Svetkovine limenog maršala

Umesto na prostoru ispred skupštine, promocija najmlađih oficira Vojske Srbije ima se obaviti u banjičkoj kasarni. I to na dan Svetoga Ilije, proroka i gromovnika.

Ispred tzv. narodne kuće mesta nema, tamo su šatori poređani po Muratovoj šemi taborovanja na Kosovu. Posle obilnih beogradskih kiša, čadori niču i u drugim delovima negdašnjeg grada. Eno ih na Tašmajdanu a niko ne zna odakle ih dovoze i gde će osvanuti. Niti ko je u njima, šta tamo radi i dokle ostaje.

Ništa nije neobično ako dosadašnji kadeti postanu oficiri u banjičkoj kasarni. Mnoge su klase tamo proizvedene pa im ništa nije falilo. Promocija je samo ritual uvođenja u posao. Svečarski udeo tom skupu daju visoke ili osrednje funkcionerske glave, neke od njih će progovoriti na tom slavlju o najčasnijem pozivu, dajući nalog poletarcima da čuvaju državu ako već oni nisu mogli. Nije poznato od koga, ali čuvanje države će u bližoj budućnosti mnogih novih oficira postati prepreka na kojoj će doživeti slom.

Ovdašnji dahija više nije gospodar vremena i prostora gde je uveren da vlada. Ne sme da hoda po zemlji čiji je vlasnik. Uvek u svakoj neprilici, a gde god krene to je neprilika i gadan prizor, čuvaju ga oklopljeni policijski bataljoni. Iz ogromnog straha njegovi izlivi hrabrosti postaju dnevna terapija opstanka.

U pokušaju da dokaže kako stvar drži u svojim rukama, nikome nije jasno koja i čija je to stvar. Taj predmet ili simbol koji ga čuva je pendrekolikog oblika i on bi morao da bude grb simulakruma države koja postoji još samo kao policijska stanica. Taj predmet koji lomi kosti i pomera bubrege opstaće u muzeju ovdašnje tiranije kao važno otkriće prvobitne policijske zajednice i njenih primata.

Primećeno je da vrhovni komandant koji je takvim proglasio samoga sebe, sve manje govori o vojsci. Nešto kao defile (mimohod) biće održano 20. septembra, ne zna se zbog čega i pred kim, ali i ta zamisao je malo verovatna. Kome je još do parade u pobuni koja će upravo tada biti na vrhuncu ili možda uspešno okončana. Parada je moguća ali nije logična kao epilog svega što se ovde događalo i tek se ima događati. Osim kao svetkovina u čast zvučnog pada plehanog maršala.

Vrhovni komandant olovne vojske više ne organizuje uspešna gađanja na Pasuljanskim livadama, niti podjaruje Mojsilovića da tera haubice pred Mitrovicu i okrene cevi tamo negde pa šta potrefi – to mu je.

Vrhovni je donekle digao ruke od vojske, ne zbog toga što ga ona ne bi poslušala, mada možda i ne bi. Nego zbog toga što on više nikome ne veruje niti bilo ko veruje njemu. Možda Mojsiloviću donekle, ali Mojsilović nije vojska, nego smušeni podanik koji tumara negde u širokom mundiru. Više veruje četovođi i arambaši koga je sam napravio od raznih delova a to je Milan Radojičić, junak, graditelj, predator, rodoljub i svedok saradnik.

Vrhovni svakako zna da vojnici ne žele da ga gledaju. Oni se srame što je takav rugobni razdornik na vrhu nekakvog sistema odbrane i on bi to morao da zna. I verovatno zna. Možda je premeštanje svečanosti jedna od njegovih osveta, a ako ne dođe na Banjicu za sv. Iliju i nagrada tim momcima za dan diplomiranja.

Izgleda, ipak da je pored uvida u loša osećanja koja vojnici ne gaje, nego imaju prema njemu (gađenje), razlog za dislokaciju oficirske promocije njegov izbor onoga što je za njega važnije. On misli da je nešto drugo najvažnije i iz nekog razloga u tome traži lozinku opstanka.

A to su čadori, pljeskavice, nužnici, polusvet, smeće, zadah i sve što se proizvodi u tom ustajalom ludačkom panađuru.

Zašto misli da mu je tamo spas, osim što se u tom smetlištu oseća kao da je ponovo slobodan, niko ne zna a on zna najmanje.

Ta citadela će verovatno pasti zajedno s njim, istoga dana i časa. Zbog toga policija čuva to grdilo svim silama koje ima. I oni znaju da se unutar tih avetnih platnenih utvrđenja rešava sudbina čudovišta, koje odatle više nema gde da ode.

Peščanik.net, 01.08.2025.