- Peščanik - https://pescanik.net -

Smanjiti referentnu kamatnu stopu

U ovom času, centralna banka cilja kamatnu stopu od 12 odsto. Kolika bi trebalo da bude? MMF kaže da bi trebalo da je niža, a sada se, po svemu sudeći, sa tim slaže i centralna banka? Kako bi ona mogla da se izračuna?

Jedan način je da se koristi Tejlorovo pravilo (po Džonu Tejloru, profesoru sa Univerziteta u Stanfordu, Amerika). Mada ono ima više verzija, ideja pa i računi su jednostavni. Iz razloga u koje ovde nema smisla ulaziti, kamatna stopa bi trebalo da se prilagođava zajedničkom uticaju inflacije i stope rasta. Uzmimo da je inflacija brža nego što se smatra opravdanim, na primer – cene rastu po stopi većoj od dva odsto, a privredni je rast različit od onoga koji se smatra potencijalnim, recimo negde oko pet odsto u Srbiji. Tada bi, po jednoj verziji ovog pravila, trebalo inflaciju pomnožiti sa 1,5, što je u Srbiji oko 12 (osam odsto inflacija puta 1,5), a odstupanje od potencijalnog privrednog rasta bi trebalo pomnožiti sa 0,5, što daje brojku od -5 (jer je pad proizvodnje oko pet odsto, što znači da je izgubljeni BDP 10 odsto, jer je potencijalna stopa rasta pet odsto, što pomnoženo sa 0,5 daje -5). Zbiru ovih dveju veličina, 12 i -5, valja dodati neku meru realne kamate, recimo jedan ili dva, te se dobija kamatna stopa od osam ili najviše devet odsto. Što znači da bi se moglo očekivati smanjenje referentne kamatne stope od dva do tri procentna poena.

Koje bi posledice mogla da ima labavija monetarna politika, to jest niža kamatna stopa? Ovde valja zapaziti zašto Tejlorovo pravilo uzima u obzir potencijalnu stopu rasta. Ona obezbeđuje efikasno korišćenje proizvodnih činilaca, dakle rada i kapitala. Ukoliko privreda raste po nižoj stopi, to znači da tražnja nije dovoljna da bi se uposlili svi kapaciteti, kapitalni i radni. Višak kapaciteta, ukoliko je posledica umanjene tražnje, jer padaju investicije i potrošnja, vrši deflatorni pritisak na cene, što znači da bi veća količina novca, drugim rečima labavija monetarna politika, eventualno mogla da obezbedi da se zaustave ta deflatorna kretanja, a ne da podstakne inflaciju.

Bojazan da bi se mogla podstaći inflacija dolazi i iz verovanja da bi više dinara dovelo do veće tražnje stranog novca, što znači do devalvacije, a to bi opet podstaklo inflaciju. Opet, valja uočiti da se u Tejlorovom pravilu, najčešće, ne uzima u obzir uticaj promene kursa, zato što, opet, on uglavnom zavisi od stope rasta. Budući da je srpska privreda praktično u depresiji (jer je rast za oko 10 procentnih poena niži od potencijalnog), uvoz se smanjuje čak brže od izvoza, što stabilizuje kurs. Tako da je u ovom času čak moguće, ukoliko bi tome monetarna politika težila, pustiti dinar da depresira postepeno i istovremeno smanjiti kamatnu stopu, a svejedno ne dovesti do ubrzanja inflacije. Osnovni je uzrok recesije ili depresije pad domaće i strane tražnje: taj pad je već stabilizovao privredu, dodatan stabilizacijski napor monetarne politike nije potreban. Štaviše, može da bude kontraproduktivan. Visoke kamatne stope predstavljaju trošak za sve, a oni koji mogu, javni i privatni monopoli, gledaju da dođu do novca povećanjem cena, što je razlog da se visoka stopa inflacije održava duže nego što bi inače bio slučaj. Ova koegzistencija deflacije u privredi i inflacije u javnom sektoru nije nešto nepoznato, a u Srbiji je tako bilo čitave dve decenije pre početka tranzicije u prvim godinama ovoga veka.

Svejedno, u ovoj je godini došlo do postepenog smanjivanja kamatne stope i, u poslednjih nekoliko meseci, i do usporavanja inflacije. Moglo se i ranije, kao što sam ovde pisao, ali ako ne ranije, sada je vreme da se pozitivno utiče na privredna kretanja značajnijim smanjenjem referentne kamatne stope.

 
Blic, 26.09.2009.

Peščanik.net, 26.09.2009.