Rasprava iz 2002. koja je započeta u listu Vreme, prelila se u region preko Feral Tribuna, BH Dana i Monitora i onda kao knjiga objavljena u izdanju Helsinškog odbora.
Uvodna analiza
Olivera Milosavljević
Mislim, naime, da smo ovde uveliko raspravljali o nečemu nejasnom, nedovoljno određenom, a ne mnogo značajnom.
Stojan Cerović, Vreme, 14. novembar 2002.
Tema koja je ovde otvorena je tema kojom će se ovo društvo još dugo, dugo baviti. Ona je neizbežna ako iz svog iskustva treba išta da naučimo.
Srđa Popović, Vreme, 7. novembar 2002.
Polemika u listu Vreme započela je člankom urednika u broju od 1. avgusta 2002, a nastavljena je u Pošti i Reagovanjima i trajala je neprekidno punih petnaest nedelja. Uredništvo je oglasilo njen kraj u broju od 28. novembra 2002, objašnjavajući da pisama ima još, ali samo onih kojima čitaoci podržavaju uređivačku politiku lista.
U polemici je objavljeno 78 pisama (uključujući i tekst urednika D. Žarkovića), koje je napisalo 50 autora. Urednik i članovi redakcije su imali 8 priloga (Žarković – 1, Stefanović – 2, Milošević – 1, Cerović – 4) i jednu intervenciju u broju od 3. oktobra, u osmoj nedelji polemike, kada su naveli da osećaju nelagodnost „zbog usamljene pozicije g. Popovića u njegovom naporu da održi razgovor o jednoj od najvažnijih tema srpskog društva“.
Sa druge strane, najveći broj tekstova (9) napisao je Srđa Popović, osnivač lista Vreme. Od ukupnog broja učesnika polemike, desetoro se javilo po dva puta, a četvoro tri, odnosno četiri puta, što znači da je 43 pisama napisalo 15 autora, dok je ostalih 35 javljanja bilo od 35 drugih autora.
„Na strani“ Vremena i „na strani“ oponenata objavljen je precizno jednak broj tekstova. Uz polemiku, uredništvo je objavilo i nekoliko „priloga“: dva intervjua Srđe Popovića data drugim novinama, jedan apel iz 1999. upućen NATO-u i jedno privatno pismo iz 1999. upućeno Sonji Biserko, koje se, po navodu pošiljaoca, „vrtelo“ na nekoliko veb-sajtova.
Polemika je započela tekstom glavnog urednika lista Vreme Dragoljuba Žarkovića Dehelsinkizacija gospođe Biserko kao odgovor na njene kritike upućene listu a sadržane u citatu navedenom u tekstu trećeg autora u drugim novinama.
U početku je izgledalo da će se na napadu i odbrani Sonje Biserko lično, polemika i završiti. To se, međutim, nije desilo. Težište je sa ličnosti Sonje Biserko preneto na njene stavove, i u okosnicu polemike izdiglo se pitanje da li su stavovi – da srpska elita preko nezavisnih medija (B92 i Vreme) čini sve da zločin ne samo relativizuje već i deetnifikuje – tačni ili ne. Vrlo brzo i vrlo jasno kristalizovale su se dve opcije, jedna koju je zastupala pozicija (u ovom slučaju list Vreme i branioci) sa tezom da je izveštavanje lista objektivno a da zločine treba deetnifikovati jer je njihova etnifikacija isto što i „kolektivna krivica naroda“, i druga koju je zastupala opozicija, koja je smatrala da list relativizuje zločine jer se ne može „deetnifikovati“ etničko čišćenje, što ne podrazumeva „kolektivnu krivicu naroda“ već moralnu odgovornost društva.
Nus-produkti osnovnog pitanja (uloga nezavisnih medija i „deetnifikacija“ zločina) bile su i sledeće teme: izveštavanje novinara lista Vreme iz Haga, Haški tribunal, NATO intervencija, 5. oktobar 2000, pare i finansijeri… Vreme je otvorilo i pitanje „likova i dela“ oponenata.
Uvek je najteže prepričati nečija stanovišta, posebno ako su u pitanju autori koji umeju jasno i ubeđeno u svoje mišljenje, da ih prezentiraju. Zato će u ovom uvodniku stanovišta dve strane, uslovne pozicije i opozicije, biti navedena njihovim rečima. Iako su postojale izvesne razlike u stepenu radikalnosti pojedinaca u okviru dve suprotstavljene opcije, one ipak nisu bile suštinske, pa njihove svedene teze pokazuju osnovnu liniju razgraničenja učesnika u polemici. Pri tom, nema se utisak da su u pitanju „dve škole mišljenja“, kako su pojedinci voleli da naglašavaju. Reč je o dva međusobno isključujuća odnosa prema bliskoj prošlosti, konkretnije, prema počinjenim zločinima i značaju njihovog rasvetljavanja za sadašnjost i budućnost srpskog društva.
O čemu se vodila polemika?
Pozicija: pobuda urednika lista Vreme da odgovori Sonji Biserko bila je odbrana javnog interesa zbog gadljivosti na teme koje pokreće Helsinški odbor, budući da je Biserko i urednika i čitaoce svrstala u zločince. Radi se o napadu na nezavisne medije i celokupni demokratski potencijal društva, o neistinama o delovanju Vremena i B92, pa u polemici nije reč o sporu sa čitaocima već o odbrani medija od optužbi nekoliko osoba. Na kraju polemike neće se znati o čemu se radilo na početku. Polemika je počela o pitanju kolektivne krivice i deetnifikacije. Ovo nije spor sa čitaocima, jer su se među kritičarima haškog izveštavanja javljali uglavnom ljudi koji su u ovom procesu najavljeni kao svedoci tužilaštva.
U polemici je reč o srpskoj kolektivnoj krivici, oponenti tvrde da Srbe kao genocidan narod treba denacifikovati, oni veruju da je otpor Miloševićevom režimu bio marginalan i da su Srbi u većini dali legitimitet zločinačkoj politici, što je netačno. U polemici se raspravljalo o nečemu nejasnom, nedovoljno određenom, a ne mnogo značajnom. Svi se slažu oko individualnih krivica i niko ne veruje u kolektivne, pa oponenti smatraju da protiv kolektivne odgovornosti treba nešto da se radi, ali ne zna se šta je to. Osnovna neslaganja u polemici su oko pitanja zašto je izbio rat na teritoriji Jugoslavije, ko su žrtve a ko zločinci, ko ima pravo da učestvuje u raspravama…
Opozicija: urednik Vremena zlonamerno meša krivicu i moralnu odgovornost. Kod nas i polemike o stručnim pitanjima karakteriše arogancija koja se graniči sa linčom, a ključ neslaganja je u shvatanju važnosti (de)etnifikacije odgovornosti za zločine. U polemici nema odgovora na kritike, već na sporedna pitanja. Uvek postoji margina slaganja, niko od učesnika u polemici nije počinio zločin u ratovima, nije pisao u zloj nameri, nije lagao svesno. Treba se baviti samom stvari a stvar je: slepo, uporno i iracionalno negiranje zločina koje je ovde „izraz kolektiva“. Nema svedoka tužilaštva među učesnicima u polemici. Druga strana netačno tvrdi da je reč o kolektivnoj krivici. Gde je tu reč o kolektivnoj krivici? U polemici je reč o zločinima, nema spora da su zločini počinjeni, dilema je kad, kako i da li o tome raspravljati. Polemika je počela oko pitanja odgovornosti za rat i poštovanja ljudskih prava, kao i prava na izdvojeno mišljenje. Nije sigurno da se na kraju polemike neće znati o čemu je bila reč. Razlog polemike je cinično podmetanje da oni koji insistiraju na odgovornosti za zločine govore o kolektivnoj krivici naroda, o tome govore ustvari oni koji se zalažu za „deetnifikaciju“ zločina, jer da bi se obavila „deetnifikacija“, zločin se pre toga mora entifikovati, što je teza zločinaca a ne žrtve. U polemici je jedna pozicija konzervativna, druga je kritička, a argumenti prve su međusobno protivrečni.
Rasprava je počela zamenom teze urednika, a teza Sonje Biserko se na kraju pokazala kao suštinski tačna. Polemika nije najgora stvar koja se mogla desiti, to je mogao da bude i zaborav zločina. Polemika je izazvala osećanje duboke tuge zbog sporednih pitanja na uveseljenje publike, a na nedostojan i nepristojan način, zbog zahteva da se zločini „deetnifikuju“, da se sve to malo zaboravi. Niko nije odgovorio na pitanje kako se može „deetnifikovati“ etničko ćišćenje, umesto toga vršila se zamena teza i lični napadi. Rasprava nije imala smisla za one sa iracionalnim emocijama prema odgovornosti, ali zbog onih drugih je vredelo, jer je tema neizbežna.
„Deetnifikacija“ i zločin
Pozicija: deetnifikacija zločina je nužna, jer je etnifikacija isto što i optuživanje čitavog naroda za zločin. Vreme se prepoznaje u tvrdnji da želi da deetnifikuje zločin, jer zločinci imaju ime i prezime, a totalitaran je način mišljenja koji je spreman da čitav jedan narod optuži za zločin. Kraj rata je prilika da se nekome pokaže dobra volja, da se oprosti što se oprostiti može, da se ispolje saosećanje i milosrđe, a ne samo osvetnički bes. Teži se da se Srbiji nametne brza polarizacija između dobrih i loših, što je kratkovida i nerazumna opcija, to je uterivanje kolektivne krivice u Srba, a srbijanska sredina je prezasićena uterivačima krivice.
Naprotiv, društvu treba vremena da počne da živi normalno, pa će tek onda moći da se preispituje prošlost. Kod genocida je u pitanju etnicitet žrtava a ne zločinaca, jer je za zločince nacionalnost nebitna, oni mogu biti iste nacionalnosti kao žrtve, dok suprotna tvrdnja predstavlja tvrdoglavu selekciju činjenica, odbijanje da se misli o bilo čemu izvan srpske krivice. Kao da nije važno, ni šta je bilo pre, ni posle, ni šta je radio bilo ko drugi. To je stanovište da su samo Srbi nešto radili, svi ostali su nebitni. Zločin mora biti prepoznat a zločinci kažnjeni, ali isključivo delanje putem pravosuđa nigde nije donelo rešenje za ozdravljenja društva. U Srbiji vlada vrsta istražiteljske histerije, kao da zemlja vrvi od ratnih zločinaca, Srbija je još opasana zidom kao kužno mesto, pa iritaciju izaziva glas koji govori isključivo o krivici, padu, paktiranju sa nacionalistima.
Pogođeni Srbi odbojno reaguju na diskriminirajuće stavove, pošto su i oni stradali, a vikanje „pokaj se“ može imati samo suprotan efekat. Ogromna većina Srba želi da čuje da ti „čuvari istine“ najzad progovore o njihovim protivnicima. Sa stanovišta katarze, nikada neće biti kasno za osvešćenje, za pokajanje je potrebna dobra volja, taktičnost. Ima onih koji su činili zločine u ime Srba, ali ima mnogo više onih koji su ih činili u ime komunizma. Samo neko ko ne zna kako ljudi ovde žive može da veruje da apeli na savest izazivaju drugu reakciju osim psovke.
Bavljenje ratnim zločinima i odgovornošću društva nije najvažnija obaveza svih nas, uostalom, Miloševića više nema, pa govor koji zvuči kao optužba priziva ono protiv čega je uperen. Društvo se bavi zločinima, ratovima i krivicama koliko može i ume. Svako mora svakome da se izvini zato što su svi odgovorni. Građane ne treba optuživati već obrazovati, a žrtve i zločince treba prebrojati i razvrstati i pošto žive na različitim stranama treba istovremeno pokretati postupak u svim bivšim republikama, pa krivce goniti po pravnim merilima, a ne zato što su ove ili one nacionalne pripadnosti. Nije isto etnifikacija zločinaca i etnifikacija zločina, izvinjenjem bi krv s ruku realnih zločinaca bila raspoređena na ruke celog naroda a to je teza Miloševića da je njegov rat bio opštenarodni rat. Zašto se onda ne sudi narodima?
Opozicija: u Srbiji se vrši uopštavanje i relativizacija zločina, srpska elita čini sve da se zločin, ne samo ralativizuje, već i deetnifikuje, umesto suočavanja se iznosi teza da svaki zločin ima svoju prošlost i budućnost. Da li je i holokaust imao svoju prošlost kako bi se njime opravdalo šest miliona ubijenih Jevreja? Prisutan je nedostatak političke volje da se zločin sankcioniše. Priča o „deetnifikaciji“ je parodija, a reagovanje i na neopravdanu izjavu o suočavanju sa istinom – s barikada i preko nišana – nenamerno se pretvara u relativizaciju nasilja. Nekoliko žena odbija da navijački učestvuje u poturenoj utakmici Milošević-Albanci, traži vraćanje dostojanstva žrtvama, dok je u Srbiji priča o zločinima trajala samo koliko je bilo potrebno da Milošević bude isporučen Hagu.
Pristajanje na korekciju sećanja je saučesništvo u već počinjenim zločinima. „Nesreće“ o kojima druga strana govori su zločini nad nevinim ljudima, ispoljava se ravnodušnost prema žrtvama i ljudsko razumevanje za zločince, na delu je generalna amnestija. Milosrđe za zločine znači prihvatanje zločinaca za „svoje“, a to je kolektivna krivica. Zločini su bili etnički, pa ih nije moguće „deetnifikovati“, motivi učinilaca imali su etnička obeležja, objekt je imao etnička obeležja, genocid ne može ni da se definiše bez utvrđivanja etničke pripadnosti zločinca i žrtve. Postoje tri vrste odgovornosti – krivična, moralna, političko-istorijska, a poslednja je „prilično kolektivna“ i traje dok traje i kolektivno poricanje zločina. Optužbu o kolektivnoj nacionalnoj krivici niko nije izgovorio. Drugo je masovno i kolektivno izbegavanje da se zločin osudi, što jeste zločin, ali moralni. Da li će neki beogradski sud u narednih 100 godina da prozove Miloševića za neki od ratova? Kako je srbijanska sredina prezasićena uterivačima krivice kada se odgovornost masovno i kolektivno negira, a samo pojedinci o njoj govore? Čiji gubici i rane su još sveži i kakve to rane imaju zločinci? Da li može da počne da se živi normalno dok se zločinci šetaju među nama, a cela nacija im jatakuje? Kako da živimo normalno u društvu koje teške zločine previđa, zabašuruje? Gde će biti zločinci za nekoliko decenija, i šta dotle da rade žrtve? Da li bi otkrivanje istine stvorilo kolektivnu krivicu Srba? Da li to druga strana tvrdi da su Srbi kolektivno krivi ali da tu istinu ne treba otkrivati? To je paternalistički odnos prema beslovesnoj većini. Kako se može živeti među ljudima sa takvim prezirom prema njima? Da li ljudski dignitet biva ugrožen time što među pripadnicima iste nacije ima i zločinaca? Šta je s ljudskim dignitetom i osećanjima žrtava? Da li je moguće ispitati slučaj hladnjača bez uopštenih, teoretskih upoređenja s drugim grupama? Ko to tvrdi da su Srbi najgori?
Razgovor o zločinima koji su počinjeni u ime srpskog naroda od strane raznih psihopata, baraba, lopova, nije razgovor o srpskoj krivici, upravo suprotna strana to izjednačava, a to je zamena teze. Ovde je reč o teškim krivičnim delima čiji se počinioci opiru razgovoru o svojoj krivici, jer bi to navodno bio razgovor o srpskoj krivici, „naši“ zločinci su u našoj jurisdikciji, goniti zločince je u našem interesu. Nemamo načina da kažnjavamo „njihove“ zločince, i njima prebacuju da se bave samo „njihovom“ krivicom. Lokalni diskurs o zločinima ide od apriornog negiranja, preko relativiziranja i prelazi u hroničnu fazu ćutanja. Da li i za Jasenovac vredi princip „deetnifikacije“? Zahtev da se zločin „deetnifikuje“ je izraz nelagode što je država imala sve vreme podršku. Pozivanje na oprez u objašnjavanju ratnih zločina je dokaz koliko „umereniji“ branitelji preziru gomilu. Radi se o „deetnifikaciji“ genocida, pa se kod nas politički ispravnim smatra iskazivanje divljenja ratnim zločincima. Zločin je teška mora za Srbiju, a stanovište o „deetnifikovanju“ zločina svodi srpski identitet na ideologiju organske nacije. I predsedničkim kandidatima je sugerisano da ne pominju ratne zločine. Ako je kritički odnos prema ovoj poziciji radikalizam, šta je suprotno njemu?
Suviše se ćuti o zločinima, prethodnu etnifikaciju zločina nisu obavile žrtve, nego dželati, „deetnifikcija“ zločina je njegova racionalizacija i manipulacija, zamagljivanje razlike između krivice i odgovornosti. Sa stanovišta žrtve nema trećeg puta kojim bi zajedno dželat i žrtva. Kolektivna krivica ne postoji. Navodno je nacionalni interesa da zločine poričemo, a upravo je svest o odgovornosti razlog poricanja zločina. Moralni „deetnifikatori“ se zalažu za princip etničke ravnoteže, oni bi da se bave tuđim zločinima, za takve hrvatski zločin ostaje hrvatski, samo je srpski zločin taj koji treba da izgubi entičku karakteristiku. Nema moralnog očišćenja sredine dok se ona ne suoči sa zločinima u svom okruženju, jer svako bavljenje tuđim zločinima je relativizovanje i pravdanje, stavovi o „deetnifikciji“ zločina su na samom pragu istorijskog revizionizma.
Izveštavanje Vremena:… iz Haga
Pozicija: posao novinara nije da navijaju za Miloševića, ali nije ni da navijaju za Karlu del Ponte, novinari su samo donosioci poruke iz Haga, nisu odgovorni za promašaje tužilaštva, za cinizam optuženog, za pomanjkanje istinoljubivosti svedoka. Zašto bi nefascinacija radom tužilaštva automatski morala da bude protumačena kao fascinacija Miloševićevom predstavom u sudnici? Novinari su dužni da izveste o glavnim tačkama oba dela ispitivanja svedoka. Nije posao novinara da konstatuju da je Milošević zločinac, posao novinara je da ponude na uvid sve relevantne činjenice, novinari nemaju pravo da uskraćuju informacije koje im se ne sviđaju. Postoji pretpostavka o nevinosti optuženog sve dok mu se ne dokaže krivica. Potencijalni haški svedoci ne moraju da imaju uvek identična viđenja kao novinari, kritičari mogu da budu agitatori i pristrasni ali nemaju pravo da od izveštača traže da se prilagodi njihovim modlama, pa se sa svedocima, aktivistima i agitatorima ne želi dalja rasprava. Vreme je uzor savesnog izveštavanja, Vreme maksimalno objektivno prenosi iz suda, izveštavanje Vremena je vrlo profesionalno, nepristrasno i analitički odmereno.
Opozicija: mediji su u đavoljem savezu sa Miloševićem, izveštavanje Vramena iz Haga je prepričavanje uz isticanje uspešnosti Miloševića da svedoke predstavi kao lažove, izveštač Vremena podržava Miloševića u načinu i sadržaju njegove odbrane, jer zbivanja u sudnici svodi na anegdote, bivši načelnik DB-a je fascinirao izveštače svojom odanošću Miloševicu, neki novinari su rodoljubivo stali na stranu Miloševića, izveštač Vremena je izvršio krivično delo kada je optužio svedoka iz Haga, dok za Miloševića čeka šta će reći sud, koristi duple standarde. U poslednje vreme je došlo do izvesnih promena nabolje u izveštavanju u medijima.
… tokom polemike
Pozicija: Vreme nije smelo da se upusti u polemiku sa Biserko jer je Vreme institucija a Biserko pojedinac, nije jasno šta je to urednik svojim tekstom tako strašno zgrešio, Vreme nikada nije ugađalo rulji, prisutna je apsolutna ispravnost pozicije koju drži Vreme, napadi na Vreme su neosnovani, ono što se zamera Vremenu za čitaoce je razlog da ga čitaju, Vreme je nekada bilo jednoznačnije što je nekim čitaocima išlo na živce. Stojan Cerović argumentovano analizira suprotna gledišta, ima plemenita razmišljanja. Zašto bi Cerović postao nacionalista?
Opozicija: tekst urednika Vremena je paskvila napisana iz lične sujete, umesto tolerantnog dijaloga upućuju se udarci u donji stomak pa urednik koristi list kao ličnu prćiju. Njegove teze su bljutave, to je jeftino podmetanje koje više dolukuje žutoj štampi, to je ogled iz makijavelizma. Onaj ko napada neprijatelje koje naznači država nema više nezavisnost, već postaje pevač apologetskog hora. Otkuda nervoza Vremena, otkuda neodmereno polemisanje sa čitaocima?
Vreme bi se moralo stideti nekih odbrana, Vreme je preko volje pristalo na pokretanje teme o suočavanju sa zločinima, redakcijski komentar o usamljenoj poziciji Popovića je zloban, Vreme nije imalo snage da uljudnu kritiku primi s dostojanstvom, Vreme je u polemici strasno branilo ideju da zločin nema nacionalnost, tražilo je poravnanja, izvršilo zloupotrebu rubrike Pisma čitalaca, jer su se javljali novinari prerušeni u čitaoce, urednik je lamentirao nad činjenicom da su kritičari Vremena usamljeni, Vreme je zamenjivalo teze, napadalo argumentima ad hominem, uvredama, netrpeljivošću, nervozom. Nije dobro za Vreme što objavljuje uvredljiva pisma. Kasni prelazak je najgori, jer znači veća poniženja, sužen izbor saveznika.
Nezavisna štampa je podlegla pomodarstvu stvorivši vrstu novogovora krcatog eufemizmima u cilju očuvanja kolektivne paraamnezije. Vreme je nekad bilo među retkima koji su imali hrabrosti da prihvate rizik slobodnog govora, Vreme je najbolje kod nas. Vreme kombinuje elemente demagogije, opštih mesta i ispraznog populizma. Zašto je Vreme rešilo da se utabori u demagoškom populizmu i ugađanju rulji? Opcija Vremena je konzervativna, a njeni glavni argumenti su logički neodrživi. Vreme predstavlja bastion i epicentar relativizacije i deetnifikacije zločina danas, recidivisti sede u redakciji Vremena, a to su i oni koji su za zabašurivanje zločina. Ko se to od bombardovanja promenio i u kom pravcu?
Stojan Cerović je bio protiv isporuke Miloševića, on podmeće da se u polemici govorilo o kolektivnoj srpskoj krivici, kod njega, vrsnog novinara, sada je u pitanju podmukla bolest koja se zove nacionalizam, od Kalajića, Đoga, Noga i Kapora čulo bi se isto što i od Cerovića, samo u još oštrijoj formi, ali ti nacmeni za sada ćute, da ne pokvare posao neočekivanim saveznicima. Cerovićev pomirljiv stav po pitanju ratova izaziva razočaranje, on misli da mu njegov antiratni stav daje za pravo na neku vrstu ekstremne umerenosti, misli da je on uklonio Miloševića s vlasti.
… za vreme NATO-intervencije
Pozicija: Vreme se za vreme bombardovanja borilo protiv cenzure, bila bi bruka da Vreme tada nije izlazilo, jer ako su se suprotstavljali domaćoj neobuzdanoj sili, morali su i onoj većoj, oni imaju samilosti za sve žrtve pa i za naše, za vreme bombardovanja Vreme nije izlazilo, ne zbog nametnute radne obaveze, već zbog građanske, profesionalne i patriotske dužnosti, ratno Vreme je bilo utočište od prostaštva i oaza normalnosti, ratno Vreme je dokaz da postoje ljudi koji vide istovetnosti u metodima primenjenim od stane NATO i Miloševića.
Opozicija: Vreme je palo tokom bombardovanja kada je izlazilo u bednom obliku a sada se sasvim kompromitovalo, pod okupacijom sme da se mesi hleb, ali nije dozvoljeno da novinari podržavaju diktatora koji vodi rat protiv celog sveta, kao što je radila redakcija Vremena. Laž i falsifikat je tvrdnja da su se Vreme i ANEM borili protiv cenzure u vreme NATO intervencije.
Haški sud
Pozicija: sme li da se podrži suđenje u Hagu, ali i da se kaže da tužilaštvo deluje više politički nego pravno? Ko je zabranjivao svedocima do sredine aprila da otvoreno govore o OVK, otkuda provala iskrenosti baš od sredine aprila? Dosadašnji tok suđenja ne dostiže uvek najviše pravničke standarde. Sud i tužiteljka nikako da steknu masovnu podršku u Srbiji, tu ne bi mogla da pomogne ni četa najpristrasnijih izveštača, zabeležen je izvestan rast simpatija za Miloševića. Sa tim sudom nešto nije u redu, za Srbiju je Haški sud instrument istih sila koje su bacale humanitarne bombe, a oponentsko razumevanje haškog pravosuđa je manjkavo. Tribunal „kriminalizuje istoriju“, ko ne razume zašto ljudi ovde nisu oduševljeni Haškim sudom, neka najpre ozbiljno porazgovara sa samim sobom, tužilaštvo je nepripremljeno, svedoci očigledno lažu, tužilaštvo je navelo priču na temu o krivici naroda, suđenja poput ovog u Hagu neće pomoći da se dođe do istine, zasluga je Haškog procesa ako se poneko okrenuo opet Miloševiću.
Opozicija: suđenje je strog i fer pravni postupak u kojem sud ocenjuje da li je tužba doista u stanju da dokaže da je zločina bilo, da je Milošević za njih znao, da ih je naredio, ili barem nije pokušao da ih spreči. Milošević je zločinac uhvaćen na delu, posao suda je više da potvrdi nego da utvrdi krivicu Miloševića.
NATO intervencija
Pozicija: da li je trebalo objasniti narodu da mora da voli NATO bombe? Trebalo je potpisati apel intelektualaca upućen NATO-u. Bombardovanje je bilo ratni zločin. Sme li da se bude i protiv Miloševića i protiv NATO? Demokratiju ne mogu doneti NATO bombe, SAD i NATO su unazadili razvoj demokratskih odnosa, bez NATO bombi ne bi bilo egzodusa Albanaca, NATO bombe proizvode masakre, omogućavaju zločine, Milošević je mali igrač u opakoj militarističkoj igri, a militarizam koji se nadvio nad naše i njegovu glavu gori je od njegovog. Krivci su i oni koji su bombardovali i oni koji su ih nagovarali da bombardovanje produže, NATO je počinio zločine nad Srbima, alijansa je nanela Srbiji ogromne štete.
Opozicija: NATO bombardovanje je stiglo u pogrešno vreme i iz potpuno pogrešnih razloga, ali nikako nezasluženo. Rasprava se skreće na najomiljeniju temu NATO intervenicije. Da li ona retroaktivno opravdava zločine? Kakve veze ima NATO intervencija sa zločinima u Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu? Nakon NATO intervencije zaustavljen je egzodus Albanaca, sprečeno je etničko čišćenje. Pismo NATO-u trebalo je uputiti prvo Miloševiću.
5. oktobar 2000.
Pozicija: oponenti tvrde da je cela Srbija za Miloševića i da i nova vlast sve čini da istina ne izađe na videlo, da se zločini prikriju i da se ostvari Velika Srbija. Oni nisu 5. oktobra proslavili, oni omalovažavaju veliku narodnu pobedu, peti oktobar je bio kruna dugogodišnjeg masovnog otpora znatnog dela srpskih elita i srpskih masa zločinačkom režimu. Zašto se zaboravlja istorija srpskog otpora koji je srušio Miloševića?
Opozicija: mediji su posle 5. oktobra krenuli da oblikuju javno mnjenje na način Miloševića i njegovih medija, 5. oktobra je umesto Kurte došao Murta, koliko god pokušavali da retuširamo sliku 5. oktobra ona ostaje daleko od idilične, prividna samoosvešćenost masa bila je odraz uslovnog refleksa očajnika, nacionalni dušebrižnici su neugodnu temu „legalistički“ sklonili sa javne scene i prebacili je Komisiji za istinu i pomirenje koja se trudi da unapred izbalansira buduću „dijagnozu“ u skladu sa saznanjima o tome šta je druga strana činila, nove vlasti se bave zabašurivanjem od 5. oktobra.
Pare i finansijeri
Pozicija: oponenti dobijaju neku podršku jer je na Zapadu ostalo nešto novca u fondovima predviđenim za rušenje Miloševića pa im je zajednički interes da se spreči širenje zablude da se 5. oktobra nešto dogodilo, oni su na platnom spisku, pa im je kritika posao, njihova kritika je iz tačke egzistencijalno uslovljene pozicije, u slučaju neispunjavanja zadatka nestaje i razlog njihovog angažmana. Da nema finansiranja moralnih inkvizitora iz inostranstva ko bi se bavio Sonjom Biserko i produktima njenog uma? U nevladinom sektoru sve se vrti oko para. Oni imaju finansijsku podršku, oni su od nesreća udobno živeli i hoće da žive zauvek, Biserko sipa optužbe i uvrede da bi zadovoljila sponzore, oni su antiratni profiteri, ko bi znao da postoji Biserko da nije naših muka i „njenih“ para, to su profesionalni budioci savesti. Deo nevladinih organizacija ne bi se mogao svrstati ni u nepristrasne ni u neprofitne institucije, a od njih se očekuje da su čiste i u moralnom i u finansijskom pogledu, neko mora da nad Srbijom stvara mrak kako bi i dalje ostao zvezda, odnosno štitio svoje političke i finansijske interese, negativ zavisi od originalne slike i od finansijera.
Opozicija: insinuacija je priča o velikim sumama novca kao motiv rada nevladinih organizacija. Da li je i Vizental bio antiratni profiter?
Sonja Biserko, Nataša Kandić, Srđa Popović i ostali oponenti
Pozicija: Sonja Biserko je „poslednji Mohikanac“ koji se zalaže za denacifikaciju svih preživelih Srba, ona hoće da otvori šalter za prodaju indulgencija, kandiduje se za aktivnog člana SPS koji tvrdi da se sudi celom srpskom narodu, ona sve đuture svrstava u zločince kažnjavajući nevine. Za nju bi najmračniji scenario bio kada bi se stabilizovala ekonomija, porastao standard. Gde je bila Sonja Biserko za vreme bombardovanja? Ona je za vreme bombardovanja napisala grozan tekst, iz bezbedne pozicije je delila savete onima koji nas ubijaju – da nas porobe, ona će u Srbiji biti Nedić, ona koristi izraz „Srbijanci“, ona je jednostrana, ona ima zle namere kada neistinito predstavlja rad Komisije za istinu i pomirenje. Krivica što su zločinci među nama je do sudova, političara i Sonje Biserko čiji je put pljuvanje i kritikovanje. Biserko je impresivnija da se vidi nego da se čuje na TV ekranima. Koje škole ima Sonja Biserko?
Postoji li razlika u pristupu između nacionalista i Nataše Kandić? Kandić zahteva samo od Srba priznanje i preuzimanje krivične odgovornosti, ona je jednostrana, zbog njenog rečnika nije partner Vremena za polemiku. Nisu Kandić i Biserko dve beogradske veštice već bi neke druge žene mogle da ponesu to ime, one bi prvo trebalo da rade na svom ženskom indentitetu i da pojave u društvu vide u ženskoj političkoj perspektivi, a one to ne rade. Srđa Popović je sišao sa javne scene u najgorem trenutku, Popović je jednostran, Popović bestidno ogovara Vreme, Popović se u ratnim danima šepurio po zapadnim salonima i delio lekcije kako je bombardovanje dobro za Srbiju što je ličilo na cinično podlaganje naše lomače. Da li Popović misli da nas je sve trebalo pobiti? Način na koji razmišlja Popović nije strašan, već stravičan.
Vreme se boji Popovića, Popović je nepoznat javnosti, odnosno, poznatiji je kao bivši muž, Popović želi da se ogradi od lista koji je osnovao pošto je stvorio čudovište, za Popovića je NATO intervencija irelevantna tema. Polemika se privodi kraju, jer Popović hoće da iz nje izađe a ne pojavljuje se niko drugi da prihvati štafetu, vajda polemike je u tome što je Popović dobio priliku da se izrazi, Popović je objavio da je pobedio u polemici. Oponente niko nije mučio ni hapsio, oni preziru društvo u kojem žive, veruju da su prosvećena elita koja treba da nametne suštinske promene, uporno nastoje da celo društvo u Srbiji optuže za kolektivno učešće u ratnim zločinima, oni se slažu sa Miloševićem, SPS i radikalima o masovnoj krivici običnih građana, po njima je Milošević tobože bio samo eksponent jedne unisone politike čiji su koreni još u XIX veku, njihova uverenja su nova teorija zavere, njihovo mesijanstvo je jalovo, oni nemaju samospoznaju i racionalnost, nemaju znanje i sposobnost da stručno i objektivno analiziraju medije, njihova agresivnost i ignoracija izazivaju gađenje, ono što rade je glupost i malicioznost, oni su puni mržnje i prezira, oni govore gluposti, to su postmoderni informbirovci, oni osećaju društveni pritisak i odbačenost, to što ih Srbija ne razume i ne prihvata uzimaju kao dokaz dubine socijalne patologije, oni su za masovni egzorcizam, osećaju se moralno podobnim da to lično obave, prenemažu se nad nesrećama za koje više nama leka, sebe smatraju stručnjacima za moralna pitanja.
Za njih mediji šire laži da za Srbiju možda ipak ima neke nade, oni su moralni fundamentalisti, oni su „miševi u boci“, a rasprava s takvim „autoritetima“ bi spadala u nehumanu upotrebu mozga, njihov glas je glas ostrašćenih, a svest skraćena, oni su „Volterova kopilad“ muškog i ženskog pola, oni su frustrirane, pohlepne i guzate babe, neki od njih su i buljavi, oni su sablasti, njihovi stavovi pokazuju političku nepismenost, ostrašćenost, nevaspitanje i nekulturu, oni su dežurni kritizeri države i društva, oni su želeli ordenje, pa kako ga nisu dobili, osećaju se izdanim i mrze najviše one kojima do tapšanja po ramenu nije stalo, oni su istrivijalizovali i izbanalizovali stvar, njihovo pljuvanje je besmisleno i banalno, njihovi zahtevi su sadistički i nekrofilni, njihove optužbe su klevetanja, perfidne i bestidne laži.
Opozicija: napisana je paskvila protiv žene koja je glavna meta pljuvanja onih koji su protiv sagledavanja istine o zločinu, koja nije sebi dozvolila nijednu udvaračku, nepotrebno umerenu ili deplasirano neutralnu izjavu, njen glas je danas stotinu puta usamljeniji nego pre 15 godina, tužilačka revnost Biserko s pravom nema granica, novinarima Vremena niko nije rekao „marš iz Srbije“, ali Sonji jeste, njena kritika medija je ispravna, ona je bila vrlo blaga kada je pomenula Vreme. Biserko i Kandić su godinama žive mete onih koji misle da bi svet bolje video Srbiju da nema „izdajnika“, što je izraz inferiornosti. Omalovažavanje, ponižavanje i napadi na nekoliko žena prelivaju se u „nezavisne“ medije i zvuče kao hajka protiv neprijatelja, ozbiljnost modi ruženja nekolikih žena daje lavež iz medija koji su važili za nezavisne, angažovanje na utvrđivanju odgovornosti počinilaca zlodela izaziva povike „spalite veštice“.
Nekoliko žena izloženo je stalnom ponižavanju i pretnjama, one su od oktobra 2000. još više stigmatizovane nego što su bile pre, izložene su najgorem vređanju, ponižavanju i otvorenim pretnjama u očuvanoj ćeliji režimskoga fašističkoga diskursa. Potreba za postojanjem ovih žrtvenih jaraca svedoči o licemerju elite, oni označavaju dozvoljeno područje isfrustriranoga divljanja za bilo koga. Kandić obavlja istraživanja kojih se nisu sposobne latiti velike državne institucije, Biserko pokazuje šta može da kaže usamljeni aktivistički glas, Luković ismejava, i to samo one najodvratnije. Zašto oni, bez ikakve društvene moći, izazivaju tako furiozne i netolerantne reakcije? Društvo treba da bude ponosno na takve glasove. Uvredljiva pouka je upućena mudrim, časnim i vrlo hrabrim ženama od neprikosnovenog intelektualnog i moralnog integritera, a koje su optužene i za egzorcizam, pa se već oseća dim u vazduhu, a prve vatrice već plamsaju na lomači. Nije tačno da Srđa Popović nema istomišljenika, već je veće zadovoljstvo njegove tekstove čitati nego i sam uzimati reč, Popović i istomišljenici su za nas ono što je za Nemce bio Man ili Brant.
***
Značaj polemike, pored osnovnih tema koje je pokrenula i ispoljena dva dijametralno suprotna moralna stanovišta o počinjenim zločinima, je i u sastavu učesnika u njoj. Većina njih bili su nekadašnji istomišljenici iz jezgra „druge Srbije“, malobrojne, usamljene i tokom Miloševićevih ratova, od većine prokazane grupacije. Polarizacija među njima pokazala je da je prevladalo uverenje da „druga Srbija“ mora da nestane da bi se ono većinsko (i jedino) što opstane prikazalo kao ostvarenje i njenih ideala, odnosno, da bi se današnja postmiloševićevska Srbija oslobodila balasta kritičkog mišljenja. „Druga Srbija“ je bila sinonim otpora nacionalizmu, zločinu i ratu. Da li je današnja Srbija zaista svega toga oslobođena? Rata više nema, ali zločini i nacionalizam su i dalje prisutni – zato što nijedan ratni zločin nije sankcionisan i zato što se „iskreni“ nacionalizam, za razliku od Miloševićevog „neiskrenog“, još jednom ustoličio u vladajuću ideologiju. Glas protiv malobrojnog kritičkog mišljenja traži da tako i ostane.
Da je reakcija urednika lista Vreme (i branilaca) bila tek usamljena prozivka konkretnih pojedinaca i nevladinih organizacija, moguće je da bi prošla manje zapaženo ili da bi bila protumačena samo kao eksces. Kako je njom međutim, dugogodišnje osporavanje Helsinškog odbora za ljudska prava i Fonda za humanitarno pravo i od strane bivše i sadašnje vlasti, zavisnih medija, zavisnih i nezavisnih intelektualaca, dobilo neočekivanu podršku od jedino preostalih, nezavisnih medija, uporan dugogodišnji rad na njihovoj diskreditaciji dobio je punu satisfakciju. Podržani su oni koji danas za ratove i zločine proglašavaju odgovornim jednog čoveka, a koji se već spremaju da sutra i njega odbrane. Sadržina diskreditacije oslikava nepromenjeno mišljenje vladajuće elite i pre i posle 5. oktobra u odnosu na predmet aktivnosti dve nevladine organizacije.
Pokazalo se da su njihovo nemirenje sa relativizacijom zločina, sa relativizacijom aktuelne snage nacionalizma i sa relativizacijom odgovornosti društva za deceniju besčašća, jedini stvarni motivi, konačno se može reći, frontalnog napada pozicije. Prividni motivi tipa „oni koji nisu bili tu za vreme bombardovanja…“, „oni koji žive ili su u protekoj deceniji živeli u inostranstvu…“, „oni koji koriste pojam Srbijanci…“, a koji su korišćeni kao „krunski dokazi“ za opravdanost diskvalifikacije njihovog mišljenja o potrebi suočavanja sa istinom o počinjenim zločinima, najbolje svedoče o mnogo puta u polemici pomenutim „duplim standardima“ i „zamenama teza”. Jer, takvih je bilo i na strani pozicije, samo to niko od oponenata nije smatrao za argument.
U polemiku se nisu uključili prozvani Sonja Biserko, Petar Luković i B92.
Peščanik.net, 11.11.2008.
Nastavci:
So long and thanks for all the fish II
So long and thanks for all the fish III
So long and thanks for all the fish IV
So long and thanks for all the fish V
So long and thanks for all the fish VI
So long and thanks for all the fish VII
10 GODINA BEZ SRĐE POPOVIĆADRUGA SRBIJA
KULTURA MIRA I NENASILJA
SREBRENICA
