspešan je pokušaj novinara i urednika lokalnog lista Kikindske, godinama sudski proganjanog i najkažnjavanijeg medija po zloglasnom Zakonu o informisanju iz 1998, da ostvare svoje pravo na kritiku javne ličnosti, advokata Slavka Kolarskog, zastupnika, između ostalih, i direktora Mesne industrije PIK “Kikinda” Radivoja Živojinova. Pred tadašnjim Opštinskim sudom u Kikindi Kolarov je tužio Bodrožića i Vujina za uvredu u više novinskih napisa, pa čak i u anagramu, a Opštinski sud u Kikikindi ušao je u istoriju štampe u Srbiji, osuđujući ih 14. februara 2005. na novčanu kaznu od po 12.000 dinara (približno 150 evra) za uvredu, naloživši im da Kolarskom zajedno plate još 16.000 dinara (približno 200 evra) na ime troškova postupka. Presude je, sa istim obrazloženjem, potvrdio Okružni sud u Zrenjaninu, a odbijena je i ustavna žalba Bodrožića i Vujina.
Evropski sud za ljudska prava je 23. juna 2009, rešavajući po njihovoj predstavci, zaključio da je ona dopuštena i utvrdio da se mešanje države u pravo podnosioca predstavke na slobodu izražavanja u potpunosti smatra nesrazmernim, te se utvrđuje da je donošenjem osuđujuće krivične presude protiv dvojice novinara Kikindskih povređen član 10. Evropske konvencije. Podnosiocima nije dosuđena nikakva materijalna nadoknada, a Željko Bodrožić kaže da su, ipak, novine koje uređuje dobile satisfakciju: “Od dana kada je Sud presudio u našu korist nismo dobili nijednu tužbu; za slučaj Kikindskih čulo se u našem okruženju, a i šire. To je za nas od velikog značaja zbog toga što smo godinama unazad stalno bili na meti i plaćali kazne zbog očigledno političkih razloga. Bili smo pod stalnim pritiskom, jer nije lako uređivati lokalni list pod stalnom pretnjom kažnjavanja, presuda zbog kojih novine mogu ekonomski da propadnu, a neko od nas završi čak i u zatvoru.”
Advokatovo pravo na mržnju
Mračna istorija kikindskog novinarstva počinje još u vreme dok je Kikinda bila jedan od najčvršćih bastiona režima Slobodana Miloševića. Prvi broj nezavisnih novina Kikindskih izašao je gotovo istog dana kada se, u oktobru 1998. pojavio i zloglasni Zakon o informisanju. Ovaj ornamentalni detalj postaće istinski sudbonosan za novine i osnivača Željka Bodrožića – Kikindske su bile najkažnjavaniji medij, a Bodrožić najkažnjavaniji urednik po slovu Vučić-Šešeljevog zakona.
Režim se odlučio za svojevrsni medijsko-sudski odgovor na Kikindske, pokrećući u uspešnom državnom preduzeću “Toza Marković”, kojim je rukovodio visoki funkcioner SPS Dmitar Šegrt, list znakovitog naziva Novo vreme, čiji je urednik Rajko Raja Popović bio stalni tužilac Kikindskih.
Sve tužbe protiv Kikindskih zastupao je advokat Slavko Kolarski i uglavnom ih dobijao bez po muke. U brojnim nastupima pred Sudom, ali i u napisima koje je objavljivao u Novom vremenu, Kolarski je iskazivao mržnju prema uredništvu i novinarima Kikindskih.
“Nazivao nas je svakako, govorio i pisao da smo nepismeni i da bi nam trebalo zabraniti da uređujemo novine; čim bi Kikindske izašle jurio je po gradu ljude o kojima smo pisali, predlažući im da ih besplatno zastupa protiv nas. Nikada nismo odgovorili tužbom, smatrali smo da je to nečasno i da on može da piše šta hoće, ali i da mi možemo da mu odgovorimo u našim novinama. I mi smo njega, s punim pravom, nazivali fiškalom i krvolokom. Po gradu je govorio da se ‘zarekao da se neće smiriti dok nas finansijski ne uništi’ i u velikoj meri je uspeo”, kaže Željko Bodrožić.
On konstatuje i da su presude protiv Kikindskih donosile četiri sudije, a da je “strazburški” slučaj vodila Smilja Sarić-Radun, koja zbog ovog procesa nije reizabrana. Kikindske je pred domaćim pravosuđem i u Strazburu zastupao advokat Velimir Lipovan iz Kikinde, uz pomoć Komiteta pravnika za ljudska prava iz Beograda. U predstavci je naglašavao da je advokat Kolarski, koji je zastupao direktora velike firme, prestao da bude privatno lice, odnosno da je bio javna ličnost koja učestvuje u postupcima važnim za javni interes.
Kako uvrediti plavušu
Kikindske su 2005, kao i u brojnim sličnim slučajevima sumnjivih privatizacija, pratili događaje u Mesnoj industriji PIK Kikinda. Radnici su bili u štrajku, a protiv direktora Živojinova podneto je dvadesetak krivičnih prijava. Kasniji epilog je bila potpuna propast ovog preduzeća, radnici su ostali bez posla, a direktor, koga je zastupao Slavko Kolarski, nije osuđen.
Kada se Kolarski u vreme štrajka pojavio u krugu preduzeća, štrajkači su mu zviždali, “iako zasigurno nije plavuša”, kako su konstatovale Kikindske. List je u istom broju, u rubrici Kantar za lokalno odmeravanje, objavio i duhoviti anagram: “Advokat Slavko Kolarski – Krvolok lista? Da, svakako!” Da sve bude potpuno u skladu sa palanačkim miljeom, u tužbi protiv novinara i pred sudom Kolarski je opisivao svoj duševni bol i okrnjeni ugled činjenicom da se u njegom okruženju sve češće pričaju vicevi o plavušama.
Kada su se takav bol i anagram za istoriju štampe, kao predmet „Bodrožić i Vujin protiv Srbije“, predstavka br. 38435/05, našli pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, u skladu sa pravilima o ograničenju prava i sloboda garantovanih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, Sud je razmatrao predstavku sa tri posebna aspekta. Ocenjujući ispunjenost uslova za dopušteno ograničenje slobode izražavanja, Sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju bio ispunjen prvi uslov, naime da je ograničenje vezano za potrebu zaštite časti i ugleda kao ličnih neimovinskih dobara, propisano pozitivnim zakonodavstvom i to specifičniom odredbama Krivičnog zakonika Srbije.
Drugo, Sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju bio ispunjen i drugi uslov vezan za dopuštenost ograničenja slobode izražavanja koji se se odnosi na legitimnost ograničenja. Sud navodi da je potreba zaštite ličnih neimovinskih dobara, odnosno prava ličnosti, jedan od legitimacionih osnova za dopušteno ograničenje slobode izražavanja, te da je ovaj pravni stav jednako prisutan u pozitivnom pravu Srbije i odredbi člana 10, stav 2. Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Treće, Sud je razmatrao pitanje opravdanosti ograničenja slobode izražavanja uzimajući u obzir i pitanje srazmernosti ograničenja. Ovo pitanje odnosi se na primenu pravila o odmeravanju suprotstavljenih interesa u kontekstu potrebe zaštite slobode izražavanja sa jedne strane, i prava na čast i ugled sa druge strane, prema svim okolnostima konkretnog slučaja o kome se raspravlja i na temelju opštih pravnih i političkih standarda demokratskog društva.
Osnovno pravilo u vezi sa ocenom srazmernosti ograničenja kaže da je ograničenje dopušteno samo ako u konkretnom slučaju potreba zaštite suprotstavljenog interesa, kao što je čast i ugled, preteže nad potrebom zaštite dobra koje trpi ograničenje, kao što je sloboda izražavanja. Dopunsko pravilo u ovoj oceni srazmernosti upućuje i na razmatranje pitanja o meri, ili stepenu ograničenja, te se pravo ili sloboda mogu ograničiti samo u meri u kojoj je to neophodno potrebno učiniti da bi se zaštitio suprotan pretežniji interes.
Novinarsko pravo na provokaciju
Primenjujući navedena pravila o srazmernosti ograničenja, odnosno procenjujući da li osuđujuća presuda izrečena dvojici novinara predstavlja sredstvo koje je prema standardima demokratskog društva bilo neophodno potrebno preduzeti da bi se zaštitila čast tužioca, Evropski sud na prvom mestu podseća da sloboda izražavanja predstavlja jednu od temeljnih vrednosti demokratskog društva, te da su ovom slobodom obuhvaćeni načelno svi stavovi koji se odnose na pitanja od javnog značaja, oni koji se smatraju poželjnim i neuvredljivim, ali i oni koji mogu da uznemire, šokiraju ili čak uvrede.
U tom smislu, kaže Sud, sloboda medija može da obuhvati i novinarsko preterivanje i provokaciju. Prema ustaljenoj praksi Suda, kaže se dalje u obrazloženju odluke, prostor za ograničenje rasprave o pitanjima od javnog interesa veoma je sužen. U konkretnom slučaju, navodi Sud, sadržina teksta koji je objavljen u Kikindskim novinama predstavlja kritički osvrt jednog od osuđenih novinara na niz ranijih presuda domaćih sudova donetih protiv ovog lista koje su udovoljavale zahtevu istog advokata, i na taj način ograničavale slobodu novinarskog izražavanja. U tom smislu, zaključuje Sud, upoređivanje advokata sa plavušom u objavljenom tekstu nije imalo za cilj da proizvoljno povredi čast advokata,već je ovaj stav iznet u kontekstu kritike ranijih odluka domaćih sudova i uloge koju je sam advokat kao tužilac imao u donošenju ovih odluka.
Tolerancija javne ličnosti
Slično tome, nastavlja Sud u obrazloženju svoje odluke, drugi novinar Kikindskih osuđen je zbog toga što je u istom broju novina objavljen njegov foto-prilog u kome je anagram ličnog imena advokata postavljen u blizini fotografije devojke sa plavom kosom, uz prateći tekst koji je sadržavao aluziju na njega. Međutim, ističe Sud, ovaj novinarski prilog koji je objavljen je u rubrici pod naslovom „zabava“, bio je šaljivog karaktera i stoga se može razumeti samo kao šala, a ne kao izjava sa malicioznim ciljem povrede dostojanstva samog advokata.
U vezi sa pravnim statusom samog advokata, Sud podseća na pravilo da se privatno lice izlaže javnoj kritici onda kad uđe na scenu rasprave o stvarima koje su od interesa za javnost. U konkretnom slučaju, advokat je bio predmet novinarske kritike kao lice koje je predstavljalo rukovodstvo fabrike u stečaju i koje je zbog toga bilo dobro poznato stanovništvu lokalne zajednice. Dakle, zaključuje Sud, može se reći da je kao predstavnik fabrike u stečaju, advokat postao javna ličnost, a u odnosu na javne ličnosti važi pravilo da su oni dužni da razviju viši prag tolerancije prema javnoj kritici kojoj su izloženi.
U vezi sa poređenjem advokata i devojke sa plavom kosom, Sud priznaje da je zatečen pravnom argumentacijom domaćih sudova koja se temelji na stavu da poređenje odraslog muškarca i plavuše predstavlja napad na moralni integritet i dostojanstvo muškarca, te da se sa stanovišta objektivnih merila u društvu ono može označiti kao uvredljivo. Sud, suprotno ovom stavu, smatra da je navedeni pravni argument domaćih sudova neadekvatan i neprihvatljiv u odnosu na ustaljenju praksu primene člana 10. Evropske konvencije. Istina je, kaže Sud, da su prilozi novinara sadržavali određeni stepen podsmevanja u odnosu na advokata, ali se oni po svojoj sadržini ipak nisu mogli smatrati uvredljivim.
Najzad, u vezi sa krivičnom sankcijom za objavljivanje novinarskih priloga, Sud navodi da se prilikom ocene srazmernosti ograničenja slobode izražavanja, mora voditi računa i o prirodi i ozbiljnosti zaprećenih ili izrečenih kazni. U tom smislu važi pravilo da se krivično kažnjavanje novinara može smatrati srazmernim samo izuzetno, i to u slučajevima u kojima se na drastičan način povređuju lična prava pojedinaca. U konkretnom slučaju, podseća Sud, utvrđeno je da nije došlo do ove drastične povrede prava ličnosti.
Osvajanje slobode
Manje restriktivno pravilo, objašnjava Sud, imalo bi za posledicu zastrašivanje novinara, te bi na taj način i ostvarivanje njihove funkcije pokretača rasprave o pitanjima koja utiču na život zajednice bilo značajno onemogućeno. Takođe, nastavlja dalje Sud, u konkretnom slučaju i u vezi sa primenom pravila o srazmernosti ograničenja, ističe se i okolnost da su osuđeni novinari bili suočeni sa novčanom kaznom za iznošenje svojih stavova, koja je prema opštim pravilima domaćeg kaznenog prava, mogla biti zamenjena i kaznom zatvora u trajanju od 60 dana u slučaju da su novinari odbili da je plate.
Zbog toga, zaključuje Sud, mešanje države u pravo podnosioca predstavke na slobodu izražavanja u potpunosti se smatra nesrazmernim, te se utvrđuje da je donošenjem osuđujuće krivične presude protiv dvojice novinara Kikindskih izvršena povreda člana 10. Evropske konvencije. S obzirom na to da podnosioci predstavke nisu zahtevali naknadu materijalne ili nematerijalne štete, Sud im nije ni dodelio novčani iznos na ime naknade ove štete.
Strazburškom presudom Kikindske su dobile svojevrsni grejs period u kojem nisu plaćale besmislene kazne i u kojem uredništvo nije gubilo vreme i energiju pred sudovima. Već sada je, dakle, izvesno to da je presuda imala pozitivni efekat. Prerano je, pak, za konstataciju da je reč o ukorenjivanju novog poimanja slobode izražavanja, konačno, bitka za slobodu informisanja ne može se dobiti na neograničeni vremenski period, pogotovu ne sudskom presudom.
Peščanik.net, 15.03.2013.
Srodni linkovi:
TEMA – EVROPA NE STANUJE U BABUŠNICI
