Građani Srbije svakoga dana dobiju po makar jednu vest koja će ih držati u šoku ili strahu naredna 24 sata. Strah je uglavnom namenjen za one koji su osetljivi na rijaliti programe i naslovne strane tabloida. Strah uglavnom nastaje kao posledica navodnih napada na Srbiju, priprema državnih udara, naoružavanja suseda, akcija tajnih službi i mrske opozicije. Posle inicijalne vesti nastupaju eksperti koji informaciju dalje razvijaju, iako sve što se iznosi baš i nema veze sa stvarnošću. Dok se analiza slegne, stiže neki novi ultimatum sa zapada, svađa sa nekom od susednih država ili razotkrivanje akcije sledeće tajne službe. Na drugoj strani je pristojan svet koji je informacije namenjene prvoj grupi odavno prestao da konzumira. Ova grupa građana uglavnom obitava na socijalnim mrežama i informiše se iz nekoliko preostalih medija. Drage su im činjenice, ali odozgo svaki dan stiže poneka šokantna vest. Učestalost ovih neverovatnih vesti onemogućava temeljni dijalog i građansku reakciju na ono što se dešava. Šokovi su izazvani od velikih stvari kakva je tortura policije, preko različitih neverovatnih urbanističkih ideja, promena imena ulica i novih spomenika u Beogradu, pa do promocije ratnih zločinaca i ljudi koji bi u najmanju ruku trebalo da su pod istragom. Naravno, najveća grupa građana su i dalje oni zbunjeni, koji ne žele da se mešaju u politiku i koji pred svake izbore kažu da se nadaju „da će nam posle izbora biti bolje“.
U ovako tužnoj Srbiji, pre par dana je objavljena vest da je Uprava za sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma naložila bankama da dostave širok dijapazon podataka o računima 20 javnih ličnosti i 37 organizacija, uglavnom onih koji se bave ljudskim pravima ili su eksplicitno povezani sa nezavisnim medijima. Da dopis nije rutinski jasno je svakom ko prati društvenu i političku situaciju u Srbiji, uključujući i službenike mnogih ambasada u Beogradu, za koje predstavnici naših vlasti uvek misle da ih mogu folirati na način svojstven ovom delu Evrope. Spisak je pažljivo sačinjen sa idejom da se predstavi kao neutralna lista za rutinsku proveru, iako je u stvari ciljan na one koji ukazuju na sve što u Srbiji ne valja, zahtevaju odgovornost i predlažu neodložne promene. Drugi zastrašujući detalj je sam kraj dopisa u kome se nabraja šta banke treba da dostave Upravi. Taj deo se završava sa „i sve druge korisne podatke“. Kako da bankarski službenik zna šta je tačno korisno? Prvo će pogledati ko šalje zahtev i kada vidi „pranje novca“ i „terorizam“ sa jedne strane i NVO koje ionako „svi mrze“ sa druge strane, ogromna je verovatnoća da neće želeti da bude „kritikovan“ što nije prosledio neku korisnu informaciju, pa će ih verovatno proslediti sve. Iz straha, službenici će postavljati još više pitanja tokom različitih transfera i plaćanja i time prikupljati još više korisnih informacija. I to će postati rutinsko šikaniranje.
Što se tiče vlasti, na kratak rok je ovo pun pogodak, ali prilično autodestruktivan potez na duže staze. Većina građana nema pozitivan odnos prema nevladinim organizacijama i njene reakcije se kreću od govora mržnje i optužbi za izdaju preko „jel’ možeš da me ubaciš da radimo neki projekat“, do ideje da „onaj X u organizaciji Y vrti velike pare jer se bavi Z“. Sva ozbiljna istraživanja pokazuju animozitet ili nepoverenje, naročito prema onima organizacijama koje se bave temama koje su ključne za Srbiju – ratni zločini, građanska i politička prava, sloboda izražavanja (uključujući nezavisne medije), korupcija i organizovani kriminal, manjinska prava i prava LGBT+ zajednice. Iako isti deo građana krivicu za ovako slabu popularnost prebacuje na same organizacije, činjenica je da je svaka vlast od Miloševića gajila neprijateljstvo prema onima koji su nezavisni i objavljuju izveštaje na bazi činjenica i ozbiljnih istraživanja. Bez obzira da li se organizacija bavi prikupljanjem podataka o kršenjima zakona i konvencija, pravnom pomoći žrtvama ili pokušava da edukuje mlade o učestvovanju u javnom životu, uglavnom se uvek ćutke prelazilo preko kampanja paradržavnih nasilnika o tome kako su u pitanju domaći izdajnici i strani plaćenici. Ne zna se kada je laž o NVO postala opštepoznata istina, ali to više i nije važno.
Još manje su važne poruke koje stižu od predstavnika vlasti, jer se mogu svesti na pretvaranje kako je sve ovo rutinska provera i kako niko nema šta da krije ako radi po zakonu. Čuli smo da je ovo deo ispunjavanja međunarodnih obaveza Srbije u sferi sprečavanja pranja novca, da nema razloga za strah i paniku i da se i transakcije ministara istražuju na isti način. Početni impuls cele akcije još nije jasan, kao ni da li je sve inicirala Uprava ili je zahtev došao od organa koji bi mogao biti ovlašćen (Tužilaštvo), ili nekoga ko uopšte nije ovlašćen. Pre ili kasnije, detalji istrage će završiti u tabloidima (slično se dešavalo mnogo puta ranije), a prateći tekstovi će dokazivati protivdržavne ili ilegalne aktivnosti. Deo javnosti koji NVO sektor smatra negativnom pojavom će biti presrećan, a sudeći prema rezultatima izbora i stavovima opozicije koja je bojkotovala izbore, taj deo je ogroman. Jedina nepoznanica je da li će, kao i mnogo puta do sada, Predsednik obznaniti da se „čuo sa Upravom i zamolio ih da prekinu“. Kao opravdanje bi mogao navesti da je dobro kada strani novac dolazi u Srbiju.
Sistematsko prikupljanje podataka o organizacijama i medijima zbog terorizma ili pranja novca će na duži rok biti pogubno upravo po vlast. Opozicija kao jedna od pretpostavki demokratskog društva je desetkovana i vlast ne dozvoljava bilo kakav nekontrolisani razvoj u ovom sektoru. Mediji koji su za vlast važni odavno su istrenirani i vojnički precizni u razradi onoga što stiže sa vrha. Ostalo je nekoliko medija, portala i organizacija koji se jasno, profesionalno i uporno bave temama koje su bitne za Srbiju. Najveći broj njih je sada na spisku i šteta je već učinjena. Dosta ovih organizacija zalagalo se za saradnju sa državnim organima i pored lošeg iskustva proteklih godina, ali ovaj potez vlasti dovešće do obnove nepoverenja u nju. Poseban problem upravo za vlast biće i reakcija međunarodne zajednice, koja međutim neće biti previše javna. Kriminalizacija medija i organizacija će biti još jedan dokaz da saradnja sa Rusijom, Turskom, Azerbejdžanom, Mađarskom ili Belorusijom nije samo ekonomska, već da vlast u Srbi sa liderima ovih zemalja deli i neke druge sklonosti. Još gore posledice ovo će imati na proces evropskih integracija Srbije, gde je puna participacija civilnog društva jedna od pretpostavki procesa pridruživanja. Prema standardima Saveta Evrope čiji je Srbija član, ne može se govoriti o učešću civilnog društva u procesu donošenja odluka ukoliko država sprovodi opstrukciju rada nevladinih organizacija, bez obzira što se to čini na načelno zakonit način. Očigledno je da Vlada Srbije nije obratila pažnju na nezavisni izveštaj na ovu temu, koji je stigao iz Saveta Evrope pre nekoliko godina. Iako kritičan, ovaj izveštaj sadrži veliki broj preporuka koje su se lako mogle primeniti.
Kako mi kontrolišemo?
Već 16 godina radim u organizaciji Civil Rights Defenders koja je švedska međunarodna organizacija za ljudska prava. Skoro četvrt veka podržavamo medije i organizacije za ljudska prava na Zapadnom Balkanu. Ova podrška uključuje i finansijsku pomoć jednom broju organizacija u svakoj od datih zemalja. Iako ne volimo termin „donator“, svesni smo da postoji i taj element našeg rada. Novac koji koristimo za rad na Zapadnom Balkanu potiče uglavnom od našeg najvećeg donatora – Švedske agencije za međunarodni razvoj (SIDA). Iako većina donatora ima periodične konkurse, mi smo se opredelili da sami selektujemo organizacije i kroz dijalog dolazimo do modaliteta saradnje sa njima. Oblasti u kojima pružamo podršku su vladavina prava, sloboda izražavanja i mediji i borba protiv diskriminacije. Dakle, nema nikakvog rušenja vlasti niti rada protiv države. Upravo suprotno, cilj je da svaka država primenjuje standarde koji su sadržani u njenom Ustavu i međunarodnim konvencijama koje je sama potpisala. Ideja je da su civilno društvo i mediji najbitnija podrška u ovom procesu.
Svaka organizacija koja je naš potencijalni partner podnosi aplikaciju i predlog budžeta, a mi zahtevamo i puno drugih dokumenata – Godišnji finansijski izveštaj organizacije (ili završni račun), strategiju, ranije izveštaje revizora itd. Poseban dijalog se vodi o budžetu. Većina donatora ima jasna pravila o tome šta i koliko se može platiti, kolike mogu biti plate za koju poziciju i koliki deo može ići na administraciju. Pored toga, uplata poreza i doprinosa za plate i honorare je obavezna i striktno se proverava.
Projekata ima raznih – od edukacija, istraživačkog rada, dokumentovanja kršenja ljudskih prava, pravne pomoći onima kojima je najpotrebnija, klasičnog monitoringa, do inovativnih projekata. Svaki donator ima različit fokus podrške i to je zaista daleko od teorija zavere i predrasuda koje o tome postoje u Srbiji. Budući da je u našoj zemlji primanje donacija legalno, transparentnost je potpuna i sve organizacije uredno prijavljuju svoje donacije i načine trošenja u svojim izveštajima državnim organima.
Na kraju svake godine, partnerske organizacije podnose narativne i finansijske izveštaje. Većina donatora traži i posebnu reviziju za svoje projekte. Mi je zahtevamo na kraju svake godine. Revizor je lokalni, ali se bira po strogim kriterijumima. Posle odabira, revizor dobija jasne instrukcije i matricu izveštaja. On pregleda sve dokumente, a konačnu reč o tome da li prihvatamo reviziju daju stručne kolege u našoj organizaciji. Ukoliko postoji neka preporuka o izmenama, ona se prati sve dok ne bude primenjena.
Pored toga, jednom godišnje u svakoj zemlji organizujemo tzv. Super-reviziju. Organizacija koju odaberemo prolazi sveobuhvatnu reviziju, počev od sastava Upravnog odbora, preko pravilnika koji se primenjuje na radnom mestu, do načina na koji se radi sa gotovinom uz slučajnu proveru različitih plaćanja proteklih godina. Posebna pažnja posvećuje se tome da li se striktno poštuju svi lokalni propisi. Reviziju sprovodi revizor iz EU, u saradnji sa lokalnim, a cilj je da se proceni da li sistem u organizaciji onemogućava zloupotrebe. Najčešće se desi da je potrebno da organizacija unapredi različite stvari i za to dobija određeni vremenski rok. Da li se desilo da organizacije nisu prošle ovu reviziju? Da, dešavalo se, mada ne često. Tada se zahteva povraćaj novca, a saradnja se prekida. Detaljan negativan izveštaj se šalje ostalim donatorima, koji najčešće odlučuju da i sami prekinu saradnju sa tom organizacijom.
Ako i dalje verujete u rad protiv države, pranje, krađu novca i slične stvari, onda ništa.
Autor je direktor Civil Rights Defendersa za Evropu.
Peščanik.net, 30.07.2020.
Srodni linkovi:
Rodoljub Šabić – Najobičnije kršenje zakona
