Trampova vladavina je doba nemogućih pitanja i izbora između zla i goreg. Kako tu sačuvati zdrav razum, pristojnost i izvesnu meru moralne hrabrosti? U nekoliko promišljenih eseja u Slejtu, Dalija Litvik se bavi svakodnevnim suočavanjem sa našom političkom katastrofom i izborom najboljeg načina spasavanja zemlje od Donalda Trampa: treba li ostati u njegovoj blizini ili raskinuti sve veze s njim? Ovo poslednje je pitanje za pripadnike predsednikove administracije i za republikance koji sede u kongresu. „Vreme je“, piše Litvik, „da razmislimo o tome koja kombinacija učešća i otpora je smislena ako dođe do ozbiljne krize. To jest, kada do nje dođe – ako već nije nastupila.“
Ovo nije novo pitanje. Mnogi ljudi ga postavljaju sebi i drugima i sve su manje zadovoljni odgovorima na njega – jer je to nemoguće pitanje. Da li je kontrola štete koju pravi ova administracija vredna žrtvovanja sopstvenih moralnih principa? Ili treba zaštititi svoj lični integritet žrtvovanjem svake šanse da se ta šteta umanji? To je nerazrešiva dilema. Prosto nemamo sve informacije za kratkoročno odmeravanje ove dve opcije. Da li je Mekmaster tokom svog mandata na mestu Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost sprečio velike katastrofe? Ako jeste, da li je to bilo vredno fizičke i intelektualne cene koju je za to platio? Moguće je da ni on sam ne zna odgovor na to pitanje. Za one koji su odlučili da ostanu, u predsedničkoj administraciji ili u Republikanskoj partiji, svakodnevne male žrtve ličnog integriteta postale su cena ostajanja na vlasti; ti ljudi će neminovno vremenom pružati sve manji otpor i bivati sve manje kritični. Politički pejzaž se menja, ulozi rastu, a krize se gomilaju.
Istovremeno, preterana stimulacija tipična za Trampovo doba dovodi do gubitka pojma o vremenu i o ono malo smisla koje ljudi obično imaju o svom mestu u istoriji. Zaboravljamo šta se desilo pre mesec dana. Ako skrenemo pogled samo na jedan dan, propustićemo vesti koje se drugima čine presudnima, samo da bi za nedelju dana već bile zaboravljene. Deliti zajedničku stvarnost sa svojim sugrađanima pretvara se u neprekidni triatlon čitanja, razgovora i panike. Ovo stvara najgori mogući misaoni okvir za zadatak traženja odgovora na moralna pitanja, naročito ona koja zahtevaju da biramo između dve očajno loše opcije.
Razmišljanje o Trampovom razdoblju u moralnim terminima zahteva drugačiji vremenski okvir. Ono zahteva da na sadašnjost gledamo kroz prizmu budućnosti. Jednom će doći vreme posle Trampa i treba razmisliti o tome kako ćemo u njega ući. Šta ćemo poneti sa sobom u tu budućnost – kakvu vrstu politike, jezika i kulture? Kako ćemo se oporaviti od godina politike (ako se ona tako može nazvati) koja se vodi tvitovima? Kako ćemo ponovo ovladati jednostavnim i fundamentalnim rečima? I što je najvažnije, kako ćemo ponovo započeti razgovor o politici? Politički diskurs je bio u krizi i pre Trampa – nije ni čudo što su Amerikanci počeli da koriste reči „politka“ i „političko“ kako bi označili bezsadržajne razmene replika u izbornoj areni. Ali pod Trampovom vlašću, politički diskurs je skoro u potpunosti razoren.
Uzmimo za primer razgovore koji su se tokom prošlog meseca vodili o Trampu i Severnoj Koreji. Ostavimo po strani predsednikove opaske o „malom raketašu“ i činjenicu da je svet doveo bliže ivici nuklearnog razaranja nego iko pre njega. Političari, birokrati, politički analitičari i novinari pravili su se da Tramp zaista učestvuje u pregovorima sa Kim Džong Unom. Neki od njih su se čak upustili u delirična razmatranja o Nobelovoj nagradi za mir.
Glasovi nekolicine stručnjaka koji su se usudili da kažu da ništa nije postignuto i izrazili sumnju da će se samit uopšte održati bili su brzo ugušeni. Ritual analize i anticipacije koji uobičajeno prati diplomatiju sada je pratio Trampovo mlaćenje prazne slame. Isti rituali političke analize primenjuju se na njegove tvitove, harange i nedoslednosti, koji su sušta suprotnost svakoj politici. U petak je Tajmsov jutarnji podkast Dnevnik analizirao zvaničnu depešu kojom je Tramp otkazao samit, koja je bila napisana jezikom nadurenog, zatreskanog osnovca. Ali samo što je podkast objavljen, Tramp je medijima saopštio da će samit možda ipak biti održan.
Počeli smo da gubimo naviku, a možda i sposobnost razlikovanja stvarnosti od praznine, vakuuma. Ovo je dezorijentišuće u sadašnjosti i katastrofalno za budućnost – i zbog toga će, između ostalog, posttrampovski oporavak, kada do njega bude došlo, biti toliko težak. Moramo postaviti obuhvatnije pitanje od onog da li članovi administracije ili republikanci iz kongresa treba da odu ili da ostanu – jer nisu samo Trampovi postavljenici i članovi partije umešani u svakodnevne uvrede i štetu koja se nanosi našoj percepciji stvarnosti. Trebalo bi da se zapitamo šta svako od nas može da učini kako bi u svakom trenutku potvrdio činjeničnu stvarnost. Velika francuska književnica Simon Vejl imala je recept koji je zapisala u svom dnevniku iz 1933: „Nikada ne odgovaraj na zlo na način koji će ga uvećati“. Nekoliko godina kasnije dodala je: „Ne pristaj na saučesništvo. Ne laži – ne zatvaraj oči.“
Tokom čitavog 20. veka, pisci i mislioci koji su se suočavali sa režimima koji su poništavali stvarnost, nudili su slične recepte. „Ne živi u lažima“, napisao je ruski disident Aleksandar Solženjicin. Češki disident, dramski pisac i budući predsednik Vaclav Havel razmatrao je život „unutar laži“ – i misterioznu moć da se iz njega iskorači. U našem slučaju, iskoračiti znači odbijati – tvrdoglavo, uporno, postepeno – da verujem onome što je suprotno politici, suprotno diplomatiji i suprotno zdravom razumu. To zahteva kritičko mišljenje, čitanje i govor, a ne tretiranje ispada kao politike, napada detinjastog besa kao diplomatije, sumanutih ideja kao ozbiljnih namera. Dobra vest je da ovo nije sasvim nemoguć postupak.
The New Yorker, 25.05.2018.
Preveo Rastislav Dinić
Peščanik.net, 30.05.2018.
TRAMPOZOIK