Štrajk univerziteta u Britaniji

Već dve nedelje zaposleni na univerzitetima širom Velike Britanije su u štrajku, koji će sigurno ući u treću, a ako se ne postigne dogovor i u četvrtu nedelju. Radi se o najmasovnijoj pobuni zaposlenih na univerzitetima u britanskoj istoriji.

Povod za štrajk je bio predlog organizacije univerzitetskih poslodavaca Ujedinjenog Kraljevstva (UUK) o velikim promenama u penzijskom sistemu. Prema tom predlogu, prosečan univerzitetski radnik bi pretrpeo smanjenje penzije od 40 odsto ili u proseku oko 10.000 funti godišnje. UUK opravdava ovaj plan procenom da penzijskom fondu preti deficit, mada je to krajnje sporno: zasad fond ima suficit, a deficit je predviđen u slučaju da se dese malo verovatne stvari (na primer da plate rastu redovno i da svi univerziteti bankrotiraju u isto vreme). Zbog ovog čudnog obrazloženja postavilo se pitanje iskrenosti namera UUK-a i njegove prave motivacije za predlog da se institucionalni kreditni rizik sa institucija prebaci na zaposlene.

Plan je naišao na veliki otpor među zaposlenima na univerzitetima, pa kada je organizacija poslodavaca odbila nastavak pregovora, 88 odsto članova univerzitetskog sindikata glasalo je za štrajk. Protest zaposlenih počeo je 22. februara i još uvek traje.

Već krajem drugog dana štrajka došlo je do pomaka: organizacija poslodavaca zatražila je nastavak pregovora i pristala na posredovanje medijatora. Ova popustljivost ukazuje ne samo na to da su poslodavci bili iznenađeni masovnošću i snagom štrajka, nego i da su svesni štetnosti ovog sukoba. Popustili bi oni i ranije, ali su se uzdali u slabe sindikalne organizacije zaposlenih na univerzitetima.

Njihova očekivanja su bila realna. Poslednjih 10 godina britanski poslodavci održavaju plate zaposlenih ispod nivoa inflacije, što efektivno znači njihovo neprekidno smanjenje, uglavnom zbog toga što većina članova sindikata nije bila za štrajk ili nije bila dovoljno motivisana da uopšte glasa o tome (po zakonu, za obustavu rada su potrebni glasovi najmanje 50 odsto članova sindikata).

Ovoga puta su bile nejedinstvene uprave univerziteta. Od 61 rektora, 17 je otvoreno stalo na stranu štrajkača. Nagli preokret u ponašanju organizacije poslodavaca sugeriše da je taj broj znatno veći. Čini se da su ovoga puta precenili svoju moć. Ovaj spor je uvećao već postojeće tenzije između naučnika i univerzitetskih uprava. Jedna od posledica ovog štrajka može biti i trajna promena odnosa snaga u akademskim ustanovama.

Poslodavci su očekivali da će studenti stati na stranu uprave i kriviti nastavnike za prekid nastave. Umesto toga, studenti su pokazali veliku solidarnost sa štrajkačima. Oni učestvuju u manifestacijama, dele čaj i hranu štrajkačima i na dva univerziteta (u Liverpulu i na UCL u Londonu) su okupirali rektorske kancelarije. U skladu sa komercijalizacijom univerziteta, neki studenti kao pravi potrošači zahtevaju nadoknadu školarine za dane bez nastave, što povećava pritisak na poslodavce.

Neočekivani uspeh ove sindikalne akcije doveo je do preporoda univerzitetskog sindikata. Ova naizgled uspavana organizacija je za prvih nedelju dana štrajka dobila 3.000 novih članova, među kojima ima ljudi koji nikada nisu bili članovi sindikata niti su ikada učestvovali u nekom štrajku.

Čitaoci iz Srbije se možda pitaju zašto treba da ih se tiče radnička akcija u Britaniji, gde ljudi uživaju u radnim uslovima neuporedivo boljima od srpskih. Ne pitaju se bez razloga, ali ipak treba primetiti određene dodirne tačke. Ovaj štrajk je samo jedna od posledica dugog diktata komercijalizacije nametnute univerzitetima (kao i zdravstvenom sistemu, pošti, lokalnoj samoupravi, stambenom sistemu, itd) odozgo, iz ideoloških razloga. Eksperimentisanje sa komercijalizacijom javnih dobara spaja srpsko i britansko društvo.

I ne radi se samo o novcu. Članovi sindikata zaposlenih na univerzitetu nisu ušli u štrajk kada su im bile smanjene plate. Sada su ustali u odbranu svoje budućnosti, ali snaga njihove reakcije sugeriše da je napad na penzijski sistem prepoznat i kao deo šireg napada na svrhu i identitet univerziteta i na položaj znanja u društvu. Političari koji govore da je “svima dosta eksperata” (kao što je to rekao ministar Majkl Gouv povodom referenduma o brexitu) i univerzitetski rukovodioci koji prihode od povećanih školarina usmeravaju u špekulacije nekretninama povezani su delovi sveobuhvatne preorijentacije društvenog kapitala u privatne tokove.

Akademski svet čine uglavnom nesigurni, uplašeni, tihi i veoma poslušni ljudi. Izuzeci od ovog pravila su toliko retki da su ušli u udžbenike. Što duže traje ovaj štrajk, organizacija poslodavaca se ispostavlja sve slabijom i manje kredibilnom, a zahtevi zaposlenih i studenata postaju sve radikalniji. Penzije su dale konkretan povod za štrajk, ali razgovori su prešli na teme koje se tiču ne samo novca nego i suštinskog karaktera univerziteta – od uprave se traži odgovornost, povratak demokratije u proces izbora uprave i veća autonomija univerziteta u odnosu na partijske politike. Svima je jasno da bi pobeda u ovom sporu označila kraj veštački proizvedene krize, ali da je ona posledica vladinog insistiranja na komercijalizaciji ukupnog života građana.

Ova obustava rada pokazuje da bez naučnih radnika univerzitet ne postoji, dok sasvim lepo opstaje bez ovakve uprave. Ta činjenica otvara pitanja zašto postoji univerzitet i za koga – pitanja koja dugo nisu bila postavljana, a trebalo bi, jer ona obnavljaju snagu i samouverenost ljudskog društva.

Autor je profesor na University College London (UCL), na katedri za jugoistočne evropske politike.

Novi magazin, 06.03.2018.

Peščanik.net, 07.03.2018.