Šta bi bilo kad bi bilo

S obzirom na činjenicu da smo jedna mlada izborna demokratija (četvrt veka, ako je verovati Englezima, nije dovoljno ni da vam se čestito zapati pravi travnjak, a kamoli demokratija, pa makar i samo izborna), možda bi bolje bilo da narodne poslanike ne biramo zaokruživanjem nego – precrtavanjem. Em bi nama takav način izbora lakše pao, em bi pomogao da dobijemo bolju vlast.

Kao prvo, povećala bi se izlaznost na izborima, što bi automatski značilo i da vlast ima veći legitimitet, a to je ono za čim vlast toliko žudi da je čak i ove izbore samo zbog toga raspisala, a ako joj uspe raspisaće ih i u Vojvodini.

Zašto mislim da bi bila veća izlaznost? Pa zato što mi uvek mnogo lakše znamo protiv koga smo nego za šta smo – ako ne verujete proverite kod spontano organizovanih fokus grupa kojih ima na svakoj sedeljci, pijaci, slavi, pijanci… Obratite posebnu pažnju na one koji su naoružani pouzdanim informacijama iz poverljivih izvora (ili to behu poverljive, ali ne i proverljive informacije iz pouzdanih izvora, nisam više sigurna) pa ćete videti da oni sa mnogo više podataka umeju da potkrepe zašto za nekog ne treba glasati nego što umeju da odbrane zašto će za nekog glasati.

Broj apstinenata bi se smanjio i zato što je nama uvek mnogo zabavno da nekoga ”ispiškamo” (za one koji nikada nisu igrali klikere ili jesu ali su zaboravili tehničke izraze ispiškati znači: izbaciti iz daljeg takmičenja). Da nije tako, ne bi bilo toliko mobinga po firmama niti toliko šikaniranja po školama i ulicama.

Smanjio bi se takođe i broj ”belih listića” jer je ipak mnogo lakše da sa sigurnošću precrtate sve one koji nikako ne treba da budu vlast nego da odlučite ko bi možda mogao da bude dobra vlast.

Da i ne pominjem koliko bi mentalnom zdravlju nacije doprineo taj katarzični efekat koji dobijete kad možete da i stvarno, a ne samo simbolično, kaznite one čijim radom niste bili zadovoljni.

Precrtavanje umesto zaokruživanja bi unelo i jedan drugačiji kodeks u stranački život jer bi nateralo političke partije da pažljivije biraju kandidate koje će stavljati na svoje izborne liste. Jer, kad bi znali da ćemo im sve nepoćudne, ali i javnosti anonimne kandidate poizbacivati sa liste i pustiti partije da u budući skupštinski saziv uđu sa samo onoliko predstavnika koliko im ostane neprecrtano na izbornoj listi, sigurno bi prestali da, kao sada, postavljaju nedolične poslanike i ministre.

Osim toga, budući da je ovde manir da nam se partija preporučuje tabloidnim napujdavanjem javnosti na protvkandidate (pa i u ovo vreme predizborne tišine), to je već kao da od nas traže da nekoga precrtamo (tražili bi oni i drakonskije mere, ali ne smeju, bar ne javno i bar ne pred izbore).

I na kraju, ali svakako ne najmanje važno, više se ne bi govorilo o izabranim poslanicima (jer ionako nisu izabrani oni nego liste) već o – neprecrtanim poslanicima. A onda bi i sami poslanici počeli da se osećaju kao da nisu precrtani. Možda čak i da nisu ko precrtane vođe svojih stranaka. Onda bi možda počeli da misle svojom glavom i da se ponašaju kao da su stvarni vlasnici svojih mandata. I kao da su zaista ovlašćeni predstavnici naroda.

Peščanik.net, 16.03.2014.