Kakvu god metaforu da birate – talas, zemljotres, slom – izgledi da demokrati osvoje veliku pobedu na novim izborima za Kongres sve su veći. Kao što vic kaže, svaka tabla sa visokim cenama goriva na benzinskim pumpama postala je baner Demokratske stranke. Tako je relativno apstraktan problem korupcije direktno povezan sa svakodnevnom oskudicom mnogih Amerikanaca.
Ali, na kraju, izborni rezultat se neće tumačiti sam od sebe. Demokrati se nikako ne bi smeli zadovoljiti zaključkom da je za ove izbore bilo važno samo ono što umereni lideri (i konsultanti) vole da nazivaju pitanjima o kojima se raspravlja za kuhinjskim stolom. Dobiće istorijsku priliku da ponište imidž republikanaca kao stranke koja vodi računa o nacionalnoj bezbednosti i stranke kojoj je najbolje poveriti vođenje ekonomije.
Posle pobede 2024. godine, republikanci su dobili ogromnu podršku elita, oligarha iz Silicijumske doline, pa i mnogih novinara, koji su u ishod predsedničkih izbora učitali globalnu „promenu političke atmosfere“. Sada znamo da su „neobavešteni birači“, kako ih politikolozi uljudno nazivaju, jednostavno bili umorni od inflacije i da većina željna krajnje desničarske agende zapravo ne postoji.
Ali trampisti su okrenuli percepciju u svoju korist. Naravno, uspešni političari imaju pravo da rezultate tumače onako kako im najviše odgovara. Demokrati mogu nastupiti uzdržano i protumačiti očekivani rezultat kao prosto odbacivanje Donalda Trumpa i najtraumatičnijih momenata njegove loše vladavine od januara 2025. Mogu reći da su nečuvena okrutnost ICE-a i podsticanje na mržnju kakvo redovno praktikuju Steven Miller i J. D. Vance bili duboko nepopularni kod većeg dela javnosti. Ipak, bilo bi pogrešno tumačiti ove izbore samo kao referendum o trampizmu.
Istina je da se katastrofalni učinci američkog predsednika u spoljnoj politici mogu objasniti ponašanjem kakvo republikanci starog kova ne bi mogli ni da zamisle: bezobzirno otuđivanje saveznika, zbog čega zemlje NATO-a možda nikada više neće verovati Sjedinjenim Državama, masovno urušavanje meke moći zlostavljanjem stranih studenata i podrivanjem sposobnosti američkih univerziteta da privuku najveće mlade talente, besramno mešanje u izbore u inostranstvu na strani globalne krajnje desnice.
Ali rat u Iranu ukazuje na kontinuitet s erom Georgea W. Busha, sa periodom koga se neokonzervativci nerado sećaju, a koji su obeležili nesposobnost strateškog razmišljanja i očigledna ravnodušnost prema izgubljenim ljudskim životima. Zapravo, linija kontinuiteta može se povući od memoranduma o torturi sve do egzekucija na moru i Hegsethove najave javnog prenosa pogubljenja.
Uprkos tome, Republikanska stranka još uživa imidž stranke Ronalda Reagana, stranke najkompetentnije za pitanja nacionalne bezbednosti. Pravi odgovor u ovom slučaju nije uključivanje demokrata u nadmetanje koliko puta pridev „smrtonosno“ može da stane u jednu rečenicu. Dovoljno je da naglase koliko je sramotno to što su republikanci izdali Ukrajinu (ako zanemarimo mlake primedbe skrajnutih reublikanaca poput Thoma Tillisa), koliko je poguban gubitak baza na Bliskom istoku, kao i činjenicu da je postavljanje drugorazredne TV zvezde na čelo najmoćnije vojne sile na svetu bilo znak duboke neozbiljnosti od samog početka. Možda će se jednog dana u Moskvi i Pekingu pojaviti spomenici Trumpu i Hegsethu; zaslužili su ih potezima kojima su kapitulirali pred Moskvom i ubrzali uspon Pekinga.
Takođe, Republikanska stranka je dugo uživala reputaciju da je upravo ona, kao stranka naklonjena biznisu, najbolje kvalifikovana za razvoj ekonomije (izgleda da neki slabije obavešteni glasači još veruju u mit o Trumpu kao velikom preduzetniku).
Stvarni rezultati već dugo pružaju sasvim drugačiju sliku: ne samo o Trumpu i njegovim brojnim bankrotima, nego i o stranci u celini. Trump se upušta u iracionalne i štetne politike, nespojive sa starim republikanskim establišmentom – za šta su carine očigledan primer – pa je ponovo lako prevideti postojeće kontinuitete.
Stranka koja tvrdi da je duboko zabrinuta zbog zaduženosti i deficita (što je jedno od lažnih opravdanja koje je Elon Musk ponudio za masovna otpuštanja državnih službenika) dala nam je Reagana, Busha i Trumpa – trojicu predsednika od kojih nijedan nije propustio da značajno uveća nacionalni dug. Razlog su, naravno, poreske olakšice u korist bogatih.
Ekonomski rast, otvaranje novih radnih mesta, čak i prinosi na berzi u posleratnom periodu, sve je to najvećim delom ostvareno u mandatima demokratskih administracija. Ali prosečni prinosi nisu bili dovoljni za najbogatije koji su se izborili za pravo da kupuju poreske olakšice velikim donacijama za republikance.
Kao što dobro znamo, čim demokrati dospeju na čelo zemlje, republikanci iznenada primećuju da je dug koji su većim delom sami napravili postao prvorazredni problem i traže duboke rezove u socijalnim davanjima.
Na prvi pogled se čini da je greh Bidenove administracije bilo preterivanje: previše woke stavova, previše ambiciozan Zeleni nju dil, preoštre kritike Maga republikanaca (obično uz zaključak da je preterivanje učinilo „protivudar“ neizbežnim, pa po implikaciji donekle i legitimnim).
Ali šta ako je istina upravo suprotna tome? Šta ako je greška Joea Bidena bila u tome što je verovao da još ima dovoljno republikanaca kojima je do politike i dugoročnog blagostanja zemlje stalo više nego do beskrajnog kulturnog rata u maniru Petea Hegsetha?
Šta bi bilo kad bi demokrati iskoristili ovu priliku da protivnike diskredituju onako kako je Franklin D. Roosevelt to učinio u vreme Velike depresije (umesto pozivanja na dvostranački kompromis)? Šta ako bi pokazali da republikanci koji će uskoro bežati od Trumpa glavom bez obzira nisu bili samo saučesnici u njegovoj lošoj vladavini, kao i da je ta vladavina deo jedne veće priče starije od Trumpa?
The Guardian, 26.10.2026.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 03.11.2026.
TRAMPOZOIK