Staljin, antifašizam i Mamula

Staljin je, navodno, bio veliki, ne samo zločinac, već i državnik, pa čak i mirotvorac, unutar zemlje i u svetu, dok su Gorbačov i Jeljcin poklekli pred Amerikom i uopšte Zapadom, pred NATO savezom posebno, pa je Rusija izgubila Sovjetski Savez, vojnu kontrolu nad pola Evrope, a i nad delovima Ruskog sveta.

To je sve netačno. Mada, kada se kaže da je netačno to nije tek blago rečeno, već gotovo nemoralno. Staljin je najodgovorniji za sve te poraze. Sovjetski sistem od nastanka nije težio legitimnoj već revolucionarnoj, diktatorskoj vlasti, ali su Staljinovom, blago rečeno, nasilnom kolektivizacijom, Gulagom, totalitarizmom dakle, i kasnije okupacijom delova istočne, srednje i južne Evrope izgubljeni svi izgledi da se taj poredak ikada stabilizuje kao legitiman.

Jeste, kaže se, Gulag i sve to, ali je Rusija bila velika svetska sila. Pa će jedan takav totalitarni, nasilnički režim vladati sopstvenim narodom i polovinom Evrope beskonačno? Zato što su Rusi patrioti, što je opet najblaže rečeno uvredljivo. Žena Mandeljštamova će prežaliti muža (videti knjige), a Brodski zatvor i izgon (videti knjige), i uopšte sve će porodice, a gotovo svaka je bila pogođena, prežaliti milionsku rodbinu ubijenu u Gulagu, i pomiriti se sa svakodnevnim iskustvom nepravde, jer je Sovjetski savez, a zapravo Rusija, svetska sila? A isto, naravno, važi i za Estonce, Letonce, Litvance, Poljake, Čehe, Mađare, Rumune i naravno južne Slovene, samo da nije, u slučaju ovih poslednjih, bilo Tita?

Zapravo, totalitarizmom – kolektivizacijom i Gulagom – i okupacijom dobrog dela Evrope Staljin je trajno destabilizovao Rusiju i rusko prisustvo u Evropi. Gorbačov i Jeljcin su zaslužni što je cena tih zločina bila mala i po Ruse i po druge. A u tome su pomogli Amerika, Velika Britanija, zapadna Evropa, pa i NATO.

Sudbina Mandeljštamovih i Brodskog nisu nikakav izuzetak. Ruske vlasti nikada nisu bile naklonjene inteligenciji, zatvor ili izgon su bile uobičajene mere, kao u slučaju Brodskog (ili Solženjicina), ali Staljin ju je uništio, fizički, kao u slučaju Mandeljštama. No, ljudi koji se sada dive Staljinu se isto tako diče rusofilstvom i posebno tvrde da vole rusku književnost, a naročito Dostojevskog i Tolstoja. E sada, za ovog drugog je više nego jasno šta je mislio i o velikim ljudima i o moćnim državama. Što se Dostojevskog tiče, pošto mu je život pošteđen, njegov odnos prema vrhovnoj vlasti je bio dvosmislen, ali on ne bi nikako podržao ni kolektivizaciju niti Gulag, a ni širenje Rusije na zapad. Kao što ne bi podržao ni kleptokratiju niti primitivni nacionalizam, a pogotovo ne nasilje nad slabijima. Tako da se jedino može zaključiti da ih srpski rusofili nisu uopšte čitali.

Pomenuh Josipa Broza, pa sada o antifašistima. Navodno su oni, lažni, u liku jugoslovenskih komunista, poveli građanski rat, a ne otpor protiv fašizma i nacizma. Za razliku od četnika i, valjda, ustaša i ostalih kolaboranata. Kolaboranti su zapravo bili za građanski mir i za spasavanje „nacionalne supstance“. Najgore kod ovih tvrdnji nije to što su netačne, što jesu, već to što ih najčešće iznose nacionalisti i ljudi koji bi navodno sve dali da sačuvaju nacionalno dostojanstvo. Kako se može biti dostojanstven i rehabilitovati Mihailovića i Nedića? Ako ništa drugo, njihova se politika zasnivala na tome da dostojanstvo nije važno. O njihovoj spremnosti da pripadnike drugih nacija i ideološke neprijatelje ne samo prepuste fašističkom i nacističkom istrebljenju već i da u tome saučestvuju da i ne govorimo, a uostalom njihovi današnji rehabilitatori im upravo to pripisuju u zasluge.

Uz put, zastupnici srpskog stanovišta i protivnici autošovinizma i samoporicanja srpstva ne vide moralni problem koji taj njihov nacionalizam ima kada ih vodi tome da Nedića ili Mihailovića ili Miloševića ili Karadžića ili Mladića vide kao patriote, a Radomira Konstantinovića kao izdajnika. Potrebno je biti neverovatno arogantan, drzak i bezobziran na srpskom, pa za Konstantinovića reći da nije Srbin. A ako se to ipak ne želi reći, šta ostaje od čitave te priče o srpskom stanovištu, autošovinizmu i samoporicanju? Zapravo, srpski šovinisti, nacionalisti i patriote, unutar Komunističke partije i izvan nje, su odgovorni ne samo za raspad Jugoslavije, već i za sve poraze i svu bedu koja je iz njih proistekla.

Kažu, kako oni koji opravdavaju kolaboraciju, tako i oni koji ove prethodne kritikuju, da je to zato da bi se, sa izmenjenim ulogama, opravdala sadašnja kolaboracija sa Evropskom unijom i NATO savezom. To je zamena teze. Ljudi koji danas pravdaju kolaboraciju u vreme Drugog svetskog rata time najčešće pravdaju svoju kolaboraciju sa Miloševićem i, još češće, Karadžićem i Mladićem. I sve zločine i poraze – o gluposti kada je reč o ljudima koji o svojim intelektualnim sposobnostima imaju veoma visoko mišljenje, a uspeli su da se ono i institucionalizuje članstvom u akademijama nauka i u krunskim i drugim savetima – da i ne govorimo. Dok se ne može kolaborirati pristupanjem Evropskoj uniji, kao bilo kojoj drugoj međunarodnoj organizaciji. Kao što se ne može kolaborirati sa Hrvatima Ili Albancima u zajedničkoj državi.

Oni, konačno, koji ističu da je antikomunizam dovoljan da se opravda kolaboracija, gube iz vida da, nasuprot njima, komunisti nisu bili kolaboranti, osim kada su i dok su bili staljinisti. Jugoslovenski i srpski komunisti su odgovorni za sve za šta su odgovorni, a to nije malo, ali kolaboranti i kvislinzi nisu bili.

Konačno, imam porodične razloge da izrazim nezadovoljstvo time što se tvrđava Mamula, koncentracioni logor Kampo Mamula, u kojem je ležao moj tast, pretvara u hotel. Razumem potrebu za zaradom, razumem privlačnost ostrva i zaliva, ali ne nedostaju mesta na crnogorskoj obali, u samoj Boki Kotorskoj, gde se ljudi mogu odmarati i već provoditi kako im je volja, pa se na tome i zaraditi, dok je nekadašnji koncentracioni logor tu gde jeste i ne može se preseliti u neku sobu u hotelu ili negde drugde. Zašto ljudi ne posećuju to i slična mesta u mnogo većem broju, a trebalo bi, da bi naučili nešto iz istorije, a i povećali prihod od turizma, možda nije teško razumeti s obzirom na stanje u kojem su tvrđava i celo ostrvo.

Pa bi moj predlog bio, za ovo poslednje, da se ponudi Austriji, Italiji i Evropskoj uniji da ulože u obnovu i održavanje kako same tvrđave tako i čitavog ostrva kao spomenika koncentracionom logoru i svima onima koji su u njemu ležali. Ne bi se zaradilo kao na hotelu, ali računam da bi se uložen novac vratio – svu korist za sve učesnike u tom poduhvatu očuvanja sećanja na slobodarstvo i posebno fašizam i antifašizam da i ne računamo.

Peščanik.net, 19.01.2015.

Srodni linkovi:

Aleksandar Sekulović – Kasno ste se setili!

Milovan Pisarri: Milan Nedić – vera u nemačku pobedu

Olivera Milosavljević – Ponavljači na barikadama kolaboracije

Srđan Milošević: Draža Kamuflaža – antikomunistički totem

Vesna Rakić-Vodinelić – Rehabilitacija D. Mihailovića kao političko suđenje