Superhik Vučić

Predsednik Vučić izgleda baš ne pravi razliku između svog i državnog novca. Inače ne bi obećavao „najmanje 200 ako ne i 250 miliona evra“ za „nacionalni stadion“ i još pride 35 miliona za „sređivanje stadiona Crvene zvezde, Partizana, u Novom Sadu i Nišu“. Morala bi tu da postoji neka prethodna rasprava, možda bi i Vlada trebalo nešto da se pita, možda čak i da to bude predviđeno budžetom, ali jok, ništa od toga nije slučaj. Ima se – može se. I obrnuto.

Uzgred, kada je oktobra 2015. Vučić prvi put obećavao nacionalni stadion cena je bila znatno niža – „svega“ 150 miliona evra. Tako da sad čoveku prosto dođe da zavapi: završavaj već jednom taj stadion inače će nas koštati k’o Svetog Petra kajgana.

„Mi imamo para da im damo“, kaže Vučić, kao da ih je lično zaradio. Da ih je stvarno zaradio – a ne oduzeo, pod manjom ili većom prisilom od privrede i građana – verujem da ih ni on, ma koliko bio Vučić, ne bi tako uludo potrošio. Nego bi taj novac uložio u izgradnju i opremanje škola i bolnica po unutrašnjosti od kojih je veliki broj u zaista jadnom stanju. Ovako se i danas, kao pre dve i po godine, nameće ista metafora, tj. slika: predsednik Vučić, poput legendarnog Superhika iz još legendarnijeg stripa, koji kao neka vrsta naopakog Robina Huda uzima siromašnima da bi dao bogatima.

Ali, poistovećivanje javnih i privatnih finansija aktuelna vlast manifestuje i u jednom drugom, širem smislu. Recimo, ministar finansija Siniša Mali misli – ili bar tako govori, možda i ne misli – da je višak para u državnom isto što i višak u porodičnom budžetu. Pa se tako hvali kako je za prvih 5 meseci ove godine umesto predviđenog deficita od 22 milijarde zabeležen suficit od 30 milijardi dinara, što će reći da je ostvareni rezultat bolji od planiranog za preko 50 milijardi. Razlika, međutim, između opštenarodnih i individualnih finansija je drastična. U drugom slučaju višak znači da ste potrošili manje nego što ste imali; u prvom da ste uzeli više nego što vam je trebalo. I dok, dakle, u privatnim finansijama možete da odlučite kako ćete taj višak novca potrošiti (popiti ili staviti u banku), u javnim finansijama treba da smanjite zahvatanja. Drugim rečima, treba da smanjite dažbine kojima su opterećeni privrednici i građani. A ne da izmišljate nacionalne stadione i druge arene.

U konkretnom slučaju, kada je o Srbiji reč, u prilog relativnom (dakle u odnosu na ukupan bruto domaći proizvod, što ne mora da znači i po pravilu i ne znači apsolutno manju sumu novca) smanjenju javne potrošnje i rasterećenju poreskih obveznika mogu se navesti (bar) tri krupna razloga.

Najpre, prosečno poresko opterećenje u Srbiji u poslednjih 5 godina povećano je za neverovatnih 13,6 odsto. Uz inače i pre toga vrlo visoke namete, sa tim povećanjem vlast je prešla svaku razumnu granicu.

Drugo, u protekle tri godine, od 2015. do 2017, dakle za vreme tzv. fiskalne konsolidacije, iz privrede Srbije izvučeno je dodatnih (u odnosu na javne prihode 2014) 650 milijardi dinara, odnosno 5,5 milijardi evra. To praktično znači da do stabilizacije srpskih javnih finansija nije došlo zahvaljujući štednji, tj. smanjenju javnih rashoda – kao što se često govori i što je, fakat, i bio prvobitni cilj – nego zahvaljujući povećanom zahvatanju iz privatnih džepova.

Treće, državni sektor, u celini gledano (uz minimalne izuzetke kod jednog dela – onih boljih – zdravstvenih radnika) jako je povlašćen u odnosu na privatni. O čemu najbolje govori podatak da su plate u javnom sektoru čak za petinu veće nego u privatnom, iako se u prvom efektivno manje radi, ekonomičnost je slabija, odmori su duži, sigurnost zaposlenje je veća itd. A kao što je poznato, privatni sektor izdržava državni.

Tako da se i država Srbija, u stvari, pojavljuje kao jedan ogroman Superhik koji vrši preraspodelu bogatstva – od siromašni(ji)h ka bogati(ji)ma.

Peščanik.net, 30.07.2018.