Ministar finansija Siniša Mali je preko svog čauša, direktora Uprave za sprečavanje pranja novca i borbu protiv terorizma, pokazao da konji, psi, navijači, žandarmerija i policija nisu jedino oružje u ratu protiv unutrašnjeg neprijatelja. Uprava je napravila spisak od 57 medija, nevladinih organizacija i pojedinaca i od banaka zatražila uvid u njihove transakcije „kako bi se utvrdilo da li imaju veze sa finansiranjem terorizma ili pranjem novca“. Govore Katarina Golubović, predsednica YUKOM-a i Biljana Stepanović, urednica Nove Ekonomije. Razgovore vodila Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Većina naših čitalaca, odnosno posetilaca sajta zna da je Uprava za sprečavanje pranja novca napravila taj famozni spisak organizacija, nevladinih pre svega, nezavisnih medija i pojedinaca, i zatražila od banaka da im dostave podatke o njihovom poslovanju, sve u cilju sprečavanja pranja novca i borbe protiv terorizma.
E sad: oglasio se vršilac dužnosti direktora te Uprave, gospodin Radovanović, i verovatno ste videli, Katarina, ali evo samo da ponovimo neke stvari koje je tamo rekao: oni su proveravali i ministre, pa se oni nisu ljutili; da je to sve u sklopu međunarodno preuzetih obaveza Republike Srbije, i da su oni proveravali prošle godine 41 neprofitnu organizaciju i da se niko nije bunio, i zašto se sad ovo proglašava hajkom?
U međuvremenu su organizacije civilnog društva uputile zahtev ministarstvu finansija i Upravi za sprečavanje pranja novca, tako da vas molim da za početak prokomentarišete ove navode gospodina Radovanovića i da nam objasnite o čemu se radi u tom zahtevu koji su uputile organizacije civilnog društva i mediji.
Katarina Golubović: Prvo, meni je jako drago da se vršilac dužnosti direktora Uprave oglasio povodom cele ove akcije, jer je kroz to svoje oglašavanje dao dodatne argumente da nije rađeno po zakonu. On je zapravo rekao da se ljudi i nevladine organizacije, su se na spisku našli ne po osnovu sumnje da su, da kažemo, izvršili određena krivična dela, da finansiraju terorizam i slično, već su se tu našli radi neke procene njihove rizičnosti, eventualnog učešća, da kažemo, zajedničkog u akcijama Uprave za sprečavanje pranja novca…
Dakle, on je zapravo rekao da je celu akciju sproveo mimo tog člana 73 na koji se pozvao kada je bankama uputio dopis sa zahtevom da se dostave te informacije. Šta je sporno? Uprava za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma svakako ima pravo, kada postoje neki osnovi sumnje, da zahteva od banaka da one zapravo odaju svoju bankarsku tajnu. To nije sporno onda kada postoje osnovi sumnje. Sporno je to što postoji spisak 37 organizacija i 20 pojedinaca, i definitivno, ne može se naći odgovor na pitanje koji su to osnovi sumnje koji ovoliki broj organizacija čine, zapravo, sumnjivim za izvršenje ovih krivičnih dela.
Znači, ne postoji kriterijum – zakonski kriterijum. To je vrlo jasno. S druge strane, on se pozvao na to da je on to činio na osnovu preporuka Evropske unije i slično, drugih institucija. Zakon njega ne ovlašćuje da to čini. Dakle, ako je on hteo da proverava kredibilne organizacije za neku buduću saradnju, kako on navodi u svom obrazloženju, on je mogao od istih tih organizacija da traži saglasnost da Uprava izvrši, da kažemo, proveru svih računa kod svih banaka. Dakle, ako ćemo da sarađujemo, taj odnos treba da se, naravno, zasniva na poverenju, je l’ tako? Tako da, ovo obrazloženje koje je dao v.d. direktora pokazuje dve stvari: jedna stvar je da je to obrazloženje usledilo nakon, verovatno, reakcije određenih međunarodnih faktora, to je jedna stvar, i druga stvar, da je svakako cela ta akcija bila na klimavim nogama. Zašto je bila na klimavim nogama? Zato što su banke procenile, znači same banke su procenile da takav jedan zahtev očigledno nije zakonit jer ne bi došao do novinara da to banke nisu procenile.
Svetlana Lukić: Dakle, smatrate da je on u tom odgovoru rekao da proverava određene organizacije i pojedince, i one koji su sumnjivi, da sa njima neće da sarađuje, a ovi koji se pokažu kao dobri, da će država sa njima da sarađuje.
Katarina Golubović: Tako je. On je zapravo obrazložio akciju na taj način. To obrazloženje definitivno ne pije vodu i nije obrazloženje onog pravnog osnova koji je on upotrebio u zahtevu bankama za proveru svih tih nevladinih organizacija.
Svetlana Lukić: Da, oni su u stvari reterirali i pokušavaju sada da kontrolišu štetu, ima se utisak, makar pred međunarodnim partnerima.
Katarina Golubović: Apsolutno, jer nijedan drugi osnov ne vidim da se tako brzo oglasi Uprava. Zapravo je direktor odreagovao pre nego što su nevladine organizacije koje su se našle na spisku izdale saopštenje, što znači da to nije bio odgovor nama, nego je to bio odgovor međunarodnoj zajednici, koja je vrlo brzo prepoznala problem.
Svetlana Lukić: Civilno društvo i mediji su uputili zahtev ministarstvu finansija i Upravi. Šta vi to zahtevate i šta očekujete da budu posledice tog vašeg zahteva, da li uopšte očekujete, ili će to biti neformalno, ovako, u izjavi Tanjugu koju daje Radovanović i kaže „nemojte da se ljutite, evo ja sam samo hteo da proverim da li sa vama mogu da sarađujem ili ne, ne pozivam se na član 73“.
Katarina Golubović: Mi smo organizacije koje smo u celu ovu priču ušle ne radi neke naše zaštite, znači nego pre svega radi vraćanja institucija u njihove tokove. Mi zahtevamo da se institucije ne zloupotrebljavaju, i zahtevamo da prestane pritisak na slobodu izražavanja i na slobodu udruživanja, jer smo uvidom u spisak jasno uočili da su organizacije koje su se na spisku našle, i pojedinci, zapravo ljudi koji su vrlo argumentovano upućivali kritike na razne akcije i politike, kako ove vlasti, tako i nekih prethodnih, jer su sve u nizu organizacije koje dugo, dugo rade u oblasti vladavine prava u Srbiji.
Svetlana Lukić: To se često govori, da je zajednički imenitelj i tih organizacija i tih pojedinaca, praktično većine je l’, jer ima njih nekoliko koje su tu samo da bi napravile zabunu. U svakom slučaju, navodi se da je zajednički imenitelj da su to organizacije koje su opravdano kritikovale ili pratile recimo vladavinu prava, ljudska prava, ratne zločine i tako dalje. Međutim, sve i da nije tako, sve i da su one pogrešno radile, ovo nije način da vi koristite ministarstvo finansija da se obračunavate sa njima. Potežete celu državu da bi se obračunali sa ljudima koji kritički misle, pa čak i pogrešno ako misle.
Katarina Golubović: Suština cele priče jeste i to neosnovano upotrebljavanje tog državnog aparata koji je i inače jako slab i, da kažemo, potpuno upitno korišćenje tih ljudskih resursa zarad akcija koje nemaju nikakvog osnova. Tu nije sporno proveravati, nije sporno raditi na građenju bezbednosti u državi Srbiji i šire. Znači, sporan je način na koji se to radi. Beogradski centar za bezbednosnu politiku je prvi izlazio sa tim na koji način i kako treba proveravati i nevladin sektor, kako bi se zapravo videlo da li neko učestvuje u aktivnostima finansiranja terorizma. Dakle, mi smo aktivni bili i na tom polju.
I tačno je, Uprava za sprečavanje pranja novca je svakako sarađivala sa nevladinim organizacijama, ali ovaj način na koji se to radi prosto nije zakonit, prosto nije zakonit i mi ne možemo da pristanemo na to da se Uprava za sprečavanje pranja novca na taj način bavi nevladinim organizacijama i pojedincima koji kritikuju vlast. Bilo koji građanin može se onda naći na udaru ukoliko se kritički odnosi prema bilo kojoj akciji. Znači, svi lekari mogu da se nađu na udaru, s obzirom na to da su skoro, je l’, potpisali peticiju. Znači, to je sledeći korak, šta možemo da očekujemo. Zato smo i rekli da sa takvom, da kažemo, zloupotrebom institucija mora da se stane. Ovde nismo meta mi, ovde su meta svi građani, svi oni koji imaju šta da kažu.
Svetlana Lukić: Izgleda da je to na neki način i poruka koja se šalje mnogima koji bi hteli ili da se udružuju, ili da budu kritični, ili da bilo šta kažu; mislim, ili da se prošetaju centrom grada, da prođu kada su protesti, pa da ne dobiju batine. Mislim, to je pokazna vežba.
Katarina Golubović: Jeste pokazna vežba i klasično zastrašivanje. Iskreno da vam kažem, ja sam u jednom trenutku posumnjala da je to jedina intencija cele ove akcije, jer toliko neoprezno, neprofesionalno delovanje Uprave prosto čudi. Znači, ako vi napravite takav jedan spisak od 37 organizacija, 20 pojedinaca, pošaljete zahtev svim poslovnim bankama – dakle, vi ne znate, ako treba neka, da kažemo, informacija da procuri, onda može vrlo lako da procuri, jer ste vi svima poslali jedan opšti zahtev, znači ne znate ko je dao informaciju, onda kao da se imala namera da izađe sa tim i da onda krene reakcija nevladinih organizacija, pa da građani kažu „aha, oni ipak kriju, to su strani izdajnici pa evo, brane se od kontrole“.
I to je neka nova diskonekcija nevladinih organizacija od građana, koja svakako postoji; sve imam utisak da se cela ova akcija vrši radi pripreme nečeg drugog, nečeg mnogo važnijeg, gde bi nevladine organizacije možda mogle da artikulišu neki predlog, preporuku, kritiku, šta god – ali da se to tako ne čuje, jer pazite, oni su strani izdajnici, oni su kriminalci, njih su svi ispitivali, pa sada ih ispituje i Tužilaštvo. Sledeći korak posle Uprave za sprečavanje pranja novca jeste Tužilaštvo. Znači, onda smo mi zapravo došli u situaciju da smo mi svi diskreditovani koji smo bili na spisku, je l’ tako?
Naše akcije će biti potpuno diskreditovane kod građana. Znači, cela priča jeste diskreditacija. Na kraju moramo da kažemo da, ako je kriterijum bio finansiranje od stranih donacija, sve donacije koje prima konkretno Komitet pravnika za ljudska prava, prima i ta Uprava za sprečavanje pranja novca. Ovo je sada definitivno sistemski udar na civilni sektor zarad nekog drugog cilja, a to će se tek videti da smo bili u pravu kad smo ovako kvalifikovali tu akciju.
***
Svetlana Lukić: Većina naših čitalaca i posetilaca sajta zna već da je napravljen taj čuveni spisak od 57 pojedinaca i organizacija za koje se traži provera poslovanja od strane Uprave za sprečavanje pranja novca. Oglasila se i Uprava za sprečavanje pranja novca, tačnije njen vršilac dužnosti direktora, Željko Radovanović. Oglasio se, naravno, preko Tanjuga, kako bi drugačije. Dakle, on je rekao dve-tri stvari: da Uprava radi nezavisno, da su ispitivali čak i 4 ministra i kako kaže, ako ministri nisu svete krave, zašto bi to bile nevladine organizacije ili mediji, odnosno novinari. Biljana, ukratko, kako bi ti komentarisala ove njegove navode?
Biljana Stepanović: Kao prvo, to što on govori je potpuno besmisleno iz više razloga. Jedan razlog je to što postoji procedura po kojoj se takve stvari rade, zato što su sve banke dužne, po tom istom zakonu, da signaliziraju svaku sumnju da preko računa fizičkih i pravnih lica kod njih prolazi neki novac koji je na bilo koji način sumnjiv, naročito ako se sumnja na pranje novca ili na, još gore, finansiranje terorizma. To je još i najteža stvar. Tako da, banka bi signalizirala Upravi da tako nešto postoji. To je prvo. Drugo, ako Uprava uprkos tome sama posumnja da banka recimo je propustila da signalizira, onda Uprava mora, na osnovu validnih osnova sumnje, to se tako zove, da se ponovo obrati banci i da kaže zašto ona tačno sumnja da je neki račun po ovim osnovama sumnjiv. To se ovde nije desilo, i sada se govori o nekoj rutinskoj kontroli i takvim stvarima.
Otkad Uprava za sprečavanje pranja novca na ovaj način pravi rutinske kontrole? Ja sam, moram da kažem, angažovala advokata koji će već koliko danas da podnese Upravi za sprečavanje pranja novca, odnosno njenom direktoru Željku Radovanoviću, pritužbu sa našim zahtevom da nam se kaže po kom osnovu je naše preduzeće uopšte uzeto u obzir. Mi čak i nismo nevladina organizacija, mi smo klasično preduzeće, društvo sa ograničenom odgovornošću. Dakle, zašto smo izneti na ovaj način u javnost, šta su bile tačne indicije da mi budemo stavljeni na ovaj spisak, i po kom osnovu oni mogu da na ovaj način pregledaju naše račune i krše, najzad, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Ovde ima više stvari koje su krajnje sporne. Ovo saopštenje, izjava, šta li je već, direktora Uprave je, kao što sam rekla, besmisleno. Bolje da ovo nije govorio, jer svaka rečenica koju je rekao zapravo ga optužuje da je prekršio, odnosno zloupotrebio Zakon i svoja ovlašćenja.
Svetlana Lukić: Stalno se vraćamo na te osnove sumnje, a sa druge strane, ne samo on kao v.d. direktora Uprave, nego i neke organizacije koje se takođe nalaze na tom famoznom spisku, kao što je ovaj Centar za evroatlantske integracije Jelene Milić, i stalno govore, dakle, o nekim ili obavezama međunarodnim Srbije, i izbegava se zapravo konkretan odgovor na konkretno pitanje: šta je bilo sumnjivo, pa ste vi to preduzeli.
Biljana Stepanović: To i jeste suština zamene teza. Ja to upravo pitam, i to ću pitati ovom pritužbom, a posle, ako mi se ne odgovori ili mi se ne odgovori na zadovoljavajući način, ja ću protiv Željka Radovanovića podneti krivičnu prijavu. Zašto? Upravo je moje pitanje šta je u poslovanju Biznis info grupe tačno sumnjivo. Ja ne želim da stavljam sebe u poziciju žrtve i da se sada branim, to je apsurdno. Mi sada moramo da tražimo odgovore od državnih organa, koji su dužni da rade u našem interesu, jer već rade o našem trošku, da ih pitamo zašto zloupotrebljavaju svoj položaj, ko im je to naredio, i šta je u našem poslovanju sumnjivo.
Jer svako može da uđe na sajt Agencije za privredne registre, da nađe Biznis info grupu, da vidi koliki je naš godišnji ukupan prihod, i da li ja kad isplatim plate, doprinose, štampanje novina, prostor i sve troškove, od ovoga što mi ostane, ako mi uopšte ostane, mogu da finansiram sada neku terorističku organizaciju. Ovo glupo zvuči i kad se kaže. I sad ja treba nekome to da objašnjavam. Pa ja neću to da objašnjavam, ja hoću da obrnem priču, da vratim loptu u njihovo dvorište, da oni meni objasne zašto su me u ovu poziciju doveli.
Svetlana Lukić: Najčešće su se tabloidi, ali i neki visoki državni funkcioneri, obrušavali na neistomišljenike. Naravno, najčešće su u pitanju kritički mediji i civilni sektor. Kako ti objašnjavaš da se sada za to upotrebljavaju institucije kao što je Uprava za sprečavanje pranja novca?
Biljana Stepanović: Šta se sada događa? Događa se to da su i ti njihovi tabloidi do te mere iskompromitovani, da su i sami ministri do te mere iskompromitovani, da njihovo blaćenje ljudi koji se trude da profesionalno rade svoj posao zapravo dođe priznanje za vaš rad, i kompliment. Tako da ti tabloidi više ne mogu da budu njihova batina, niti sredstvo odmazde, niti sredstvo zastrašivanja, naprotiv; i sada je moralo da se pređe na viši nivo, da se malo podigne ulog i da se upotrebe državni organi, i ni manje ni više nego Uprava za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma.
Ljudi, ako smo kod sprečavanja pranja novca, izvol’te otići po Beogradu, izvol’te otići na Kopaonik. Na Kopaoniku svako zna ko od ovih biznismena bliskih vlasti, pa i ministara i državnih funkcionera, gradi koju zgradu ili hotel, tačno se zna šta je čije. To je klasično pranje novca. To je osnov za ozbiljnu istragu. I umesto toga, ja treba da se pravdam Siniši Malom, da objašnjavam njemu da li ja sa mojim godišnjim obrtom od 300 hiljada evra finansiram teroriste, a ne treba on meni, kao državni službenik, da objasni odakle njemu sve što poseduje. Ja nikad u životu dana nisam radila u državnoj službi, niti sam poslovala sa državnim organima, dakle ja vodim privatno preduzeće. Mene može da se pita da li sam platila porez. Jesam, i u pretplati sam.
Državnog službenika treba da se pita odakle njemu novac koji poseduje, ako ima platu od hiljadu evra. E, mi smo sada obrnuli priču. Ja na to ne pristajem, i zato ću ja njih i dalje da pitam zašto oni zloupotrebljavaju svoje položaje, a stvarno sam ubeđena da će da dođe dan da ih propitamo malo i za njihove račune i njihove poslove dok su bili na vlasti. Ono što jeste nezgodno kod mene, a i kod medijske kuće koju ja vodim, jeste što nemam problem da istrpim ni kritiku ni pritisak, nemam problem da svakome u oči kažem: vidi ovako, ti loše vodiš ovu zemlju sa ekonomske tačke gledišta, zbog toga što privreda ne može da radi, stranim investitorima daješ ogroman novac u nedostatku pravne države; poreska uprava je jedna tvrđava u kojoj se ne zna šta se dešava i služi kao sredstvo odmazde; javna preduzeća gube novac, vode ih nekompetentni ljudi; Telekom Srbije je devastiran iz političkih razloga; uloženo je u policiju 3 puta više nego u svim okolnim zemljama, a zdravstvo nam je pred kolapsom.
Znači, ja bih mogla da nabrajam do sutra teme kojima se mi bavimo, i koje ovu vlast dosta žuljaju, jer ona govori sve suprotno i sve različito od toga. Ovi ljudi koji vode ove državne institucije će kad-tad morati da odgovaraju za ovo što oni rade, i treba, mislim, da imaju u vidu: Aleksandar Vučić je došao, pa će i da prođe, a oni treba da ostanu i da nastave da rade. Jer problem su svi ovi ljudi u ovim institucijama koji dozvoljavaju da se na ovaj način zloupotrebe, da još i pravdaju ovako besmisleno, kao što to radi Željko Radovanović, i oni moraju biti izvučeni na čistinu. Oni su glavni u toj priči. Ako bi neko od njih došao i rekao „Ja neću ovo da radim, ja neću da postupam suprotno zakonu i da zalažem svoje ime i prezime“, drugačija bi priča bila. Dokle god takvi ljudi pristaju na političke pritiske kojima prvo podlegnu, a posle ih još besmisleno i opravdavaju, ovakve stvari će da se događaju. Prema tome, posle, naknadna opravdanja, spinovanja, objašnjavanja, izvrtanje priče na stranu „pa šta fali, nek me kontrolišu“ – to nikakvog smisla nema.
Svetlana Lukić: To je već postalo iritantno: „Nemamo šta da krijemo, neka dođu, neka provere“. Uvek pitam ljude: dobro, onda zašto ti policija svakog dana ne lupa na vrata i ne kaže: „Samo da vidim da li se možda neko krije tu od kriminalaca“, a ti kažeš: „Nemam ništa protiv, izvol’te, uđite u kuću“. Mislim, neka dolazi svakog dana policija, neka te proverava u kući, pa da vidim kako ćeš da reaguješ.
Biljana Stepanović: Mi smo, na primer, pravili seriju tekstova o radu i poslovanju Poreske uprave. Poreska uprava treba da bude državni organ koji će vama da pomaže u poslovanju i, naravno, da vas kažnjava kada vi kršite zakon. Ne. Ovde je obrnuto. Poreska uprava je jedna tvrđava, nedodirljiva, od koje ne možete dobiti ni izjavu koji je danas datum i koliko ima sati, a ne nešto drugo, morate stalno da živite u strahu da će vam doći Poreska uprava, koja će, naravno, uvek nešto da vam nađe. Vi nemate mogućnosti da se od toga odbranite. Ona je krajnje selektivna, dakle može vam doći iz bilo kog razloga i nadrljaćete, a mogu pored nje da prođu kamioni – nećemo da primetimo. I šta onda?
Onda treba da živite u strahu da ćete biti predmet kontrole. Umesto da funkcioniše pravna država, da kad ima osnova i indicija, kao i u ovom slučaju, da ste možda utajili porez, što se u Poreskoj upravi lako vidi, onda vam dođu pa kažu: „Izvin’te, što niste platili porez?“ Ovde treba da strepite i da, kad ste u pretplati poreza, na primer, vi ne smete da tražite povraćaj poreza, u strahu da će vam doći pa će da vas kazne za još veći iznos. Sada vi dolazite u situaciju da, kad kažete: „Hej, ne uznemiravaj me, ne maltretiraj me, ne šikaniraj me, ne iznosi me na stub srama, nemaš pravo to da radiš“, oni dođu i kažu: „Šta je, ti se plašiš kontrole?“ Pa ne može tako da se radi. Ja ne želim da budem automatski unapred osumnjičena, bez prava da se pobunim i da kažem: „Ne možete tako sa mnom da postupate“.
Da li ja sada treba da objašnjavam i svojoj deci, i svojim prijateljima, i svojoj rodbini i svojim, najzad, poslovnim partnerima, da sam ja potpuno čista, bez ikakvih prekršaja ikad u životu? Zašto sam ja dovedena u poziciju da se to događa? E, to je što svako može da vam nekažnjeno uradi bilo šta, čak i najviši državni organ, i to je razlog što mi te strane investitore koji ovde dolaze moramo debelo da platimo, jer u suprotnom slučaju ni oni neće da dođu.
Peščanik.net, 29.07.2020.
Srodni linkovi:
Rodoljub Šabić – Najobičnije kršenje zakona