Šta uopšte znamo

The solution ‘exists’; the problem is how to ‘find’ it.
Paul Samuelson, The Pure Theory of Public Expenditure (1954).

U poslednje vreme je značajno smanjeno zanimanje za umetnike u gladovanju.
Franc Kafka, Umetnik u gladovanju.[1]

Neverovatan je broj članaka o krizi u ekonomskoj nauci. Makroekonomija se vratila u „mračno doba“, po Polu Krugmanu.[2] Mikroekonomija se, opet, čini se, zaglavila u eri prosvećenosti i racionalizma, što može ali ne mora da bude napredak u odnosu na doba tame, jer to ipak zavisi od toga da li verujete u napredak uopšte, a saznanja posebno. Finansijska ekonomija je, opet, tvrdi se, gotovo zasnovana na elementarnoj logičkoj pogrešci.[3] Ovo otrežnjenje je posledica navodne nesposobnosti ekonomske nauke da predvidi trenutnu finansijsku i privrednu krizu i da ponudi valjane preporuke za to šta bi valjalo činiti kako bi se iz nje izašlo. Koliko čitava ta kritika ima smisla? U ovom ću napisu gledati da na najjednostavniji mogući način odgovorim na to pitanje uzmajući primere koji se veoma često pominju u javnim raspravama.

Racionalnost

Krenimo od mikroekonomije, budući da je ona osnova ekonomske nauke, a neki misle da se jedino ona donekle približava pravim, dakle prirodnim naukama. Ključni prigovor mikroekonomiji jeste da se zasniva na pretpostavci da su ljudi racionalni. Šta to znači?

Najpre je potrebno uzeti u obzir da je reč o teorijskoj pretpostavci, dakle o zahtevu koji se postavlja teoriji ili modelu, a nije reč o opisu stvarnosti. Ne tvrdi se da su ljudi u svakodnevnom životu racionalni, već da je teorijski korisno pretpostaviti da jesu. Teorija, to se često zanemaruje, nije deskripcija, već bi trebalo da posluži za objašnjavanje činjenica.[4] Nesporno je da je psihologija ljudi složenija i da se ne može svesti ni na jedan specifičan identitet, onaj racionalnog pojedinca ili bilo koji drugi.

Primer koji navodi Poper u „The Rationality Principle“ bi možda mogao da bude koristan. Pretpostavimo da želimo da pronađemo ubicu, ima li smisla da pretpostavimo da je reč o racionalnoj osobi? Ako pretpostavimo da jeste, sva je prilika da to neće biti u skladu sa činjenicama. U određenom smislu, ubica mora biti poremećena, nerazumna osoba. No, izgledi da ćemo ubicu pronaći se povećavaju ako pretpostavimo ono što nije tačno, u deskriptivnom smislu te reči, dakle da je reč o racionalnoj osobi. Jer ćemo imati veće šanse da utvrdimo motive zločina, a i način na koji je izvršen. Jer je racionalnih motiva manje nego iracionalnih, a čin ubistva mora da bude ostvariv, dakle instrumentalno racionalan. Naravno, ubica može biti sasvim neuračunljiva osoba, ali svejedno mora da povezuje ciljeve i sredstva na instrumentalno dosledan način, što je pretpostavka racionalnosti u ovom slučaju.[5] Ključno je ovde to da mi želimo da pronađemo ubicu, a ne da ga razumemo. Ovo drugo ne mora biti neophodno da bismo objasnili zločin. Mi hoćemo da motivišemo ubistvo u instrumentalnom smislu, jer je to najefikasniji način da objasnimo činjenice i dokaze koje možemo da prikupimo i objasnimo. To je, na primer, razlika između teorije o ubistvu i kriminalne priče.

Često se greši jer se misli da je racionalnost dobra ili kao moralna motivacija ili zato što vodi dobrim posledicama. No, zlonamernost može da bude racionalna, a isto važi i za zločinačka sredstva. Greška je česta zato što se zlo opravdava nekim dobrom. Recimo, patriotski je negirati da je u Srebrenici počinjen genocid ili insistirati na tom negiranju kako bi se izbegle neželjene posledice. Racionalno, pa čak i razumno, i dobro, ili moralno, su dve potpuno različite stvari. Nasilje svake vrste je racionalna aktivnost, ali je veoma retko moralna. Ovo je jasno u teoriji igara, jer se praktično i najgori ishodi mogu objasniti polazeći od pretpostavke da su ljudi racionalni.

Iz ovoga se može zaključiti da je pretpostavka o tome da su ljudi racionalni nedovoljno stroga i specifična. To, donekle, zavisi od toga kako se racionalnost definiše. U mininalnom smislu, reč je naprosto o doslednosti. Ludak koji je namerio da nekoga ubije, ili ludačka država koja je namerila da izvrši genocid nad jednim delom svoga ili tuđega stanovništva, moraju da budu dosledni bar u tom smislu da biraju sredstva koja vode ostvarivanju cilja, kako god da su opravdali poželjnost ostvarenja toga cilja. Mi možemo da čitamo ili slušamo, na primer, da su ubice Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije ili Zorana Đinđića patriote, a ne ludaci (ili nerazumni ljudi), ali njihova će identifikacija kao izvršioca zločina zavisiti od toga da li smo u stanju da sledimo njihovu instrumentalnu doslednost u ostvarivanju postavljenog cilja, recimo tako što ćemo pretpostaviti da im je motivacija bila politička.

Pretpostavka racionalnosti, u smislu doslednosti, je neophodna da bi cilj bio ostvaren ili da je ostvariv i da bi osobe koje su ga izvršile ili su nameravale da ga izvrše mogle da budu identifikovane. Da li će se utvrditi da je stvarna motivacija bila koristoljublje jedne ili druge vrste, nije relevantno sa stanovišta ove minimalističke teorije racionalnosti. Drukčije rečeno, koja god da je konačna (zlonamerna ili ludačka) motivacija nekoga ko dela, ili opštije rečeno, koje god preferencije da neka osoba ima, racionalnost samo zahteva doslednost, da bismo objasnili čak i postupke iracionalnih osoba, i ne postavlja nikakve supstantivne zahteve.

Pod racionalnošću se, naravno, može podrazumevati više od doslednosti. Recimo, uvećavanje dobrobiti, ili neke druge veličine, se može smatrati racionalnim. Uz to, može se smatrati da je racionalno uvećavati sopstvenu dobrobit, a ne težiti altruističkim ciljevima. Usled toga se često racionalistima zamera da zagovaraju sebičnost ili neke druge asocijalne osobine kao racionalne.[6] No, to su samo specijalni slučajevi doslednosti i ti se oblici racionalnosti pretpostavljaju jer se smatra da povećavaju realističnost i adekvatnost teorije, ali to nije neophodno. Ekonomska nauka ne mora da pretpostavlja, i u opštem smislu i ne pretpostavlja, da su ljudi sebični, asocijalni i uopšte nekooperativni. Mada, nema sumnje, ne nedostaju ljudi sa tim osobinama i u tom smislu realističnost bi zahtevala da to teorija uvaži. No, budući da teorije nisu deskriptivne, realističnost nije značajan kriterij.

Među ove specifičnije teorije racionalnosti, koje trpe najveću kritiku, spadaju ona o uvećavanju očekivane koristi i teorija o racionalnim očekivanjima. Kritika teorije o racionalnom delanju kao onom koje uvećava očekivanu dobit igra veliku ulogu u bihejvioralnoj teoriji ekonomije i finansija (i ponašanja uopšte). Sada se ta kritika proširuje i na teoriju racionalnih očekivanja. U osnovi kritike su dve tvrdnje: prvo, ljudi se ne ponašaju u skladu sa teorijom o uvećavanju očekivane koristi i, drugo, teorija racionalnih očekivanja zahteva suviše od ljudi. Pa ako se racionalnost definiše pomoću te dve teorije, bolje je, tvrdi se, pretpostaviti da su ljudi neracionalni. Ne zato što nisu dosledni u minimalnom smislu te reči, već zato što se ne može pretpostaviti da su dosledni u specifičnom smislu da uvećavaju očekivanu korisnost i u smislu racionalnih očekivanja.

Kada je reč o uvećavanju očekivane koristi, kritika se najviše zasniva na eksperimentima koji opovrgavaju neka od predviđanja racionalista. Na primer, uzmimo da je potrebno podeliti 100 nekih novčanih jedinica i da su pravila takva da prva osoba sebi odredi koliko želi, a druga osoba može ili da uzme ono što preostane ili da odbije ponudu. No, ako druga osoba odbije, niko ne dobija ništa. Ako su ljudi racionalni u tom smislu da uvećavaju očekivanu dobit, prva bi osoba sebi odredila 99 jedinica (nema manjih jedinica), a druga bi osoba prihvatila da uzme preostali novac, jer je i jedna novčana jedinica više od nule. U eksperimentima, međutim, prva osoba najčešće uzme polovinu i ostavi drugoj osobi drugu polovinu. Takođe, ljudi obično odbijaju da prihvate manje od jedne trećine ukupne sume.

Ovo se obično tumači kao empirijsko opovrgavanje teorije da su ljudi racionalni u smislu da uvećavaju očekivanu dobit. Takvih eksperimenata ima sada izuzetno veliki broj. Čini se da ništa nije lakše nego opovrgnuti pretpostavku da su ljudi racionalni.[7] Ovde ima smisla ukazati na jedan zanimljiv spor između bihejviorista i racionalista (da ih tako nazovem). Oni se uzajamno optužuju da su im teorije suviše prilagodljive. Recimo, sklonost da se vodi računa o tome da raspodela pomenutih 100 novčanih jedinica bude u nekom smislu jednaka, objašnjava se time što ljudi ne cene samo korisnost već i pravičnost u raspodeli. No, to deluje kao drukčiji način da se opiše dobijeni rezultat, a ne kao objašnjenje. Primedba, opet, racionalistima jeste da su oni tom tipu racionalizacije takođe veoma skloni. Na primer, nije teško sastaviti priču u kojoj je racionalno da druga osoba u ovom eksperimentu odbije da uzme šta god da peostane i to baš u smislu uvećavanja očekivane dobiti. Ako ta druga osoba vidi svoju spremnost da pihvati bilo šta kao pravilo ponašanja, to očigledno neće biti racionalno pravilo ponašanja. Na taj se način može objasniti zašto je racionalno zahtevati pravičnu raspodelu kako bi se uvećala očekivana dobit.

Na osnovu ovoga se može videti sa kojim se problemima suočavaju ove dve teorijske struje: bihejvioristi su suviše deskriptivni, a racionalističke teorije su suviše opšte, pa se često čine nedovoljnim za razumevanje, čak i kada su neophodne kao objašnjenje. No, ako se ova razlika između ovih dveju teorija razume tako kako je formulisana u prethodnoj rečenici, moguće je videti kako se one dopunjuju na isti način na koji razumevanje i objašnjenje. Da se vratim primeru sa raspodelom dobiti. Kako razumeti ljude koji odbijaju podelu u kojoj oni dobijaju samo malo više od nule, dok drugi dobijaju mnogo više? Ovo se može razumeti kao sklonost ka pravičnosti. Ali, to i nije baš neko objašnjenje.

Odakle sklonost ka pravičnosti? To je kao pitanje zašto ima smisla pridržavati se pravila? Jedno objašnjenje jeste da se time što se odbija nejednaka raspodela sugeriše da se svaka pojedinačna raspodela vidi samo kao uzorak iz beskonačnog broja raspodela. No, u slučaju da se sukob oko raspodele ponavlja nebrojeno puta, nije više racionalno prihvatiti bilo koju, pa i najmanju, dobit. Racionalno je pridržavati se nekog pravila pravičnosti raspodele, što podrazumeva da se ne prihvataju, sa stanovišta toga pravila, nepravične ponude. Tako posmatrano, racionalno je, čak sa stanovišta uvećavanja dobiti, prihvatiti samo pravične ponude kod raspodele dobiti.

Ovo se može videti i na drugi način. Ako se dobit raspodeljuje nebrojeno puta, u raznim socijalnim okolnostima, svako će biti u prilici da odlučuje prvi mnogo puta, što smanjuje vrednost prednosti koju, u ovom primeru, ima onaj koji ima prvenstvo kod odlučivanja koju ponudu dobiti da ponudi drugima. To je isto kao kada bi se odbijanjem ponude sugerisalo da će ponuda biti drukčija, biće pravičnija, sledeći put kada se uloge promene. Mada možda učesnici neće biti isti. Usled toga, racionalno je dobit deliti u skladu sa nekim pravilom pravičnosti. Drugim rečima, pravičnost je racionalna.

Ovo, naravno, ne mora da bude motivacija nekoga ko učestvuje u nekoj konkretnoj raspodeli dobiti ili bilo čega. Motivacija može da bude moralna ili, kako se često tvrdi, kulturna, dakle da zavisi od značaja pravičnosti u nekoj kulturi. Opet, ovo se često uzima kao dokaz protiv racionalističkih teorija i objašnjenja. Ali, to što se nešto čini rutinski ili na osnovu internalizovanih vrednosti, ili, da to drukčije kažem, to što je neka reakcija institucionalizovana kao moralna ili pravilo kulture ponašanja, ne znači da je u neskladu sa onim što je racionalno čak u smislu vođenja računa o sebičnim interesima, jer je sasvim moguće da je sva ta ponašanja i sva moralna i pravila specifična za neku kulturu moguće objasniti racionalističkim modelom. Racionalno je biti moralan i kulture za to imaju racionalno opravdanje.[8]

Efikasnost

Još veće zabune izaziva teorija racionalnih očekivanja. Ona se obično razume kao da pretpostavlja da su ljudi neverovatno informisani, da su gotovo sveznajući. Jasno je da ljudi ne znaju mnogo, a nije ni konzistentno istovremeno pretpostaviti da je reč o očekivanjima i definisati ih kao izvesnost, kao nešto što se zna. U stvari, teorija racionalnih očekivanja ne pretpostavlja ništa o ljudima što ne pretpostavlja i bilo koja druga teorija očekivanja.[9] Ovo nije teško videti. Uzmimo da hoćete da znate da li je bolje danas promeniti evre u dinare ili sutra? Reč je o pitanju koje nije od malog značaja i na koje ljudi na mnogim tržištima daju odgovor svakodnevno. Da bi se donela odluka o tome šta bi trebalo činiti kako bi se očuvala ili uvećala vrednost nekoga dobra ili ulaganja, valja dati odgovor na pitanje o tome šta se očekuje da će se dogoditi sa tom vrednošću u bližoj ili daljoj budućnosti.

Na osnovu čega dati odgovor, recimo na pitanje o kretanju kursa? Jedna mogućnost je da proučite kretanje kursa u prošlosti i da gledate da li možete da utvrdite neku pravilnost i da onda na osnovu te pravilnosti formirate očekivanja o tome koliko će dinar da vredi sutra (ili neki drugi dan u budućnosti). Potrebno je, dakle, da imate podatke o kretanju kursa u prošlosti i da imate neki model ili metod da te podatke protumačite da biste mogli da formirate očekivanje o sutrašnjem kursu. Pretpostavimo da svi tako postupaju; pitanje je kada će njihova očekivanja biti usaglašena? Jedan odgovor je da će se to dogoditi onda kada je model koji koriste u saglasnosti sa onim koji može da ponudi ekonomska teorija. U suprotnom bi ekonomisti zaradili na neracionalnosti poslovnih ljudi i uopšte svih pojedinaca. Ukoliko su očekivanja ljudi racionalna u tom smislu da su u skladu sa onima koja proističu iz odgovarajuće ekonomske teorije, tada će kurs biti u skladu sa tim očekivanjima budući da će biti rezultat ponašanja ljudi kada odlučuju da menjaju ili ne menjaju dinare u evre. Drukčije rečeno, očekivanja ljudi će biti u skladu sa tržišnim cenama i u tom smislu da će biti racionalna. Kao što se vidi, od racionalnih se ljudi ne zahteva da raspolažu sa nekim dodatnim informacijama ili da mogu da vide budućnost.

Veći je problem pretpostavka da su cene informativne ili, drukčije rečeno, da informacije koje su sadržane u cenama, a koje su svima jednako dostupne, čine da su svi privredni subjekti jednako informisani. Ukoliko bi to bilo tačno, ne bi imalo smisla ulagati vreme i sredstva u prikupljanje informacija, što je u neskladu sa pretpostavkom da tržišta efikasno koriste sve informacije.[10] Usled toga je potrebno pretpostaviti da neki znaju više, a neki manje, to jest da su informacije asimetrično raspodeljene. Ovo, strogo rečeno, nije u neskladu sa teorijom o racionalnim očekivanjima, jer se ona odnose na ravnotežna stanja, to jest na očekivanja o ravnotežnim cenama. Štaviše, teorija o asimetričnim informacijama od velikog je značaja upravo da bi se objasnila kretanja na tržištu gde cene odstupaju od ravnotežnih. Da bi se to videlo, valja zapaziti da u trenutku kada preovladavaju ravnotežne cene, svaka trgovina prestaje jer niko ne može da ostvari bilo kakvu dobit. Da bi se objasnilo konstantno trgovanje i uz to promene u cenama, potrebno je pretpostaviti da neki trgovci znaju više od drugih jer su uložili sredstva da se informišu. Ostali ih slede i stvaraju „šumove“ na tržištu.[11] Jasno je da postojanje raznih vrsta trgovaca pruža osnovu za mnogo bogatije analize tržišnih kretanja, koje se mogu oslanjati ne samo na saznanja iz ekonomske, već i iz političke nauke i sociologije, o psihologiji i da ne govorimo. To sve ne protivreči osnovnoj teoriji o racionalnim osnovama efikasnog tžišta.

Time, naravno, nije završena rasprava o teoriji tržišne efikasnosti, posebno u teoriji finansija.[12] Tu su pre svega na meti dve teoreme (ili skupine teorema). Jedan skup čine Miler-Modiljanijeve teoreme, a drugi varijante teoreme o efikasnosti finansijskih tržišta. Miller-Modiljanijeve teoreme, u osnovi, dokazuju da su svi instrumenti finansiranja supstituti (jednostavno rečeno, uzeti dug ili prodati deonicu da bi se došlo do finansijskih sredstava ne utiče na vrednost ulaganja; takođe, podeliti dividende ili ih reinvestirati ne menja vrednost imovine; i tako redom).[13] Teorema o efikasnosti finansijskih tržišta, opet, kaže da su tržišne cene određene sveukupnim informacijama sa kojima se raspolaže u svakom datom času. U tom smislu, one izražavaju ono što se naziva „fundamentalnim vrednostima“ ili, drukčije rečeno, ne mogu da budu netačne. Jedna posledica jeste da se one menjaju slučajnim koracima, kao što se, na primer, tetura pijanac.[14] Što znači da se kretanja, na primer, na berzi ili na tržištu stranim novcem ne mogu predvideti. Druga posledica jeste da su cene finansijskih instrumenata u skladu sa njihovom fundamentalnom vrednošću, pojednostavljeno određenom kao sadašnja vrednost budućih dohodaka. Prva tvrdnja o nepredvidljivosti promena cena se ređe osporava, dok se za drugu smatra da nije tačna. Jer, kada bi bila tačna, tvrdi se, ne bi trebalo da cene mogu da se naduvaju, da budu, da se tako izrazim, precenjene u odnosu na njihovu fundamentalnu vrednost, što se potvrđuje u tome što dolazi do naglog pada cena, recimo na berzi ili na tržištu nekretninama ili na mnogim drugim tržištima.

Da li su naduvane vrednosti imovine ili dugova u neskladu sa teorijom o efikasnosti finansijskih tržišta? Ovde postoje, u osnovi, dve konkurentske teorije. Jedna je saglasna sa teorijom o efikanosti finansijskih tržišta. Uzmimo da se cene obveznica bilo koje vrste usklađuju sa svojom fundamentalnom vrednošču kada je tržište u ravnoteži, ali ne u svakom datom času. Mnogi su razlozi za postojanje neravnotežnih cena. Definicja fundamentalne vrednosti ne sadrži proces kojim se ona ustanovljava u svakom času. Ravnoteža se na tržištu uspostavlja tako što se raspodeljuju i dobici i gubici, koji mogu da budu veliki. Teorija o efikasnosti finansijskog tržišta nije i teorija tržišnih promena.

Ovo drugo je predmet teorije o inherentnoj nestabilnosti tržišta koju u različitim varijantama zastupaju kritičari shvatanja da su tržišta efikasna. Gotovo sve ove kritike imaju isti sadržaj, jedino se objašnjenja razlikuju. Recimo, Soroš smatra da je objašnjenje u onome što on naziva refleksivnošću.[15] Jednostavno rečeno, fundamentalna vrednost nije nezavisna od trenutnih tržištnih vrednosti, tako da je moguće da se cene hartija od vrednosti naduju, jer rastu znatno brže od prinosa koji se uobičajeno mogu očekivati u budućnosti. Druga objašnjenja su psihološka ili sociološka ili čak moralna, tako da nije sasvim jasno kako bi trebalo ocenjivati njihovu valjanost. No, nema sumnje da ne postoji neki definitivan razlog zašto bi se tržišne cene na uredan način približavale fundamentlanim vrednostima, a ne bi do toga došlo kroz faze brzog rasta vrednosti i njihovog sloma. Teorija o efikasnosti finansijskih tržišta ta kretanja ne isključuje, mada ih i ne objašnjava.

Poslovni i drugi ciklusi

I ako su tržišta efikasna i ako su ljudi racionalni, to ne znači da se posledice ponašanja i tržišnih usaglašavanja ne mogu karakterisati promenama koje nisu linearne, već, na primer, ciklične. Recimo da je neka privreda dinamički efikasna; to još uvek ne znači da će putanja privrednog rasta biti linearna. U stvari, činjenice upućuju upravo na to da se različite makroekonomske veličine karakterišu značajnom dozom sinhronizovanog kretanja i da ona prolaze kroz cikluse različite jačine i dužine. Pojednostavljeno rečeno, ukupna proizvodnja, pa tako i zaposlenost, prolaze kroz periode ubrzanog rasta, koje smenjuju periodi recesija. Ovo je, sa jedne strane, potrebno objasniti, a, sa druge strane, potrebno je utvrditi koje bi mere privredne politike mogle da utiču na to da ti ciklusi budu što blaži, to jest da varijabilnost proizvodnje i zaposlenosti, a tako i potrošnje, bude što je moguće manja.

Ovde možda ima smisla nešto reći o karakteristikama trenutne globalne krize i na tom primeru razmotriti stanje u makroekonomiji, kao teoriji poslovnih ciklusa ili objašnjenja o pro-cickličnim privrednim kretanjima i posebno privrednim politikama. Mozda je posebno zanimljivo razmotriti probleme sa kojima se trenutno suočava Grčka, budući da je to trenutno aktuelnije od nekih drugih manifestacija globalne krize. Pored toga, grčki problemi nisu jedinstveni, mada se ne bi moglo reći da su baš potpuno tipični. U izvesnom smislu, problemi sa kojima se suočavaju mnoge zemlje na jugu i istoku Evrope su slični grčkim, pa je to možda dodatni razlog zašto ima smisla uzeti grčku krizu za primer.

U javnosti se uglavnom ukazuje na fiskalne probleme sa kojima se grčka privreda suočava. No, ako se pogledaju kretanja grčkog javnog duga pre krize videće se da je on uglavnom bio stabilan, to jest da je bio u dužem periodu vremena na nivou od oko 100% bruto domaćeg proizvoda. U 2009. je fiskalni deficit bio veoma veliki, zato što je došlo do usporavanja privrednog rasta i povećanja javne potrošnje delimično i iz predizbornih razloga. Vlada je krila podatke o fiskalnom deficitu, što je, naravno, delovalo veoma negativno na poverenje kreditora kada se to otkrilo. Tako da je postalo neizvesno da li će grčke vlasti moći da refinansiraju javni dug.[16]

Iz toga što je trenutni problem finansiranje javnih rashoda, ne bi trebalo zaključiti da je grčka kriza uzrokovana krizom u javnim finansijama. I zaista, kada se pogleda kretanje privatnog duga vidi se da se on povećavao u dužem periodu vremena. Tako da je pred samo izbijanje krize zaduženost privatnog sektora bila takođe oko 100% bruto domaćeg proizvoda. Dakle, dok je javni dug stagnirao, privatni je rastao relativno brzo, posebno u periodu posle uvođenja evra. Ako se, opet, pogleda šta je podsticalo rast privatnog duga postaje jasno da je do toga došlo usled značajnog rasta zaduženosti prema inostranstvu. Kako je rast stranog duga samo druga strana deficita u spoljnoj trgovini, jasno je da je konačni uzrok grčke krize relativno veliki i uporan deficit na tekućem računu bilansa plaćanja (ili uprošćeno rečeno, u većem uvozu od izvoza), koji se finasirao, kao što i mora, pozajmljivanjem u inostranstvu. Da bi se to videlo, zamislimo da Grčka trguje samo sa Nemačkom i da trajno uvozi više nego što izvozi; jasno je da će Nemačka morati da kreditira taj višak uvoza Grčke iz Nemačke. Ukoliko nije reč o dodatnom zaduživanju države, bar ne do te mere da javni dug raste u odnosu na bruto domaći proizvod, povećavaće se zaduživanje privatnog sektora. Naravno, ukoliko spoljnotrgovinski deficit ne raste brže od bruto domaćeg proizvoda, grčki privatni dug će biti stabilan u odnosu na bruto domaći proizvod. No, stalni rast privatnog duga u odnosu na privredni rast govori o tome da je taj odnos uvoza i izvoza u Grčkoj bio neodrživ. Kada se kaže da je nešto neodrživo, to znači da je nešto potrebno menjati kako se ne bi rizikovala kriza. Kako je reč o neodrživosti spoljnotrgovinskog bilansa ili tekućeg računa bilansa plaćanja, to znači da je grčka kriza u stvari tipična kriza kursa, to jest da moraju da se usaglase cene uvoza i izvoza. U normalnim okolnostima, dakle u okolnostima kada neka zemlja ima svoj novac, to znači da je grčka ušla u krizu kursa, u kojoj je devalvacija gotovo neophodna.

Grčka, međutim, koristi evro i ne može da devalvira, pa mora da smanji uvoz tako što će smanjiti potrošnju kako bi uvozila manje. Kako ne može da devalvira i tako neposredno smanji privatnu potrošnju, koja je, kao što sam rekao, bila uzrok visokog uvoza, grčke vlasti moraju da smanjuju javnu potrošnju i da privredu uvedu u recesiju, koja će smanjiti privatnu potrošnju pre svega preko smanjenja zaposlenosti. To je u skladu sa ortodoksnim programom prilagođavanja koji je pre ove krize bio standardan za sve zemlje koje su ulazile u stendbaj aranžmane sa Međunarodnim monetarnim fondom. Pitanje je samo kako će se taj program sprovoditi, odnosno kako će se obezbediti da se grčke javne vlasti pridržavaju programa štednje. Taj deo je ono što se u javnosti naziva krizom u Evropskoj uniji.

E sad, šta je u ovoj priči nepoznato makroekonomskoj teoriji? Da bi se video značaj ovog pitanja, može da se pogleda odnos između Amerike i Kine. U njihovom odnosu, Kina je Nemačka, a Amerika je Grčka. Osim te asimetričnosti u razvijenosti, problem je isti. Kako su juan i dolar veoma čvrsto vezani, veoma je teško da dolar devalvira u odnosu na juan, što znači da bi Amerika trebalo da smanjuje potrošnju i tako smanjuje uvoz iz Kine. Ovo se u izvesnoj meri i događa, bar kada je reč o privatnoj potrošnji. Uz to, Amerika je znatno zatvorenija privreda od Grčke, što je posledica njene razvijenosti i veličine unutrašnjeg tržišta, tako da je uticaj deficita u spoljnoj trgovini manji. Ali, problem je kvalitativno, ako ne kvantitativno, isti.

Velika razlika je u tome što je privatni dug u Americi bio znatno veći i najvećim delom je u dolarima. Nemogućnost refinansiranja tog privatnog duga je bio uzrok ove finansijske krize. Tako da je veliko povećanje fiskalnog deficita u velikoj meri posledica potrebe da javni sektor preuzme obaveze privatnog sektora, koji nije mogao da ih ispunjava. U tome je, takođe, razlika između Grčke i Amerike. Grčki su dugovi u evrima, ali u evro zoni ne postoji jedinstvena fiskalna politika – ne postoji evro poreski obveznik, već samo grčki, nemački i tako dalje. U Americi postoji američki poreski obveznik i na njega padaju dolarski dugovi privatnog sektora, bar oni koji ne mogu da se zanemare ako se ne želi pad u depresiju uz masovnu nezaposlenost. Tako da Americi nije potreban program prilagođavanja Međunarodnog monetarnog fonda, a Grčkoj jeste.

Šta, da ponovim pitanje, od ovoga nije bilo poznato makroekonomiji? Na teorijskom nivou, iznose se dve osnovne primedbe. Jedna je da standardni neoklasični ili neokejnzijanski modeli, za razliku od austrijskih i starijih kejnzijanskih modela, ne vode dovoljno, ili ne vode uopšte, računa o finansijskoj nestabilnosti, dakle ne sadrže finansijski sektor sa inherentnim rizikom finansijske krize. S obzirom na dugu istoriju finansijskih kriza, koje izbijaju sa nekom zakonitom neumoljivošću, to je svakako ozbiljan nedostatak.[17] Drugi značajan prigovor jeste da se standardni makromodeli zasnivaju na pretpostavci da je monetarna politika dovoljna da bi se stabilizovali poslovni ciklusi. Fiskalna politika ne može da ima neku značajniju ulogu u tome. Ovaj se stav ponekad formuliše tako da povećana javna potrošnja nema multiplikativni efekat, jer će se za toliko smanjiti privatna potrošnja, a može da ima i negativne posledice ako se privatna potrošnja dodatno smanji usled predviđanja da će u budućnosti biti povećani porezi da bi se pokrio povećani javni dug. Oko ovih tvrdnji nema zapravo nekog velikog neslaganja.[18] Stav da povećana javna potrošnja nema pozitivan efekat ne važi u strogom obliku ako je nezaposlenost velika i ako su mogućnosti monetarne intervencije iscrpljene. No, ako to nije slučaj, ne bi trebalo očekivati neke velike efekte povećane javne potrošnje.

Šta dakle ne znamo?

Kao što se vidi, izazovi globalne krize su veliki, ali je teško reći da se ekonomska nauka suočava sa problemima za koje nije uopšte osposobljena. Da li se ova globalna kriza mogla predvideti, to je drugo pitanje. Sasvim je izvesno da postojeći makroekonomski modeli nisu osposobljeni da predviđaju ovakve krize, što je nesumnjivo nedostatak. Takođe, finansijska teorija nije osposobljena da objašnjava procese koje udaljavaju cene obveznica od njihovih fundamentalnih vrednosti. No, ovi su nedostaci poznati od ranije i oni ukazuju na ono što još uvek ne znamo.

Ovo je važno razumeti zato što će svakako biti učinjen politički napor da se pojača regulacija finansijskih tržišta i da se privredna politika osloni na makroekonomske modele koji će voditi mnogo više računa o poslovnim ciklusima i o nestabilnostima razne vrste, a posebno onima koje vode krizi kursa ili krizi privatnog sektora ili fiskalnim krizama. O krizama kursa se zna dovoljno, a isto važi i za fiskalne krize. Ali o problemima sa održivošću privatnog duga i uopšte o masovnim bankrotstvima, ne znamo dovoljno da bismo mogli sa izvesnošću preporučiti kako bi trebalo da izgleda novi sistem regulacije svetske privreda, pa ni nacionalnih ili takvih privreda kao što je ona Evropske unije. Što otvara mogućnost da se naprave ozbiljne sistemske greške. Takvih je grešaka bilo u prošlosti, kada je reč o sistemskim reformama posebno, kao što znaju svi koji su iskusili jednu ili drugu vrstu državne privrede.

Ono što uliva nadu da se neće napraviti neke velike greške jeste saznanje da je tačna neka kombinacija Samjuelsonovog zapažanja da je jedno znati cilj, a drugo znati kako doći do njega,[19] a još više kafkijansko zapažanje da je interes za gladovanjem značajno smanjen. Zemlje koje se često navode kao budući motori svetskog rasta i buduće velike ekonomske sile, komercijalnije su i u većoj meri kapitalističke od zapadnih demokratija. Tako da bi politička stabilnost na zapadu i interes da se očuva privredni rast u zemljama u razvoju trebalo da budu dovoljno osiguranje da se neće težiti nekom revolucionarnom izlasku iz ove globalne krize. Čini se da bar znamo da se na taj način stvaraju, a ne rešavaju problemi.

Peščanik.net, 28.03.2010.