- Peščanik - https://pescanik.net -

Šta se može učiniti na Balkanu s Evropskom unijom i bez nje

 
Šta se može učiniti na Balkanu s Evropskom unijom i bez nje[1]

S obzirom da se do sada govorilo o balkanskim državama kao članicama, potencijalnim članicama i nečlanicama Evropske unije, predlažem sledeći misaoni eksperiment: pretpostavimo da Evropska unija ne postoji i da stanovnici balkanskih država i njihove vlade treba da urede svoje odnose bez orijentisanja, staranja i pritisaka institucija integrisane Evrope.

Šta je ono što je poželjno i dobro u vezi s članstvom u Evropskoj uniji? Prevashodno je to stvar vrednosti, koje sada nazivamo evropskim, a koje su ustvari stare dobre vrednosti liberalne demokratije. Na to se ukazivalo i u početnim pokušajima da se posle Drugog svetskog rata integriše Evropa i u prvim dokumentima koji su doveli do stvaranja Saveta Evrope, organizacije koja još uvek služi kao predsoblje za ekonomski mnogo zahtevnije evropske zajednice. Ove vrednosti i ova načela nisu samo evropske, mada proističu iz antičke Grčke koja je, na kraju krajeva, uvek bila i ostala balkanska zemlja. Prihvatanje ovih vrednosti u međunarodnom sistemu u kome su države sasvim slobodne da organizuju život u zajednici svojih stanovnika u suštini je unutrašnja odluka koja u prvom redu treba da posluži potrebama naroda i da bude zasnovana na iskustvu i uverenju da je liberalna demokratija poredak koji može najbolje da posluži razvoju slobodnih pojedinaca u slobodnim društvima. Stoga je u interesu svih balkanskih država da se ustroje tako da to odgovara pomenutim vrednostima i da to učine čak i bez pomoći međunarodne organizacije koja bi ih sve obuhvatala.

Istorijska istraživanja pokazala su da države zasnovane na liberalnoj demokratiji i poštovanju vladavine prava i ljudskih prava pokazuju manju sklonost ka agresiji protiv svojih suseda i da međunarodnim sukobima obično prethodi unutrašnja represija. Moram da priznam da ovo pravilo ima važne izuzetke – međutim sva pravila koja se tiču ljudskog ponašanja trpe izuzetke. Mogli bismo onda pretpostaviti da bi Balkan sa svojom nemirnom istorijom bio u mnogo boljem stanju i da bi odnosi između država u ovom regionu bili miroljubiviji i produktivniji ako bi se ove unutrašnje vrednosti prihvatale i poštovale u svim državama regiona i u zajednicama koja te države predstavljaju i simbolišu.

Onda se treba okrenuti problemima koji nepovoljno mogu da utiču na međunarodne odnose na Balkanu čak i kad njihova društva bolje i šire prihvate vrednosti liberalne demokratije, vladavine prava i ljudskih prava. Tim povodom treba imati u vidu da unutrašnji napredak ne može odmah da ukloni istorijske naslage, uključujući etnički nacionalizam koji je igrao važnu ulogu u stvaranju svih balkanskih država i kasnije dovodio do sukoba između njih. Pored čuvenog prokletstva „balkanizacije“ kojim se označava težnja da se načelo samoopredeljenja koristi do ekstrema tako da se stvori niz malih država u srazmerno ograničenom prostoru, postoji još jedan elemenat balkanske tradicije na koji treba pažljivo motriti da bi se eliminisao. Naime, region o kome je reč iskazuje zapanjujuću koncentraciju grandioznih nacionalnih ambicija. Nacionalistički snovi su po pravilu usredsređeni na teritorijalno uvećanje uz zapostavljanje sudbine ljudskih bića koja žive na željenim područjima. Još uvek nismo suviše iznenađeni kada čujemo političare, istoričare, crkvene velikodostojnike i ostale pripadnike elita kako govore o „Velikoj Albaniji“, „Velikoj Grčki“, „Velikoj Srbiji“, „Velikoj Bugarskoj“, „Velikoj Hrvatskoj“, itd.

Ove velike ambicije – podvucimo to ponovo – uvek su bile deo onoga što se u teoriji igara zove igra sa nultim zbirom – drugim rečima, zamišljene i izvedene na uštrb neposrednih suseda. Drugi svetski rat završio se samo pre šezdeset pet godina: u njegovom toku skoro su sve balkanske države pripadale suprotstavljenim vojnim savezima i time dolazile u priliku da zauzmu delove teritorija svojih suseda i pokušaju da primene politiku prisilne asimilacije i masovnog proterivanja. Mnogo skorije, sukob koji je doveo do raspada Jugoslavije ukazao je na nove aspiracije da se osvoje teritorije pa čak i da se one „etnički očiste“. Stoga je zamena teritorijalne obuzetosti naporom da se promišlja i planira u smislu dobrobiti ljudskih bića apsolutna i neodložna potreba.

Druga oblast u kojoj bi se politički i ideološki obrasci mogli promeniti u korist stanovnika Balkana i poboljšanja odnosa između balkanskih država jeste zajedničko kulturno nasleđe. Zaprepašćuje to što u prostoru koji ima mnogo zajedničkog, što se kulturni proizvodi, uključujući umetnost, tako često okreću ka rivalitetu i surevnjivosti, umesto ka saradnji.

Jedna od najboljih ilustracija može se naći u šarmantnom ali vrlo ozbiljnom dokumentarnom filmu bugarske rediteljke Adele Peeve, pod naslovom Čija je to pesma? Film se bavi jednom vrlo popularnom i raširenom melodijom koja se peva i svira u većini balkanskih zemalja, ali je prate različite reči. Stoga ne postoji ni zajednički prihvaćen naslov pesme te melodija dobija još veći značaj. Onima koji nisu videli film ne mogu nažalost da reprodukujem tu melodiju i tako identifikujem pesmu. Šta je učinila Adela Peeva? Putovala je iz jedne balkanske zemlje u drugu, reprodukovala melodiju i postavljala običnim ljudima, ali i profesionalnim muzičarima, pitanje iz naslova svog filma. Svi su, bez izuzetka, priznavali da je melodija vrlo lepa ali su isto tako tvrdili da je isključivi proizvod njihove sopstvene nacionalne kulture – da je „njihova“. Pritom su odbijali, ponekad vrlo agresivno i neprijateljski, svaku sugestiju da bi pesma možda imala i neko drugo nacionalno poreklo ili bi mogla da se deli s nekim drugim balkanskim narodom.

U Srbiji ovu melodiju prati tekst ljubavne pesme, koji počinju sledećim muško-ženskim dijalogom:

„Čarne oči curo imaš, žališ li gi ti?

More da gi žalim, ne bi ti gi dala da gi piješ (ljubiš) ti.“

I sam sam verovao da je melodija srpska ili makedonska sve dok je nisam čuo u Istambulu, jednom izvedenu kao ljubavnu pesmu (sa sasvim drugačijim rečima), a drugi put bez reči, brže, u skoro marševskom ritmu.

Slično ovoj melodiji, koja, kao što smo videli, umesto da približava narode teži da ih suprotstavi kao rivale i neprijatelje postoji toliko mnogo drugih kulturnih proizvoda, vrlo sličnih ili identičnih, koji se, umesto da posluže kao veze, koriste kao kamenje u zgradi „nacionalnog identiteta“ i kao mogući izvor surevnjivosti i nesporazuma. Napor da se zajedničko kulturno nasleđe preobrati u snagu integracije i boljih međunarodnih odnosa sigurno je moguć i potreban, s Evropskom unijom ili bez nje.

 
Peščanik.net, 04.07.2011.

———–    

  1. Izlaganje na skupu Balkanskog političkog kluba u Sofiji, juna 2011.