Šta je izbor?

Kuda ide Evropska unija i posebno evropska monetarna unija? To zavisi od onih koji o tome odlučuju, o tipu problema sa kojim se suočavaju i od političkih opcija koje su im na raspolaganju.

Kako se vidi iz načina no koji se došlo do najnovijeg sporazuma o merama da se spreči dalje pogoršanje krize u evro zoni i, posledično, u Evropskoj uniji, političke odluke zavise od sporazuma Francuske i Nemačke. To je tako od samog nastanka Evropske ekonomske zajednice i sada Unije. Ovo se ponekad zaboravlja kada se raspravlja o mogućnostima raspada same Unije ili rasformiranja ervo zone i uopšte o tome koje se reforme u Evropskoj uniji mogu očekivati. Mnogo toga utiče na odluke i sve zemlje članice imaju doprinos, ali nužni uslov za opstanak pojedinih ustanova ili politika ili za njihove promene jeste – da su u interesu francusko-nemačke koalicije. Ako i kada nisu, to nisu ostvarljive opcije. Od toga, dakle, zavise rešenja.

Na koju se krizu rešenja primenjuju? Ovde postoji zabuna jer se govori o krizi evra. No, da bi to bila prava kriza novca, valutna kriza, potrebno bi bilo da postoji špekulativni napad na evro. To znači da bi trebalo da vidimo da novac beži iz evra u, recimo, dolare. Tipična valutna kriza, nezavisno od toga zbog čega do nje dolazi i u kojoj je meri proizvodena fundamentalnim a koliko špekulativnim razlozima, razvija se tako što se beži iz, u ovom slučaju, evra što bi teralo Evropsku centralnu banku da podiže kamatnu stopu ili da interveniše na tržištu stranog novca kako bi se taj napad na evro zaustavio. To nije ono što vidimo da se događa. Evro fluktuira u odnosu na dolar i slabi u odnosu na periferne valute, kao što su jen ili švajcarski franak, ali ne značajno u odnosu na dolar i uopšte te fluktuacije nisu ni neuobičajene niti su na niskom nivou kursa evra. Takođe, postepeno povećanje kamatne stope Evropske centralne banke je uzrokovano pre svega oporavkom u središnjem delu evro ekonomije, dakle u Nemačkoj i Francuskoj, a ne zato što postoji potreba da se brani kurs evra.

Ovo, dakle, nije valutna kriza. Kada bi bila i ukoliko bi napad na kurs evra bio uspešan, evro bi značajno devalvirao u odnosu na dolar i time bi se ta kriza i okončala. Naime, tipična kriza kursa ili valutna kriza ide tako što se prvo vidi bekstvo iz ugroženog novca, što uzorkuje devalvaciju, a potom povratak u taj novac, što obezbeđuje stabilizaciju kursa na tom nižem nivou. Paradoskalno rečeno, kada bi ovo bila valutna kriza, kriza kursa, ili kako se kaže, kriza evra, ona bi se okončala devalvacijom evra u odnosu pre svega na dolar. I to bi bilo to. To bi naravno pomoglo i perifernim članicama evro zone u meri u kojoj one izvoze, robe i usluga, na tržišta izvan evro zone.

Ovo, dakle, nije kriza evra. Jedan način da se dodatno vidi da to nije slučaj i da se vidi o čemu je u stvari reč jeste da se zapazi da je značajno povečana diferencijacija cene dugovanja pojedinih zemalja članica evro zone. Kako su svi ti dugovi naravno u evrima, to znači da je, primera radi, grčki evro dug značajno rizičniji od, opet primera radi, nemačkog evro duga. To znači da se prodaju ili na drugi način napuštaju grčke evro obveznice i novac se prenosi u nemačke evro obveznice. Nije, dakle, problem u tome što su obaveze u evrima, već što su grčke, portugalske, španske ili italijanske. To je kao kada bi se novac ulozen u jednoj banci prebacivao u drugu jer se sumnja da ona prva možda nije likvidna ili nije solventna.

Primer sa prebacivanjem novca iz banke u banku je dobar zato što ukazuje na prirodu krize o kojoj je reč. Naime, novac uložen u periferne evro obveznice beži u, pre svega, nemačke obveznice što preti ozbiljnom krizom obaveza tih perifernih zemalja, a to opet sistemskom krizom. To je drugi način da se opiše bankarska kriza. Naime, tipična bankarska kriza je karakterisana povlačenjem novca iz banaka. U početku to može da bude izolovan slučaj, ali može i da preraste u paniku. Kako je bekstvo iz irskih, grčkih i portugalskih obaveza i dakle banaka počelo da povećava rizičnost španskih i konačno italijanskih obaveza, pretnja da može da izbije bankarska kriza u evro zoni je postala realna. Stoga i politička reakcija na vanrednom sastanku evropskih vlasti od pre par dana.

Kako se takva kriza odvija u evro zoni? Jedan, verovatno ključni mehanizam, jeste da banke koje su u posedu, recimo, grčkih dugova njih koriste kao zalogu u refinansiranju preko Evropske centralne banke. Ako bi se kriza nastavila, centralna bi banka došla u posed svih tih rizičnih dugova. Što bi značilo da bi rizik preuzela centralna banka i u meri u kojoj bi se on i realizovao, ona bi morala da se dokapitalizira. A to bi značilo da bi sve te gubitke snosili vlasnici centralne banke prema utvrđenoj kvoti koju u njoj imaju. Ili, u konačnoj instanci, troškovi bi pali na poreske obveznike središnjih i solventnih zemalja evro zone. Ukoliko oni ne bi hteli te troškove da snose, više ne bi bilo monetarne unije. Pre tog poslednjeg koraka bi moglo da dođe i do bekstva iz evra, dakle i do valutne krize, koja bi verovatno bila od pomoći ekonomski, ali bi politički to bio verovatno poslednji čin pred raspad.

Šta je izbor u toj situaciji? Jedan je da se teži smanjenju troškova na putu postepenog raspada evro zone. Da bi ta alternativa bila izabrana, potrebno je da je u interesu Francuske i Nemačke. U ovom času to nije slučaj. Alternativa tome jeste da se obezbedi solventnost bankarskog sistema evro zone i državnih dugovanja. To je ono što bi trebalo da obezbedi najnoviji paket mera dogovoren na poslednjim sastanku u Briselu.

Lakše je videti šta je dogovoreno ako se pođe od mera koje su usvojene da bi se obezbedila državna dugovanja. Kada je reč o fiskalnoj održivosti, to nije neka naročito komplikovana stvar za razumeti – politika je nešto drugo (što je, ovo usput, zapanjivalo političke pisce od Platona do danas, kako ono što je jasno nije politički lako sprovodivo). U igri su četiri varijable: nivo duga, kamatna stopa, fiskalni deficit i stopa rasta ekonomije. Ako je nivo duga previsok i ako je ekonomija u recesiji, kamatna stopa bi trebalo da bude prilično niska da bi se dugovi otplaćivali, jer će to zahtevati suficit u budžetu – što podrazumeva odricanje od potrošnje, što ne mora da bude socijalno i politički prihvatljivo. Do pre par dana se išlo u tom neodrživom pravcu – nivo duga se nije smanjivao i kamatne su stope bile previsoke, a pritisak je bio na povećanje štednje i na redovnom otplaćivanju dugova. Krediti za refinansiranje koji su bilo odobravani preko stabilizacionog fonda evro zone su, dakle, bili skupi i rizik da se neće otplatiti je time samo povećan.

Sada se krenulo suprotnim putem. Bar kada je reč o Grčkoj, nivo duga će se smanjiti, što će reći da će poverioci uzeti na sebe jedan deo troškova, trpeće gubitke jasnije rečeno. Uz to, kamate po kojima će Stabilizacioni fond refinasirati grčke obaveze će biti na nivou onih koje taj fond plaća kada on zajmi, a to je otprilike na nivou nemačkih obveznica, što će reči oko 3.5% na duži rok. Ista će se kamata koristiti i kod refinansiranja irskih i portugalskih dugova. U nekim drugim fiskalnim uređenjima, recimo federalnim, kao u Sjedinjenim državama, to bi bile obaveze federalnog budžeta, koji bi se refinansirao preko centralne banke. Kako evro zona nije fiskalna unija, a to nije ni Evropska unija, ovaj je Stabilizacioni fond funkcionalna zamena za zajednički budžet. I prvi korak ka eventualnoj fiskalnoj uniji, ali to je tema za neki drugi napis.

Ostaju dve preostale varijable – ekonomski rast i fiskalni deficit. Čak i kamata od 3,5% je visoka ako je rast negativan. Zapravo, ništa nije održivo ukoliko je ekonomija u recesiji, pa i ako je samo stagnatna. Usled toga, najnoviji plan ima za cilj i da podstakne rast u perifernim zemljama evro zone, pre svega u Grčkoj. Mada je pozivanje na Maršalov plan više retorika nego strategija, predlaže se da se sredstva iz kohezionih fondova ubrzano koriste kako bi se obezbedila dodatna investiranja u Grčkoj i tako podstakao ekonomski rast te zemlje. Šta će se i koliko od toga ostvariti ostaje da se vidi, ali namera je značajna budući da je to dodatna potvrda da se u Evropskoj uniji shvata da je potrebno obezbediit dodatnu koheziju i ubrzani rast u manje razvijenim zemljama ako ekonomska unija treba da obezbedi ne samo privlačnost već i održivost svim svojim članicama. Naravno, ulaganja u Grčku su i u interesu zemalja izvoznica u Evropskoj uniji, dakle pre svega u interesu Nemačke, tako da nije reč o nekoj jednostranoj pomoći ili transferu para.

Nasuprot tome, retorika korišćena da bi se obrazložila potreba fiskalnog prilagođavanja je veoma oštra i rokovi su veoma kratki (do kraja 2013). Cilj je da se spreči prebrzo širenje obaveza koje su sada preuzete kada je reč o Grčkoj i u manjoj meri Irskoj i Portugalu (ovima je smanjena kamata, ali ne i nivo duga) i na druge periferne zemlje, pre svega Španiju i Italiju. Jasno je da bi Stabilizacioni fond morao da bude mnogo veći ukoliko bi se njegova primena proširila i na ove zemlje, a potencijalno onda i na sve zemlje članice evro zone. To je ono što se zove moralnim hazardom, kada osiguranje povećava sklonost ka rizičnosti jer se očekuje da će to osiguranje, u ovom slučaju Stabilizacioni fond, da finansira narasle dugove. Usled toga se zaoštravaju zahtevi da se što je moguće pre smanje fiskalni deficiti u čitavoj Evropskoj uniji sa ciljem da se što je pre moguće dođe do uravnotežnih fiskalnih bilansa. Koliko je to i u kom roku izvodljivo, to je drugo pitanje. U izvesnom smislu, ova oštra retorika se može smatrati kao podrška naporima španskih i pre svega italijanskih vlasti da dovedu svoje javne finansije u red. Kako će na to reagovati javnost i njihova društva, to ćemo videti.

Konačno, dogovor, bar verbalno, ističe potrebu da se poveća konkurentnost zemalja članica evro zone i Evropske unije. Ovo je Pol Krugman dočekao sa potsmehom, jer je jasno da ne mogu sve zemlje da poboljšaju konkurentnost jedna prema drugoj. To je, međutim, nerazumevanje ili prebrza reakcija. Teži se tome da zemlje kao što je Nemačka održe svoju konkurentnost u svetskoj privredi a da zemlje koje imaju trgovačke deficite unutar evro zone povećaju svoju konkurentnost u odnosu na Nemačku. To znači da Evropska unija teži da bude konkurentna u odnosu na ostatak sveta, a zemlje kao Grčka da bude konkurentnije u odnosu na Nemačku. Ili, da pojednostavim, da nemačka izvozi više u Kinu, a Grčka više u Nemačku.

Kako Evropska centralna banka ne namerava da tome pomogne slabljenjem evra, posebno ne sada kada još uvek postoji rizik da se bankarska kriza pretvori u valutnu krizu, a kako zemlje evro zone ne mogu da koriguju konkrentnost prilagođavanjem kursa koga nema, namera da se poveća konkurentnost znači da se sugeriše dugoročnija kontrola domaće potrošnje, a to će reći plata i drugih dohodaka. Uz to, ističe se da su neophodne i strukturne reforme, što podrazumeva značajne promene kako na tržištu rada, tako i na tržištu proizvoda. Uz dosta strogu budžetsku kontrolu, pod pretpostavkom da se ona može obezbediti, strukturne reforme će biti ozbiljan srednjoročni zadatak koji bi modao biti olakšan samo oživljavanjem ekonomskog rasta preko povećanja izvoza i usled povećanih ulaganja iz evropskih fodnava, koji bi trebalo da povećaju zaposlenost, ali i da obezbede razvojne prednosti.

Kako se može oceniti ovaj politički izbor i kojim sledećim koracima on vodi? Daleko najvažnije je to što je potvrđen duboki interes za održanje monetarne unije koji su iskazale dve ključne zemlje, znači Francuska i Nemačka. Najavljeno je i da će ta njihova uzajamna posvećenost evro zoni biti još detaljnije i ubedljivije iskazana odmah posle letnjih odmora. Potom je važno da je, doduše još uvek posredno, preuzeta zajednička fiskalna odgovornost za krizu dugova u evro zoni i, po ekstenziji, u Evropskoj uniji. Sledeći će koraci, koji su takođe najavljeni, ići u pravcu jačanja zajedničke fiskalne politike – kako kada je reč o oporezivanju, tako i kada je reč o javnoj potrošnji. Kako se ne može očekivati da će to biti neposredno preko zajedničkog budžeta, valja očekivati dalje jačanje funkcionalnog supstituta, a to je Stabilizacioni fond. Sa vremenom bi trebalo očekivati da će on biti i veći i aktivniji na tržištu novca. Takođe bi trebalo očekivati da se poveća uloga Evropske banke na tržištu novca, budući da je ona u boljem položaju od Stabilizacionog onda da interveniše operacijama na otvorenom tržištu, a i zadužena je da se stara o kamatnoj stopi koja će se na njemu formirati. Kako će to izgledati ostaje da se vidi, ali to je pravac.

Konačno, moraće se početi razmišljati o promenama u Konstitucionalnom ugovoru koji je sada na snazi. Sve dok do toga ne dođe, rizici da se izabere labavljenje ili raspad evro zone i Evropske unije neće biti zanemarljivi. Ništa, drugim rečima, još nije završeno, ali je kupljeno dodatno vreme da se nastavi u pravcu očuvanja Evropske ekonomske i monetarne unije, dakle erva i političke integracije.

 
Jutarnji list, štampano izdanje, 23.07.2011.

Peščanik.net, 23.07.2011.