Bye-Bye, Mein Lieber Herr.
Farewell, mein Lieber Herr.
It was a fine affair, but now it’s over.
Bilo je stvarno samo pitanje trenutka, zaista. Konstatacija kliničke smrti devedesetdvojke koju smo nekad znali i voleli je ružan i prljav posao, ali je neko to morao da učini, pošto bi se u suprotnom leš počeo raspadati i vonjati. A u narodu postoji i verovanje da se neupokojeni vrlo lako pretvaraju u vampire, što sigurno nije dobro. Zamislite b92 vampira koji vam reality programima i Insajder debatom (koja bruka sveto ime Insajdera) siše krv! Not a pretty sight.
You mustn’t knit your brow,
You should have known by now
You’d every cause to doubt me, mein Herr.
A umirala je, vala, kao Đekna! I sve vreme se pravila da je živa i zdrava! No ko je hteo mogao je lako prozreti o čemu se tu zapravo radi, nije da nije bilo znakova i šaputanja. Ovaj corporate takeover (a vala i makeover) od strane ‘’novih vlasnika’’ i potonji razvod sa Peščanikom su samo krajnji stadijum jednog procesa koji je počeo mnogo ranije. Potpuno prirodnog procesa raspadanja nečega što je u startu bilo zamišljeno kao privremena institucija sa ograničenim mandatom, nešto kao Tribunal u Hagu. Niko nije ni očekivao da će potrajati i ovoliko, i ipak se herojski držati u borbi sa krokodilima puno, puno godina.
You have to understand the way I am, mein Herr.
A tiger is a tiger, not a lamb. Mein Herr.
You’ll never turn the vinegar to jam, mein Herr.
Jer, radio i, kasnije, televizija b92 su prvenstveno izgrađeni u cilju borbe protiv režima Slobodana Miloševića, finansirani od strane uglavnom stranih protivnika tog režima (da se ne razume pogrešno, ja ne mislim da u tome ima išta loše, mislim da je to najbolja stvar koja je mogla da im se desi). Kako to nije bila nimalo laka borba, u toj vatri su karijere iskovali neki od najboljih novinara koje je Srbija imala. Svi ti hrabri ljudi su bili svetlo na kraju tunela zaista duže nego što se iko nadao, i svaka im čast na tome. Međutim, posle pada Miloševića, Zapad je (pogrešno) pretpostavio da je to zaista i kraj njegovog režima, i krenuo da zavrće slavinu. Što naravno ne znači da ni u tom periodu nije bilo sjajnih i istorijski važnih poduhvata koje je b92 izgurao – prvenstveno mislim na emisije Brankice Stanković, koje su obuhvatile zadivljujući broj tema, od razračunavanja sa pozadinom atentata na premijera Đinđića, preko fudbalske mafije, huligana, Kolubare, crkve, i svih ostalih tabua kojima niko nije smeo ni da primiriše u mainstream televiziji.
Međutim, posle 11 godina borbe za preživljavanje, gurnuta u jednu sasvim drugačiju arenu, na polje vulgarno divljeg kapitalizma, ova medijska kuća ”nije imala drugi izbor” osim da se prilagodi. Što je naravno laž, pošto drugi izbor uvek postoji. Čak ako bi on značio i da propadnete i potonete sa svojim brodom. Što bi rekao Kit Ričards svom sinu Džeku Sperou: ”It’s not about living forever, Jackie boy, it’s about living with yourself forever!”
So I do…
What I do…
When I’m through…
Then I’m through…
And I’m through…
Toodle-oo!
Ali takav izbor nije napravljen, i “zakoni tržišta” su učinili svoje. Kad neko pokušava da se takmiči sa RTS-om i Pinkom, teško da može da izbegne da postane sve sličniji RTS-u ili Pinku. Ako neko hoće da dobija pare od reklama preko agencija koje mahom drže predsednikovi consiglieri, ne može da javno kritikuje predsednika! I tako dalje. Kompromis za kompromisom, i smrt na kraju bude lagana, ma da je ni ne osetiš. I nešto ne verujem da je ex-promoterka sladoleda koja sad nešto kao odlučuje u toj ustanovi osetila bilo šta kada su dve Svetlane došle i pobunile se protiv sramne emisije u kojoj su profesor Hadži-Tankosić iz Šišanja i neka čudna teta maltene pričali kako je Ratko Mladić srpski heroj a u Srebrenici narod poumirao od jače kijavice. Njoj to očigledno nije neki problem.
Ali, jeste problem. Poveliki. Ako je došlo dotle da emisije uređuju novinari koji ne shvataju da sloboda govora ne podrazumeva da za isti sto dovedete i dželata i žrtvu (ili ljude koji predstavljaju te dve strane), onda je to stvarno kraj. Jedino što su autorke Peščanika bile dovoljno hrabre da unapred same nacrtaju tu liniju u pesku preko koje jednostavno ne sme da se prelazi, i da budu dosledne u svojoj odluci, a ne da čekaju da zlo zakuca na njihova vrata, pa da se tek onda sete da postoji problem.
And though I used to care,
I need the open air.
You’re better off without me,
Mein Herr.
I tako smo došli do kraja jedne ere, koji je, kao i svi krajevi, i tužan i patetičan i banalan, pa nekako ne zna čovek šta da misli i kako da se oseća. Ja bih rekao da poslušamo pesmu iz filma Kabare Boba Fosija, ili poruku iz Autostoperskog vodiča kroz galaksiju: “So long, and thanks for all the fish!”
Bye-bye, mein Lieber Herr,
Auf wiedersehen, mein Herr.
Es war sehr gut, mein Herr und vorbei.
Du kennst mich wohl, mein Herr,
Ach, lebe wohl, mein Herr.
Du sollst mich nicht mehr sehen, mein Herr.
Peščanik.net, 19.06.2011.
Srodni link:
18. godina nedeljnika Vreme: So long, and thanks for all the fish