Vatre su gorele u dvorištima, prodavnice su opljačkane, a Molotovljevi kokteli su zviždali kroz oblake suzavca. Stotine škola i univerzitetskih kampusa zauzeli su studenti, a nemiri već nekoliko nedelja blokiraju jedan veliki evropski grad. Policija je izgledala nemoćno, političari bespomoćno, a mediji zbunjeno.
Ne, ne govorim o Budimpešti 1956. ili Parizu 1968. Govorim o Atini u poslednjih nekoliko nedelja. Od 6. decembra, kada je grčka policija ubila jednog petnaestogodišnjeg dečaka, Atinu, Solun i druge grčke gradove zahvatile su očigledno nezaustavljive demonstracije. Za razliku od nemira u Francuskoj iz 2005, koje su uglavnom predvodili nezadovoljni imigranti i njihovi potomci, učesnici u ovim grčkim nemirima su studenti koji pripadaju srednjoj klasi. Oni nisu uništavali prodavnice u siromašnim predgrađima: ovi samozvani anarhisti imaju bazu u „boemskom“ kraju centralne Atine po imenu Eksarhija, i u obližnjem univerzitetskom kampusu u čije, sada nekorišćene zgrade po jednom neobičnom grčkom zakonu policija ne sme da uđe. Demonstranti su do sada načinili štetu u vrednosti od 1,3 milijarde dolara.
No, pretpostavljam da niste preterano mnogo čitali o njima. Izvesno je da odustvo ovih nemira sa evropskih i severnoameričkih naslovanih strana dokazuje da – ako retoriku o evropskom jedinstvu ostavimo po strani – nisu sve evropske zemlje podjednako ozbiljno shvaćene. Iako je članica Evropske unije, najveći doprinos Grčke evopskoj spoljnoj politici predstavlja njeno tvrdoglavo insistiranje (iz razloga koji su zaista previše složeni da bismo ih ovde ponavljali) na blokiranju međunarodnog priznanja Republike Makedonije ukoliko ova svoje ime ne promeni u FYROM – Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija (na engleskom: Former Yugoslav Republic of Macedonia) – što je skraćenica koja je celom svetu urnebesno smešna. Na unutrašnjem frontu, Grci su najpoznatiji po tome što su pružili lažne ekonomske podatke kako bi ušli u evrozonu.
Možda ima i drugih, lokalnijih objašnjenja za to što nam se čini da se ovi nemiri odvijaju daleko od glavnih događaja. Grčki politički analitičar Statis Kalivas briljantno tvrdi da je ove nemire omogućila jedinstvena grčka politička kultura: u godinama nakon svrgavanja vojne hunte, grčka politička klasa je „gotovo uvek opravdavala, ako ne i veličala“ građansku neposlušnost, pa čak i onu nasilnu i destruktivnu. Učestvovanje u nemirima je „zabavna i niskorizična aktivnost, gotovo obred inicijacije“; anarhističku subkulturu koja cveta u centralnoj Atini „podstiču, a ponekad i podržavaju“ grčke partije sa levice i mejnstrim novine.
Pa ipak – čak i ako je Grčka neozbiljna, ako je anarhistička subkultura duboko ukorenjena u Atini, ako je u Grčkoj stepen korupcije i nezaposlenosti omladine neobično visok – greška je otpisati ove nemire kao periferne događaje. Ako ništa drugo, oni pokazuju šta se može desiti u visokorazvijenom, postideološkom društvu, u kojem organizovana politika više ne zanima mnogo ljudi. Jedan simpatizer kaže da se učesnici u ovim nemirima mogu podeliti u tri grupe: komuniste, anarhiste i „mlade ljude koji vole o sebi da misle kao o anarhistima ali… ne znaju tačno za šta se zalažu. To su oni koji su pljačkali… osećaju da je to jedini način da se čuje njihov glas.“
Drugi simpatizer opisuje anarhistički svet Eksharije, i to s odobravanjem, kao „paralelno društvo sa paralelnim vrednostima i paralelnim idejama“. Jedan od njih je izjavio kako sićušne prodavnice u blizini univerziteta zaslužuju da budu opljačkane zato što predstavljaju „korporativnu mašinu“. Ovakvo razmišljanje nije baš mnogo sofisticirano: ovo je revolucija, koja se, između ostalog, sprovodi u duhu Pink Floyda („We don’t need no education, we don’t need no thought control“).
Neki okrivljuju i slabost grčkih mejnstrim socijaldemokrata, koji su, poput socijaldemokrata u drugim evropskim zemljama, izgubili tlo u korist ekstremnije levice i sada im je teško da privuku mlade ljude. No, pretpostavljam da je problem još dublji: činjenica je da su političke partije svuda slabe pa je tako slaba i demokratija.
Što nimalo ne iznenađuje: napokon, krećemo se ka globalnoj recesiji čiji uzroci možda leže daleko do Atine – ili Pariza, ili Sinsinatija – i ka rešenjima koja možda ne leže u rukama lokalnih političara iz Grčke, Francuske ili Ohaja. Jedno je sigurno, niko se ne divi nemoćnim liderima i niko ne vidi svrhu u glasanju za ljude koji ionako ne mogu ništa da urade.
Stoga imamo nerede u Atini, a uskoro možda i drugde: ako niste sigurni zašto ste nezaposleni, ako ne raspolažete političkim rečnikom kojim se može objasniti šta nije u redu sa privredom vaše zemlje i ako nemate vođe koji su u stanju to da poprave, onda je moguće vam se nasilje učini kao uverljiv odgovor.
Slate, 22.12.2008.
Prevela Olja Petronić
Peščanik.net, 25.12.2008.
GRČKA KRIZA