U Politici čitamo o najnovijem naučnom otkriću – Srbi, naime, umiru biološki. A kako bi drugačije umirali, začudiće se čitateljka? Valjda i Japanci i Nemci i Aboridžini umiru biološki, a ne, recimo psihološki, ili fizički, ili hemijski, ili istorijski, ili geografski. Ljudi su živi organizmi, samo živi organizmi mogu umreti, nauka koja se bavi živim organizmima zove se biologija, stoga svaka ljudska smrt jeste pre svega biološki fenomen.
Ali, Politikin redovni kolumnista – ne, ne Petar Veličković, forenzički psihijatar iz Kanade, nego Miroljub Jevtić, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu – naravno, ne misli na smrt pojedinih Srba, ljudi od krvi i mesa, nego na srpski narod kao takav. Srpski narod je taj koji umire biološki. Ali čitateljka će se tek sad naći u rebusu – srpski narod, naime, nije živi organizam, pa samim tim nije predmet izučavanja nauke koja se bavi živim organizmima – biologije. Srpski narod je, baš kao i svi ostali narodi, entitet kojim se bave neke druge discipline – istorija, geografija, sociologija. Osim ako profesor Jevtić ne misli da je srpski narod neka posebna životinjska vrsta, nije jasno kako on tačno zamišlja „biološku smrt“ ovog društvenog i kulturalnog entiteta.
Šalu na stranu, jasno je na šta misli Politikin redovni kolumnista, ali ne Milovan B. Vučić, nego, rekosmo, Miroljub Jevtić, profesor FPN. On misli na činjenicu da je pripadnika srpskog naroda, zbog negativnog prirodnog priraštaja, svake godine sve manje. Ovo je, po profesoru Jevtiću (koji, za razliku od pomenutih doktora Veličkovića i Vučića, zaista postoji, i zaista jeste profesor univerziteta) tim veći problem zato što će naše mesto popuniti – muslimani. Ovo nije slučajno, jer kako nas obaveštava stvarno postojeći profesor Jevtić – muslimani su religiozni, a ko je religiozan taj ima više dece, zato što veruje da je abortus greh. „Samo religiozne žene rađaju“ – stvarno i sasvim ozbiljno zaključuje stvarni profesor Jevtić.
Rešenje je stoga u religioznosti. „Treba povećati rađanje“, piše profesor Jevtić, i dodaje: „Treba razvijati religioznost ako se želi povećati natalitet“. Ali kakvu religioznost? Profesor i na to ima odgovor: „Pravu religioznost. Gde ljudi veruju u greh i paklene muke zbog greha. A u svim velikim religijama seks izvan braka i abortus je smrtni greh.“
Čitateljki će možda i ovde, kako bi rekao Robi K, „uletiti zbunjoza“ – koliko se seća školskih lekcija iz biologije, decu ne donose rode, već se ona začinju u seksualnom odnosu, bračnom ili vanbračnom, sasvim svejedno. I Srbi se, da parafraziramo profesora Jevtića, biološki rađaju zahvaljujući seksualnim odnosima, neki od njih čak i zahvaljujući vanbračnim seksualnim odnosima. Zašto bi, u sklopu argumenta u korist povećanja nataliteta, profesor insistirao na zabrani seksa, pa makar i vanbračnog?
Nema vremena profesor Jevtić da se bavi ovakvim detaljima, jer već hita ka narednoj poenti: neko će reći da ovo razvijanje religioznosti nije u skladu s demokratijom, ali i prvi predsednici SAD, Džordž Vašington i Džon Adams, bili su religiozni. I ne samo to, nego su verovali da demokratija bez religioznosti nije moguća. A povrh toga – imali su i buljuk dece. Za razliku, primećuje Jevtić, od današnjih evropskih političkih lidera – Emanuela Makrona, Angele Merkel i Tereze Mej.
Opet će čitateljku, kao ponekad i Robija K, obuzeti tupilo od nekuženja – pa zar nije Tereza Mej religiozna, štaviše, ćerka anglikanskog sveštenika? I zar nije Angela Merkel religiozna luteranka, na čelu partije koja se zove Hrišćansko-demokratska unija?
Na ovo sigurno postoje dobri odgovori, jer Jevtić je, podsetimo, stvarno profesor, na stvarno postojećem državnom fakultetu, ali za te odgovore ovde nije bilo mesta, takva su ograničenja kolumnističke forme, i dobri, stvarni profesor Jevtić hita ka zaključku: „Za sam kraj teksta ističem da se ja ne zalažem ni za šta. Samo iznosim činjenice. A svako neka odluči prema svojoj volji.“
Opet zbunjoza! Ako u tekstu napišete da treba povećati rađanje i da treba razvijati religioznost kako bi se povećalo rađanje, onda su to, prisetiće se čitateljka srednjoškolskih časova filozofije, nekakvi normativni sudovi. Činjenica može biti da napolju pada kiša. Da treba da ponesem kišobran nije činjenica, već preskripcija.
Ali tekstu je kraj, čitateljka ostaje sama da duma nad stvarno izrečenim rečima stvarno postojećeg profesora, takođe sasvim stvarnog državnog univerziteta.
Stvar je tim gora što se zagonetke ovde ne završavaju. Religioznost, naravno, nije u neskladu sa demokratijom, ali državni projekat razvijanja religioznosti, reklo bi se, ipak jeste – čak je i u onoj Vašingtonovoj i Adamsovoj Americi crkva odvojena od države, baš kao i u Srbiji. A i u demokratijama u kojima to nije slučaj, državi je opet zabranjeno da nameće veroispovest bilo kome. Takođe, zar nije državno razvijanje religioznosti u natalitetske svrhe u suprotnosti sa Jevtićevim zaključkom da „svako odluči prema svojoj volji“? I zar nije religija izraz nečijih najdubljih uverenja, a ne tek sredstvo za „povećanje rađanja“? Ljudi koji veruju u boga veruju da on zaista postoji, a ne da je tek šarena laža koju vlast upotrebljava da bi pobedila u demografskom ratu s pripadnicima drugih nacija i veroispovesti. Miroljub Jevtić, stvarni urednik, stvarno postojećeg časopisa „Politikologija religije“, sigurno je svestan ovih činjenica, kao što je sigurno svestan i da je duboko uvredljivo, upravo za religiozne ljude, tretirati veru kao instrument za postizanje izvesnih demografskih rezultata. Sigurno je svestan, ali se iz ovog teksta to ne može videti.
I još bi se čitateljka mogla prisetiti da i premijerka Srbije, baš kao i Makron, Merkel, Mej, takođe nema dece. I još – da je i premijerkin mentor za gubitak Kosova optužio Srpkinje koje, za razliku od Albanki, nisu htele da rađaju – a da se premijerka ovim povodom nije oglasila. I još – da su i poznati bioetičari i stručnjaci za natalitetska pitanja, Vladimir Đukanović i Dragan J. Vučićević, nedavno dali doprinos unutrašnjem dijalogu o religiji, abortusu i natalitetu, iznoseći argumente identične onima koje u svom tekstu iznosi profesor Jevtić.
I kako da nakon svega toga, čitateljka ne poveruje da je pakao sasvim stvaran?
Peščanik.net, 07.02.2018.