11. i 12. jula 1995. srebreničku enklavu su zauzele snage Vojske bosanskih Srba (VRS) i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP).
10. i 11. jula 1995. hiljade bosanskih muslimana pobeglo je iz enklave u bazu UN-a u Potočarima, blizu Srebrenice, gde su tražili zaštitu UN-ovog holandskog bataljona.
Istovremeno, približno 15.000 muškaraca, bosanskih muslimana iz enklave, kao i nekih žena i dece, okupili su se u selima Šusnjari i Jaglići i 11. jula u ogromnoj koloni krenuli kroz šume prema gradu Tuzli.
Ratko Mladić, komandant Glavnog štaba VRS-a i članovi njegovog štaba razradili su plan da ubiju stotine vojno sposobnih muškaraca koji su izdvojeni iz grupe muslimana u Potočarima.
Ljubiša Beara, šef bezbednosti Glavnog štaba, bio je zadužen za organizaciju, transport, pogubljenja po kratkom postupku i pokapanja muslimanskih žrtava.
Zdravko Tolimir, pomoćnik komandanta za bezbednost i obaveštajne poslove u Glavnom štabu, nadgledao je Ljubišu Bearu na tim zadacima.
Ljubiši Beari su u tim zadacima pomagali:
Vujadin Popović, šef bezbednosti Drinskog korpusa; Momir Nikolić, šef bezbednosti Bratunačke brigade i Drago Nikolić, šef bezbednosti Zvorničke brigade.
Za instrukcije i naređenja za provođenje operaciju ubijanja, navedeni oficiri bezbednosti oslanjali su se na komandante Ratka Mladića, Radislava Krstića, Vinka Pandurevića, Ljubomira Borovčanina, Vidoja Blagojevića i druge.
Radivoje Miletić je bio vršilac dužnosti načelnika Glavnog štaba VRS-a i bio je glavni savetnik Ratka Mladića. On je imao ključnu ulogu u pripremama za provođenje Mladićevih naređenja.
Milan Gvero je bio jedan od sedam pomoćnika koji su bili neposredno odgovorni komandantu glavnog štaba, Ratku Mladiću. Kako bi prisilili muslimansko stanovništvo Srebrenice i Žepe da napusti to područje, vojska bosanskih Srba stvorila je nepodnošljive životne uslove za stanovnike enklave, vojno porazila muslimanske snage, onesposobila lokalne snage UN-a i sprečila međunarodnu zaštitu enklava spolja.
Sprovođenje plana da se liše života vojno sposobni muškarci iz Srebrenice počelo je poslepodne 12. jula prisilnim odvajanjem vojno sposobnih muškaraca iz Potočara od njihovih porodica.
Od poslepodneva 12. jula i tokom celog dana 13. jula, više od 1.000 vojno sposobnih muškaraca muslimana transportovano je u Bratunac, gde su tokom 14. i 15. jula bili privremeno zatočeni u zgradama i vozilima.
Ujutro 13. jula i tokom celog tog dana, više od 6.000 vojno sposobnih muškaraca muslimana predato je snagama bosanskih Srba koje su bile stacionirane uz put između Bratunca, Konjević Polja i Milića.
Većina tih zarobljenika transportovana je u Bratunac ili Kravicu gde su privremeno bili zatočeni u zgradama i vozilima, zajedno sa muškarcima koji su bili izdvojeni u Potočarima.
Masovno i sistematsko ubijanje muškaraca iz Srebrenice počelo je ujutro 13. jula u približno 11.00 sati i nastavilo se tokom jula 1995.
Do 1. novembra 1995. celokupno muslimansko stanovništvo bilo je uklonjeno iz Srebrenice i Žepe, a snage VRS-a i MUP-a su ubile više od 7.000 muškaraca i dečaka.
Izvor: optužnice Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu
Peščanik.net, 11.07.2009.
SREBRENICA