Strawberry Statement

Strawberry Statement (Stav o jagodama) je naslov knjige Džejmsa Sajmona Kanena, objavljene 1969, kada je autor imao 21 godinu: pisao ju je sa 19. U knjizi Kanen opisuje događaje na Kolambija univerzitetu u Nju Jorku tokom 1966-68. godine, odnosno studentsku pobunu protiv univerzitetske administracije. Tokom pobune, jedan od administratora univerziteta je rekao da su stavovi studenata za univerzitet važni koliko i njihov stav o tome da, recimo, vole ukus jagoda. Kanen je otkrio da je ta izjava za njegovu odluku o naslovu bila važna koliko i njegov odnos prema rok grupi Jagodni budilnik (Strawberry Alarm Clock); grupa Strawberry Alarm Clock uzela je to ime u znak poštovanja prema Bitlsima i pesmi Džona Lenona Strawberry Fields Forever iz 1967; Strawberry Fields je ime zgrade koju je imala Vojska spasa u Liverpulu Lenonovog detinjstva; danas to ime nosi deo Centralnog parka u Nju Jorku, posvećenog uspomeni na Lenona. Film Strawberry Statement je napravljen 1970. (režija Stjuart Hegmen) i ne odgovara sasvim knjizi, jer se dešava na nedefinisanom univerzitetu na Zapadnoj obali. U filmu su mnoge popularne pesme; svakako najpopularnija je parola “Give peace a chance”, koju studenti skandiraju, dok ih policajci okpoljavaju da bi ih tukli; parolu je smislio Džon Lenon, koji je napisao istoimenu pesmu 1969; film je dobio nagradu na filmskom festivalu u Kanu 1971, i ostao kultski film mnogih pobuna posle sedamdesetih godina – recimo japanskih i korejskih. Postoji i japanska pesma – o sećanju na gledanje ovog filma… Stav o jagodama, dakle, nosi neizbrisiva sećanja na globalnu istoriju druge polovine dvadesetog veka.

Ostavimo po strani to što sam se, baš kao i ženska osoba u japanskoj pesmi, rasplakala kad sam prvi put gledala film, jer su uspomene na neposredne događaje, a posebno na policijske batine, bile sasvim bliske. Za one koje zanima kulturna istorija, nije loše podsetiti da su sedamdesete godine bile godine uspona pobunjeničkog američkog filma, doba kada su se pokrenule teme slobode izraza, prava američkih domorodaca, i, iznad svega, pacifizma odnosno borbe protiv američkih ratova u Vijetnamu, Kambodži i Laosu. Veliki, prevashodno evropski uspeh ovog filmskog talasa je Holivud naravno kanibalizovao, ali uticaj tih filmova na kontrakulturu bio je ogroman: to je izvesno bio jedan od kodova pobunjenika u celome svetu po kojem su se odmah prepoznavali – sve do danas, dakle zavidnih pola veka kasnije. Postaviti se u krug, dajući rukama ritam, i skandirati “Give peace a chance” nije nešto što bi se teško izvelo. Time bi se bar opravdala teza evropskog poslanika Milana Zvera da demonstracije vode strani plaćenici. Sam Džon Lenon je ovu parolu spontano “bubnuo” ležeći u krevetu u hotelu u Montrealu sa Joko Ono, na pitanje novinara šta misli da će postići takvom akcijom. Ne mora dakle biti reč samo o mirovnim zahtevima, koji moraju biti ugrađeni u svaki građanski protest, nego i o tome da sami sebi damo malo mira i oduška, malo mogućnosti da razmišljamo, malo sigurnosti u suživotu sa nekom vlašću koja nam (trenutno) ne radi o glavi. Izvan Lenonovog mita, moglo bi se reći da je to izrazito nerevolucionarni i ne pobunjenički stav, ali još uvek ima minimalistički potencijal: ispod osnovnih prava se ne može ići, bolje milom nego silom. Sve što govorimo je da miru date šansu…

Vratimo se jagodama: u Jugoslaviji je film prikazivan pod imenom O jagodama i krvi, što je kao asocijativno povezivanje u redu, ali potpuno gubi smisao američkog originala. Kada se u Jugoslaviji pojavila TV serija Grlom u jagode (1975) režisera Srđana Karanovića, sa glavnim junakom “Banetom Bumbarom”, željno smo očekivali epizodu koja se odnosila na 1968: bila je mlaka i potpuno razočarenje. A šta se pa moglo očekivati u doba kada su svi koji bi se usudili da nešto zucnu bili označeni kao “ekstremisti, levi ili desni” i “strani plaćenici”: jesam li te iste reči upravo juče čula, iz usta pomenutog evropskog poslanika i samog premijera?

Originalni američki “stav o jagodama” svedoči o nezamislivoj nadutosti vlasti – bilo koje vlasti – koja znake upozorenja ignoriše, dignuti glas naroda podcenjuje i konačno svaku manifestaciju ponižava i degradira serijom patetično prepoznatljivih, u glupe formule organizovanih laži. Između izjava tipa “neka jedu kolače” i “stava o jagodama”, sem osnovnog značenja “baš me briga”, stoji i jedno dodatno, lebdeće značenje, svedočanstvo ponašanja koje danas neprestano srećemo: to je savršeni prezir prema moći reči drugih građana, sem političke kaste. Nismo još čuli nikoga od poslanika koji bi izrazio sumnju u svoj položaj i sposobnosti da odlučuje o nama, i to u trenutku kad treba da razmišljaju kako da se provuku do parkinga kroz pobunjenu masu. Ma nije li pre nekoliko godina jedan posebno naduti poslanik pretukao nesrećnog službenika tog istog parkinga, jer mu nije iskazao dužno poštovanje, već je zahtevao poštovanje nekih glupih pravila? Nije li isti poslanik izašao bez mrlje, kazne, čak i sudskog postupka u toj stvari? Nije li se u javnosti skoro hvalio svojim postupkom, sa objašnjenjem da je takav njegov vatreni temperament? Nisu li mediji zataškali stvar i time što nisu obratili pažnju na žrtvu? Možda poslanici stvarno računaju sa tim da smo svi ropski zaboravni? U praksi smo juče samo još jedanput videli kakvo prostaštvo, odbranaštvo i budalaštinu mogu pokazati većinski poslanici u slučaju interpelacije ministra za manje-više sve što je unutrašnje, koji neće čak ni da se u ime bar jednog od ministarstava koja vodi izvini za skandalozno gubljenje 23 stranice sa 400 potpisa za peticiju.

Vratimo se zato stavu o jagodama. Prvo, mi, narod, imamo pravo na stav o jagodama, i koliko god bio trivijalan, vlast ga mora poštovati. Pre toga, imamo pravo na jagode, koje je danas, premda se mogu kupiti preko cele godine, ukinuto dobroj trećini građana. Upravo zato i stav o jagodama ima dublje značenje. Ono pokazuje da nezadovoljstvo ponašanjem, od glupog do kriminalnog, nosilaca vlasti nije samo enervantna pojavnost, nego da je upravo takvo ponašanje uzrok tome da nam je pravo na jagode, odnosno osnovne potrebe, ukinuto. Stav o jagodama dakle ne može biti trivijalan, jer je u jezgru problema preživljavanja naroda. To što se ceo otpor može učitati u tri početna stava Ustava konačno uništava mogućnost da je vlast pravilno ocenila nepotrebnost i nevažnost protesta. A kada vlast ima nepravilnu ocenu, nema baš nikakvog drugog rešenja nego da ode – ili siđe, ili odstupi, kako god želite. Izbori su možda skupi: no izostajanje predizborne kampanje i finansiranje stranaka za to bi već bila ogromna ušteda, kao što bi i ušteda bilo dobro razrađeno ispitivanje mnenja građana – svih građana; još veća ušteda bila bi u prethodno ispražnjen parlament pozvati onoliko elektronski izabranih građana koliko se ih može, uz razumljivu bliskost, nagurati – računajmo i mesta za publiku. Po stoličica između fotelja, pa ste već dobili dvostruki broj, a tek stepenice, a tek krugovi oko govornice, gde bi mlađi elektronski izabrani građani posedali na pod. I u nekome trenutku radosti ili straha, zajedno skandirali: “Give peace a chance”.

Peščanik.net, 20.12.2012.