Stubovi unutrašnje politike

D. M. Palma i kultura apsolutne vlasti

Kada odem u Jagodinu, često sedim u bašti onoga što je ostalo od Kulturnog centra, listam najnoviji broj Novog puta i osluškujem grad. Na prvi pogled, reklo bi se da on živi punim plućima, osobito ako su pijačni dani, sreda ili subota, ili ako se slučajno odvezem do Ćuprije, koja izgleda kao da je u njoj vreme stalo nakon bombardovanja 1999. Ona je poput Beograda konzervirala svoje ruševine ali ne iz rodoljubivog prkosa već iz endemskog siromaštva pritisnutog neiskorenjivim kriminalom. Zbog toga povratak u Jagodinu izgleda kao putovanje kroz vreme. Međutim, vremenska mašina koju je patentirao dugogodišnji gradonačelnik Dragan Marković Palma ima jednu osobenost, a to je da vodi u ćorsokak povesti iz kojeg kao da nema izlaza. No ni to ne bi predstavljalo toliki problem da Jagodina ne odslikava globalno političko ustrojstvo Srbije u malom. Pokušaću da to objasnim na nekoliko primera iz političkog života ovog grada u Pomoravlju, nadomak važnih saobraćajnih koridora koji sada služe samo za prevoz sumnjive robe i radoznalih vikend-turista u letnjoj sezoni, koji zahvaćeni epidemijom reklamne kampanje o Jagodini kao „novom turističkom brendu Srbije“ hitaju da vide to čudo tranzicije.

Palma kao stanje svesti

Jagodina je simbol velikog poraza ideje o modernizaciji Srbije koju je favorizovala Vlada Zorana Đinđića. U tom gradu je Đinđić u okviru turneje „Srbija na dobrom putu“, marta 2002, osetivši stanje apatije kod žitelja, izgovorio svoju čuvenu parabolu o satovima koji ne rade u Fabrici kablova kao i o biološkoj izuzetnosti svakog pojedinca koji se rodio. Demokratsku opciju je, međutim, Dragan Marković Palma potukao do nogu 2004. na lokalnim izborima (iste godine u martu je raskrstio sa Strankom srpskog jedinstva Borislava Pelevića i osnovao Jedinstvenu Srbiju) od kada beleži stalni rast. Kako je to moguće, upitaće se poneko ko ne može da shvati da jedan političar Markovićevog habitusa uopšte može da opstane dva dana na političkoj sceni. Odgovor leži u tome da je Palma samo vrh ledenog brega i da ono što vidimo na televiziji predstavlja manji deo robusnog mehanizma o koji se razbija svako ko pokuša da mu se približi. O tome najbolje svedoči do danas nerazjašnjeno ubistvo novinara Milana Pantića (2001) koje je ostalo kao „disciplinski primer“ za sve one koji bi se drznuli da preispitaju ili istraže mehanizme vlasti, kao i tranzicione procese u ovoj opštini. U međuvremenu, Jedinstvena Srbija je sa apsolutnom većinom u Skupštini grada ušla u sve pore društvenog života grada. Nakon osmogodišnjeg vođenja politike na lokalu, moguće je jasno sagledati sve elemente vlasti Dragana Markovića Palme. Na udaru su se najpre našli direktori javnih institucija kao i ionako slabašni mediji. U ambijentu koji je formirala uređivačka politika televizije Palma plus, od samih početaka naklonjena negovanju seoske tradicije, jeftinoj zabavi i nacionalističkim političkim sadržajima sa primesama nadrealnog (program JS!), ubrzo je utihnuo svaki opozicioni glas. List Novi put, koji je nekada imao zanimljivu političku i kulturnu rubriku, postao je flajer za reklamiranje Markovićevih „uspeha“ dok su Radio i TV Jagodina postali prateći programi gradonačelnikovog centralnog glasila. Kulturni centar se sveo na malu salu gradskog bioskopa, dok je velika sala ostala potpuno devastirana i izložena pogledima prolaznika kao prežitak sećanja na jedno doba u Jagodini, koje je imalo daleko ozbiljnije kulturne ambicije i afinitete. Ostala je da visi samo tabla na kojoj piše „Pozorište“.

Ide Betoven jagodinskom prugom

Osvojivši apsolutnu vlast, D.M. Palma je počeo najpre da pokazuje interes za arhitektonske intervencije u prostoru, pretvorivši tako centralni gradski Skver u svoj poligon za manifestaciju urbanističkog neukusa. Najpre je nikao ogroman krst uz ogradu crkvenog dvorišta preko puta Gimnazije, dok je ispred Skvera osvanula fontana, nalik na dečji bazenčić na naduvavanje koji je jednog dana neko odnekud spustio tu, činilo se nakratko. Međutim, i ona, i krst, i velika nadzemna garaža (na sprat!) između robne kuće i osnovne škole ostali su tu. Niko se nije bunio. Pratile su ih dodatne građevine lokala i surovo nakalemljenih zgrada, koje su pretvarale topografiju nekada pažljivo osmišljavane urbanističke celine gradskog jezgra u seosku ekonomiju, i to baš u vreme kada je Jagodina dobila status grada, čime se naveliko hvalio njen gradonačelnik. Potom su usledili projekti Zoološkog vrta („Tigar“!) i Aqua parka. Na svu sreću, nije više bilo mesta u centru grada. Paralelno sa ovakvim „brendiranjem“ grada kao „poželjne turističke destinacije“ donošen je čitav set populističkih mera, počev od besplatnog prevoza za penzionere, merenja krvnog pritiska po selima, Fonda treće dete (zajedno sa kumom Svetlanom Ražnatović), besplatnog letovanja za đake četvrtog i osmog razreda (đački smeštaj u Buljaricama pritom nije renoviran poslednjih trideset godina), te mesečne apanaže od 200 evra za svako četvrto rođeno dete sve do njegovog punoletstva. Sa ulaskom koalicije SPS-JS-PUPS u vlast 2008. godine (pod Palminim geslom „Patriotizam se ne sipa u traktor“ – kako to gordo zvuči!) započela je nadrealna politička faza gradonačelnika Jagodine. Podržan vladajućom Demokratskom strankom na republičkom nivou, Palma je počeo da misli o sebi i svojim političkim kapacitetima mnogo bolje nego ranije. Hvali se da mu nisu „dolazili na noge samo Betoven i Šopen“ dok u političkom smislu postaje opsednut idejom oplodnje (kako ljudi tako i životinja). Zbog toga, s jedne strane, radikalizuje borbu protiv bele kuge radeći na projektima sparivanja bračnih partnera, organizovanja kolektivnih odlazaka na more, zapošljavanja jednog od partnera po partijskoj direktivi (iako tog radnog mesta uistinu nema). S druge strane, generiše se njegova homofobna politička aktivnost koja je postala konstitutivni deo i najnovije predizborne kampanje. Idealna gradonačelnikova projekcija Jagodine je grad srećnih penzionera i mnogobrojne unučadi čiji (heteroseksualni) roditelji listom postaju članovi Jedinstvene Srbije i (jedino) tako dolaze do posla. Manipulacija decom, kako nerođenom tako i rođenom, predstavlja važnu komponentu društveno-političkog života Jagodine: deca su idealni publikum za doček patrijarha, ali i statisti na pokaznoj vežbi antiterorističke jedinice MUP-a kao najvažnijeg vida kulture za decu koji je Palma upriličio svojim najmlađim sugrađanima. Tom prilikom bilo je povređeno oko dvadesetoro dece. Sve je, naravno, zataškano. Ni roditelji nisu smeli da se pobune. Uglavnom, Markoviću akcija prikupljanja sigurnih glasova nije potrebna. U dokumentaciji Skupštine grada već postoje spiskovi svih onih koji su nekom od ponuđenih populističkih akcija kupljeni za „zajedničku stvar“ na duže staze. Tu nema ni opasnosti od belih listića jer ju je Palma predupredio čitavim paketom mera u borbi protiv bele kuge.

Lesbian scene do not cross!

U zvaničnoj biografiji gradonačelnika Jagodine postoji tamno mesto koje prekriva prostor između 1993. (kada ulazi u politiku) i 2004. (kada formira svoju partiju) godine – period kada je zarađen prvi milion. To je podvodni deo glečera koji se ne vidi iz zvanične biografije ali se može rekonstruisati iz njegove politike. Na sajtu Istinomer.rs, koji beleži sva Palmina lažna obećanja i nedoslednost, uz poneko ispunjenje (uglavnom vezano za ideju oplodnje i njene realizacije: stariji parovi, junice itd.), stoje podaci da se D.M. Palma nakon posla sa iznajmljivanjem šatora za svadbe i ispraćaje okrenuo transportu uglja, pri čemu je postao „monopolista u snabdevanju sindikata Fabrike kablova [iste one u kojoj su odavno stali satovi], a zatim i vojske SRJ”. To mu je svakako omogućio ulazak u Stranku srpskog jedinstva Željka Ražnatovića Arkana. Bile su to godine Arkanovog najaktivnijeg rada. Tako je nastala i televizija Palma plus. Tako je nastala i ideja o ugroženosti srpske populacije belom kugom. Kik-boks kao rekreacija i tigar kao maskota potiču iz tog vremena. Surovu disciplinu u formiranju Jedinice, Ražnatović je preneo i na poslove, tako da je Palma kod njega prošao sličan dril koji su prošli pripadnici Srpske dobrovoljačke garde. Isti odnos on je uspostavio sa svojim potčinjenima nakon Arkanove smrti i konačnog razlaza sa Borislavom Pelevićem. Strah i represija su važne komponente u vršenju vlasti jagodinskog gradonačelnika. Kada on ulazi u neku prostoriju svi prisutni bez pogovora skaču u stav “mirno”. O njemu je nepoželjno govoriti javno, pa ni tajno. Ljudi sve prenose i ubrzo se informacije sustiču kod njega u kabinetu. Intelektualci ćute, a demokrati participiraju u političkom životu grada. Jedini otpor Palmi za sada pokazala je samo skrivena LGBT populacija koja je nakon gradonačelnikovih pretnji u oktobru 2011. da će organizovati svoju „paradu ponosa“ u kojoj će učestvovati „mladići i devojke u narodnoj nošnji“, iscrtala grafite u vidu zagrljenih ženskih silueta na asfaltu i natpisa „Lesbian scene do not cross!“

Ovako funkcioniše i Srbija.

Peščanik.net, 16.04.2012.