Sto godina

Ne znam šta se u Rusiji planira povodom stogodišnjice Oktobarske revolucije. Koliko sam primetio, nije mnogo pažnje posvećeno stogodišnjici Februarske revolucije.

U jednom kratkom periodu 1917. godine izgledalo je kao da će Rusija krenuti putem izgradnje liberalne demokratije. Slična su očekivanja bila početkom devedesetih godina prošloga veka, sve zapravo do napada na Dumu krajem 1993. Bilo je perioda nade u liberalizaciju Rusije i pre kratkotrajne Februarske revolucije. Na to ću se vratiti.

Jedan razlog što je Oktobarska revolucija bila uspešnija od Februarske jeste što su boljševici bili spremni da praktično prihvate poraz u Prvom svetskom ratu mirom u Brest-Litovsku i prekinu savezništvo sa Ujedinjenim Kraljevstvom i Francuskom. Zanimljivo je, u tom kontekstu, da su srpski zvaničnici pozvali visoke ruske zvaničnike, kao i američke, britanske i francuske, na proslavu stogodišnjice proboja Solunskog fronta. Što bi istovremeno bila i proslava pobednika u Prvom svetskom ratu, među kojima, međutim, nije bila Rusija. Naravno, ceo svet je pobedio pre sto godina, tako da bi svi, i pobednici i pobeđeni, trebalo da slave, pa bi svakako i Nemačka i njene zemlje saveznice u tom ratu trebalo da budu pozvane na proslavu proboja Solunskog fronta.

Boljševici su se naravno suočili sa građanskim ratom i sa stranom intervencijom. Nezavisno od toga, bilo je potrebno izvršiti revolucionarne promene. Sa stanovišta revolucionarnih promena, period do 1921. bio je “herojsko doba”. I zapravo je komunistička revolucija doživela poraz upravo te i sledeće godine. Pored svih žrtava građanskog rata, koje su bile velike, privredna aktivnost je gotovo zamrla, uz hiperinflaciju i masovnu glad. Sovjetske vlasti su sprovodile program uništenja kapitalističke privrede i monetarnog i fiskalnog sistema. Od toga se odustalo sa takozvanom Novom ekonomskom politikom, kada se krenulo u stabilizaciju, liberalizaciju tržišta i u privatizaciju.

Ovaj liberalno-sovjetski sistem trajao je manje od jedne decenije i onda je došla kolektivizacija i podržavljenje praktično svega. Kolektivizacija je od tako velike važnosti ne samo zato što je praktično predstavljala osnovni pristup vlasništvu i upravljanju privredom već i zato što je stavila tačku, za duže vreme, na dugu istoriju oslobađanja seoskog stanovništva od jedne ili druge vrste neslobodnog sistema života na zemlji i od nje. U 19. veku, u jednom od perioda liberalizacije, napušten je kmetski sistem ili je bar seljak dobio određene slobode u odnosu na vlasnike zemlje i na državu. Stolipin je početkom dvadesetog veka pokušao s reformom vlasništva nad zemljom koja bi podrazumevala širenje privatne svojine i preduzetništva. No, svaki pokušaj jedne ili druge vrste liberalizacije bio je osujećen relativno brzo jednom ili drugom vrstom kontrarevolucije. Staljinova je bila najradikalnija i najskuplja ako se cena izrazi u ljudskim životima. I zaista, moglo bi se reći da je Oktobarska revolucija umrla dva puta – jednom kada je završen “herojski period” i ušlo se u vreme Ostapa Bendera, i drugi put kada je Staljin otvorio rat na “hlebnom frontu” i došlo je vreme Gulaga.

Period kada je tržišna privreda obezbedila oporavak i stabilnost ruskoj privredi nije, kao što je pominjanje Ostapa Bendera trebalo da sugeriše, bio naročito inspirativan. Ono što je pritom najvažnije jeste da je postajalo jasno da će biti teško izbeći neku vrstu demokratizacije. Ideja je bila otprilike kao ona kojom se rukovodi današnja Kina: jedna partija, državna kontrola “komandnih vrhova” privrede i etika sadržana u paroli: “Bogatite se”. U Rusiji to verovatno nije bilo ostvarivo pre svega zato što je boljševička partija bila sklona autoritarizmu, kao potom i sve druge komunističke partije. Kineska je partija rešila problem smene na čelu vlasti, slično nekim idejama koje su postojale i u Jugoslaviji ranih devedesetih godina, ali nisu sprovedene. Ruski boljševici su izabrali totalitarizam.

No, nema sumnje da su totalitarističke ideje nailazile na mnogo veći odjek nego one o privatizaciji i liberalizaciji tržišta. I to uprkos činjenici da, dok je prelazak na Novu ekonomsku politiku doveo do neočekivano brze stabilizacije cena, normalizacije snabdevanja i oporavka privredne aktivnosti, neuporedivo trajniji bio je uticaj planske privrede, ubrzane industrijalizacije i rasta Staljinovog kulta. I danas preovlađuje mišljenje da su tridesete godine prošlog veka bile privredno daleko uspešnije od decenije koja im je prethodila. Mada to nije u skladu sa činjenicama.

Konačno, početkom devedesetih godina prošlog veka izgledalo je da je Rusija na pragu demokratizacije, da bi se odustalo od demokratskog načina rešavanja političkih sukoba i politička stabilnost se obezbedila nekom vrstom autoritarne vlasti. Zanimljivo je da su danas, 100 godina posle Oktobarske revolucije, popularniji Staljin i belogardejci od bilo kog ruskog ili boljševičkog liberala.

Novi magazin, 25.09.2017.

Peščanik.net, 26.09.2017.