Fića u Ljubljani 1961, foto: Dragiša Midrinjak
Iako štrajk u fabrici Fijat Krajsler automobili Srbija u Kragujevcu, zbog doista niskih plata zaposlenih (nižih od srpskog proseka) traje tek desetak dana, već sada je jasno da je otvoren veliki privredni problem Srbije koji neće biti ni brzo ni jeftino rešen i koji će zagorčati život ne samo novoj-staroj vladi, na čelu s premijerkom Anom Brnabić, nego i mnogim poreskim obveznicima države.
U krajnjoj liniji, na talonu je i sam model privlačenja stranih investitora putem odobravanja raznovrsnih povlastica i stavljanja svake velike strane investicije “iznad sistema”. Taj model su primenjivale praktično sve naše vladajuće garniture “posle 5. oktobra 2000”, pa aktuelnoj vlasti malo pomaže okolnost da je ovaj posao zaključen još pre njihovog dolaska na vlast.
S obzirom na značaj ove fabrike u Kragujevcu, kako za bruto produkt i izvoz cele srpske industrije tako i za formiranje BDP-a Srbije, pa u tom smislu i za njen kreditni rejting i ugled kod stranih investitora, logično je da je premijerka Brnabić, istina pomalo “ishitreno”, stavila ruke u žrvanj pregovora štrajkača i Fijata nudeći svoje lično posredništvo. Problem je što ti pregovori još nisu na vidiku – jer ova italijansko-američka kompanija navodno traži da se štrajk zamrzne pre početka pregovora (to je navodno princip Fijata), a štrajkači to ne prihvataju, verovatno poučeni ranijim neuspelim pokušajima da promene kolektivni ugovor, pa izgleda i hladnim odnosom menadžmenta prema njihovim zahtevima.
Muka s posredovanjem same Vlade Srbije u eventualnim pregovorima sindikati – Fijat biće najveća ukoliko strani partner jednostavno uputi radnike da svoje zahteve za povišicama “namire” na račun budžeta Srbije. Uostalom, već se po čaršiji širi glas da je ovaj štrajk toliko “uredan i organizovan” da to pruža osnov za sumnju da ga je organizovao sam menadžment Fijata u Kragujevcu. To je na liniji one stare doskočice da su štrajkovi u Srbiji uspevali samo ako su skriveni pokretači takvih štrajkova bili direktori preduzeća ili sami državni “izvršni sekretari”.
Istina, Fijatu u predstojećim pregovorima očigledno ide naruku već spomenuti kolektivni ugovor (i ko zna šta sve još, iz famoznog osnovnog ugovora o zajedničkoj investiciji, koji je ostao poslovna tajna), dok Vladi ne ide naruku gotovo ništa, pošto ovoj kompaniji već daje ono što ne daje gotovo nijedna druga država u svetu. Naime, dotacije ovoj firmi su, kako piše naša štampa, 2016. godine bile 3,78 milijardi dinara – dok su ukupni izdaci za zarade radnika te godine bili 2,78 milijardi dinara. Pri svemu tome, Srbija kao trećinski vlasnik nije imala direktnu dividendu iz, istina malog, profita koji je prikazivan proteklih godina. I tako redom.
Iako i oni koji smatraju da sve tri osnovne strane zainteresovane za sudbinu kragujevačke fabrike automobila – radnici, Fijat i Srbija – imaju interes da ovaj poduhvat preživi, pa bi zbog toga svako morao ponešto da izgubi tokom pregovora, ni neuspeh tih pregovora i celog posla ne može se isključiti. A zna se ko bi u krajnjoj liniji platio cenu takvog velikog neuspeha. Šteta je neizbežna, stvar je samo u tome da ona ne postane još veća.
Novi magazin, 14.07.2017.
Peščanik.net, 14.07.2017.
FIJAT