Socijalni dijalog

Problem sa tripartitnim razgovorima, pored toga što nije jasna reprezentativnost učesnika, jeste u tome što predstavnici kapitala i predstavnici rada ne pregovaraju o raspodeli, već i jedni i drugi zahtevaju od države finansijsku podršku.

Preduzetnici zahtevaju smanjenje obaveza prema državi, a radnici zahtevaju da im se obezbedi zaposlenje i zarade. Oba bi zahteva država mogla da usliši ili povećanjem poreza ili dodatnim zaduživanjem.

Usled čega se rasprava prenosi na reformu poreskog sistema. Budući da se u nju ide sa zahtevima da se poveća ili bar ne smanjuje javna potrošnja, problem se svodi na to kako da se preduzetnici oslobode nekih obaveza, pre svega prema fondovima, a da se zarade ne opterete dodatno ili ne previše – neposredno. To znači da se raspravlja uglavnom o tome za koliko je potrebno dodatno opteretiti dohotke domaćinstava, ali preko oporezivanja potrošnje, a koliko je potrebno pozajmiti od budućih generacija. Ili, ako se to svede, koliko bi nezaposleni i buduće generacije trebalo da pomognu današnje preduzetnike.

To ne bi trebalo da je prvenstvena uloga socijalnog dijaloga. Jer su porezi i javna potrošnja politička pitanja. Socijalni partneri, a pre svega preduzetnici i sindikati bi trebalo da raspravljaju o raspodeli i zaposlenosti. Dakle, o tome kolike bi trebalo da su plate kako bi se obezbedio određeni nivo zaposlenosti i njen rast u budućnosti. Država je tu prisutna kako bi pregovarače upozoravala na makroekonomska ograničenja, a i da bi predstavljala poreske obveznike, posebno one nezaposlene, ako pregovarači na njih zaborave. Ali nije tu da finansira njihov dogovor.

Ovako kako se sada vodi socijalni dijalog, jedini ishod može biti da će loše proći oni koji nisu prisutni – nezaposleni i buduće generacije, jer njih niko ne zastupa.

 
Blic, 05.05.2010.

Peščanik.net, 05.05.2010.