Slučaj Snowden već izvesno vreme okupira medijsku pažnju na globalnom nivou. Jedan od razloga za to je i tvrdnja samog Snowdena, bivšeg analitičara pri Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji SAD-a, da je veliki deo svetske populacije i institucionalnih struktura mnogih zemalja bio nadziran od strane ove obaveštajne službe. Ova tvrdnja i njoj slične pokrenule su niz pitanja. Među onima najviše razmatranim jeste pitanje pravne zaštite samog Snowdena, kao i pitanja sukoba između imperativa zaštite bezbednosti i garantovanja individualnih prava i sloboda. Imajući ovo u vidu, stiče se utisak da je jedan aspekt ovog slučaja ostao u senci navedenih pitanja. Radi se o potencijalnoj normativnoj problematičnosti prisluškivanja državljana drugih država.
Po rečima Glenna Greenwalda, novinara britanskog Guardian-a koji pomno prati ovaj slučaj, lista neprisluškivanih kraća je od liste onih koji su bili prisluškivani. Da stvar bude komplikovanija, najavljeno je otvaranje novog centra ove obaveštajne službe u Yuti, koji će se baviti prikupljanjem podataka čitavog čovečanstva. Ovde se moramo zapitati da li je ovo moralno opravdano? Da li vlada jedne države opravdano može zadirati u privatnost državljana drugih država zbog bezbednosne zaštite svojih državljana? Već je mnogo puta do sada ukazivano u kojoj meri prisluškivanje povređuje pravo na privatnost onih koji su tu vladu birali. Sa pravom možemo pretpostaviti da je moralno još problematičnija povreda privatnosti onih koji niti su je birali, niti mogu da je smene. Drugim rečima, onih koji niti su pitani, niti po važećem međunarodnom pravu mogu biti pitani da li odobravaju te mere.
Ovde se suočavamo sa paradoksom. Izgleda da je legalnost ovog akta upitna na nacionalnom nivou, ali kada dođe do internacionalnog nivoa, problem nestaje. Drugim rečima, dominira stav da je jedina problematična strana ovog akta njegova legalnost u nacionalnim okvirima. To znači da akt može biti opravdan sve dok je legalan po zakonima države u čije ime se sprovodi. Tako je nedavno Peter Singer, znameniti filozof, objavio tekst u kome brani ovu tezu. On smatra da mere prisluškivanja mogu biti opravdane sve dok doprinose cilju – borbi protiv terorizma i dok ih podržava većina građana države u pitanju.
Ovom argumentu može se prigovoriti sa više strana. Najpre, tvrdnja da je ovakva mera legalna po međunarodnom pravu stoji. Međunarodno pravo odista ostavlja nacionalnim vladama regulisanje ovih pitanja na osnovu principa samoopredeljenja. Međutim, ukoliko se držimo međunarodnog prava kakvo jeste, ostavljajući po strani pitanje da li takvo i treba da bude, valja podsetiti da su principi poštovanja suvereniteta, kao i reciprociteta još uvek noseći stubovi međunarodnog prava, barem kada je o pravnoj teoriji reč. Teško je zamisliti reciprocitet u ovom slučaju. Sasvim je sigurno da brojne razvijene zemlje ulažu velika sredstva u svoje obaveštajne službe, ali nijedna ne može ni prići SAD-u.
Situacija postaje komplikovanija ukoliko se osvrnemo i na manje razvijene ili sasvim nerazvijene zemlje. Preciznije, tehnološki razvijenije zemlje, sa boljim ekonomskim pokazateljima, u boljoj su poziciji da zadiru u privatnost državljana manje razvijenih i siromašnijih zemalja. Ovo je povezano sa kompleksnijim problemom nepravične raspodele dobara na globalnom nivou. Ono što ga čini problematičnim je upravo to što moćnije zemlje kreiraju pravila igre, držeći one manje moćne ili sasvim nemoćne u začaranom krugu njihove ekonomske nerazvijenosti. Sve ovo navodi na preliminarni zaključak da slučaj Snowden, kao i svi prethodni slučajevi otkrivanja prisluškivanja van nacionalnih granica, ukazuju na postojanje asimetričnih odnosa između država, što ima negativni uticaj na veliki deo svetske populacije.
Pored toga, asimetričnost ne postoji samo između razvijenih i nerazvijenih. Naime, moramo uzeti u obzir da nisu samo nedemokratski režimi zanimljivi za prisluškivanje. Naprotiv, demokratije takođe prisluškuju jedan drugu. Ovde dolazimo do pitanja da li ovakav kontekst uslovljava promenu načina na koji definišemo građanska i politička prava. Valja podsetiti da je dominantna paradigma ovih prava usvojena u periodu jačanja tzv. Vestfalskog sistema nacionalnih država, koji je između ostalog podrazumevao i građenje predstavničkih demokratija i postepeno širenje prava glasa na skoro sve kategorije stanovništva. Sa pravom se možemo zapitati da li je potrebno redefinisanje ovih prava u kontekstu post-Vestfalskog transformisanja principa suvereniteta. Ovome se može pristupiti iz dva ugla. Naime, može se tvrditi da je problem ili u funkcionisanju predstavničke demokratije na nacionalnom nivou ili u nedostatku nadnacionalnih političkih prava.
Što se predstavničke demokratije tiče, problem nastaje sa globalizovanim međunarodnim odnosima, koji sve više preuzimaju polja nadležnosti nacionalnih vlada. Dva su smera ograničavanja delovanja nacionalnih vlada. Lista tzv. globalnih pitanja sa kojima nijedna nacionalna vlada sama ne može da se nosi, sve je duža, uključujući klimatske promene, zaštitu životne sredine, pitanja trgovine i ekonomije, organizovanog kriminala, terorizma, trgovine ljudima, itd. Sa druge strane, nacionalne vlade često su limitirane uticajem nadnacionalnih aktera i u pogledu onih pitanja koja su još uvek u većoj meri nacionalna, poput raznih ekonomskih politika, socijalnih politika, itd.
Sve ovo ukazuje na svojevrsnu eroziju prava glasa, jer nacionalne vlade često moraju da se povinuju diktatu međunarodnih organizacija ili uslovima koje nameću brojne multinacionalne korporacije, čiji profiti često prevazilaze budžete mnogih zemalja. Analogno tome, čak se i građani predstavničkih demokratija sve manje pitaju. Iz toga sledi da je legitimno pitati čemu pravo glasa u nacionalnim okvirima sada služi. Sledi da čak i u slučaju globalnog širenja demokratije kao principa vladavine, određena pitanja ostaju izvan domašaja glasača. Drugim rečima, može biti da predstavnička demokratija na nacionalnom nivou više nije dovoljna.
Moglo bi se zaključiti da je jedino rešenje u demokratizaciji međunarodnih odnosa putem priznanja izvesnih nadnacionalih prava. Međutim, stvar nije tako jednostavna. Naime, ostaje diskutabilno šta to zapravo znači i koja politička prava ovaj proces zahteva. Ukoliko je obrazloženje za priznavanje prava glasa to da pojedinac ima pravo da učestvuje u donošenju odluka koje utiču na njegov život, kakve su posledice toga po globalni nivo? Brojni teoretičari kosmopolitanizma smatraju da iz toga sledi da čitava svetska populacija treba da dobije pravo glasa. S druge strane, oni koji brane demokratiju u nacionalnim okvirima, smatraju da su interesi državljana i nedržavljana zahvaćeni u različitoj meri i da to opravdava zadržavanje glasačkih prava samo za građane države o kojoj je reč.
I dok je globalno širenje prava glasa legitimna tačka sporenja, ono što može biti manje sporno, barem kada je o teoriji reč, jeste da su izvesne promene u pogledu političkih prava nužne. Tako, može se postaviti pitanje da li određene građanske slobode, poput slobode govora, treba širiti na nadnacionalni nivo? Primera radi, može li objavljivanje klasifikovanih dokumenata biti pravdano na osnovu prava čovečanstva da zna? Podsetimo da je pravo prijema informacija, koje uključuje i pravo njihovom pristupu, sastavni deo slobode govora. Ideja je da bez pravih informacija, ni mišljenje, samim tim ni ideje koje se komuniciraju govorom, nisu na dobrim osnovama. Ukoliko se teza o univerzalnoj slobodi govora čini prihvatljivom, treba se zapitati kakve implikacije to ima po međudržavne odnose, a naročito spoljnu politiku. Pitanje transparentnosti spoljne politike i njena podređenost izvršnoj vlasti odavno muči teoretičare demokratije. No šta to zapravo znači učiniti spoljnu politiku transparentnijom? Prema kome? Prema glasačima u čije ime se ta politika vodi? Ili i prema onima koji su pod njenim uticajem, a sami ne mogu uticati na nju?
Pitanja je mnogo. Upravo to može biti jedna od pozitivnih strana slučaja Snowden, i njemu sličnih. Dakle, može biti da politička prava onako kako ih sada znamo više ne stoje. U kontekstu rađanja globalnih pitanja trebalo bi se zapitati kako doći do globalnih odgovora.
Peščanik.net, 16.08.2013.
NOVE TEHNOLOGIJE