Srbija, Rusija i slobodna trgovina

Ruski ambasador u Beogradu je podsetio na činjenicu da će sa ulaskom Srbije u Evropsku uniju prestati da važi bilateralni sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom. U nekim je komentarima ovo tretirano kao otkriće, kao trošak pridruživanju Evropskoj uniji koji se krije ili se nedovoljno ističe. To je otprilike kao kada bi se reklo da se nedovoljno javnost informiše o tome koji je zbir dva broja. Članstvo u Evropskoj uniji podrazumeva članstvo u carinskoj uniji, a to znači da će Srbija, kada se učlani u EU, preuzeti njenu trgovačku politiku, dakle i spoljašnje carine, pa tako i režim, trgovački i carinski sa Rusijom. To je šta znači biti član EU.

Mnogo je zanimljiviji drugi aspekt izjave ruskog ambasadora. Srbija, naime, ne može, realno govoreći, postati punopravni član Evropske unije za manje od sedam-osam godina. Čak, ako bi pregovori počeli sledeće godine, oni ne mogu da traju manje od četiri-pet godina, a posle sledi još najmanje godinu dana ratifikacije ugovora. Dakle, teško je računati sa članstvom pre 2016, a realističnije je da to bude kasnije.

E sada, da bi Srbija pristupanjem u EU istupila iz režima slobodne trgovine sa Rusijom, potrebno je da Rusija tada nema sporazum o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom. To već nije isto kao sabrati dva i dva. Može da se raspravlja da li bi režim slobodne trgovine sa Rusijom bio u interesu Evropske unije, ali se, bar na prvi pogled, čini da bi takav režim bio u interesu Rusije. Ona ima suficit u razmeni sa EU, tako da, bar po tom osnovu, nema potrebe za dodatnom carinskom zaštitom. Ukoliko želi da podstiče, na primer, industrijsku proizvodnju, može da je subvencioniše, ne mora carinama da zatvara domaće tržište. No, čak i to nije neophodno, jer Rusija može da poveća konkurentnost svoje privrede ulaganjima u razvojne projekte jer je reč o zemlji sa zapuštenom infrastrukturom i sa veoma rđavim demografskim karakteristikama. Pored toga, reč je o velikoj zemlji, što je već samo po sebi dovoljna zaštita domaćeg tržišta, dodatna carinska zaštita samo unosi neposredne elemente neefikasnosti u raspoređivanje proizvodnih činilaca. Konačno, fiskalni efekti carina nisu dobri, a nisu ni nezamenljivi jer se budžet ipak najviše puni iz prihoda od izvoza nafte, gasa i drugih prirodnih resursa.

Ako bi se tako gledalo, Rusija bi mogla da bude bliže režimu slobodne trgovine sa Evropskom unijom, nego što je to Srbija. Utoliko je zanimljivije da se pretpostavlja upravo suprotno: da se ni dugoročno ne može očekivati potpuna liberalizacija trgovačkih odnosa Rusije i Evropske unije. Tako da se zemlje kao što je Srbija stavljaju pred izbor da li im se više isplati carinska unija sa EU ili ugovor o slobodnoj trgovini sa Rusijom. Tu, međutim, i nije reč o nekoj pravoj dilemi. Prošle godine je izvoz u Rusiju negde oko 40 odsto izvoza u Bosnu i Hercegovinu i samo neznatno iznad 40 odsto izvoza u Crnu Goru. Tako da bi veći problem za Srbiju bio kada bi se učlanila u EU pre Crne Gore i Bosne i Hercegovine, kada ne bi bilo tako da ove zemlje takođe teže da imaju slobodnu trgovinu sa EU. Zašto se Rusija i dalje dvoumi oko slobodne trgovine, to je jedino zanimljivo pitanje u čitavoj ovoj stvari.

 
Blic, 18.04.2009.

Peščanik.net, 19.04.2009.