Svi su PRDCi pogodili cilj

Neki vidovi realnosti Srbije takvi su da ih treba formulisati u najsuvljem, starinskom informativnom stilu da bi uopšte dobili pravo značenje. Gornja vest o uspehu, jednom od mnogih, mogla bi glasiti ovako: najveći medijski magnat u zemlji proizvodi oružje i prodaje ga istoj državi, a njegov glavni medij ima privilegovan status („nacionalni dnevnik“) i glavno je glasilo vlasti. Nešto slično redak je slučaj čak i među zemljama koje smatramo politički egzotičnim.

To uopšte nije izolovan slučaj: sem nekoliko izuzetaka, svi mediji rade za vlast i takmiče se za bolji položaj samo jednim sredstvom – povlađivanjem diktatoru, što znači neograničenu distorziju informacija. Evo još nekoliko svežih primera: ministar vlade smatra da se legitimnost neke parlamentarne stranke određuje ocenom njega i njegove (vladajuće) stranke o procentima koje bi ona stranka dobila na narednim izborima. To premašuje sve mere egzotičnosti koje možemo zamisliti – a upravo to izgovorio je ministar koga popularno nazivaju Šlogirani. Direktor druge privilegovane medijske kuće javno je izneo (uz tešku info-distorziju) podatke iz istražnog postupka inače nedostupnog javnosti. Sam diktator sprečio je ministra policije da izrekne nekoliko protokolarnih formula o godišnjici žandarmerije tako što je izneo svoje tinejdžerske uspomene na navijačke dane, odnosno svoje početke u paramilitarno-kriminalnim krugovima.

U sva tri pomenuta slučaja, skandal je preslaba reč za opis. Količina takvog materijala koji se svakodnevno proizvodi, emituje i ponavlja ogromna je, što je poseban problem. Postavlja se dakle pitanje kako je uopšte mogućno predstaviti realnost koja se prelila preko granica i mera uverljivosti.

Prvi mogućni postupak zasniva se na kulturnoj intimnosti,¹ kako ju je definisao antropolog Majkl Hercfeld: reč je o sistemu znakova (reči, gestovi, simboli, slike, zvuci) koji su kolektivno kulturno vlasništvo neke grupe – koja stalno priziva taj sistem u očuvanju kohezije društva. Obično su to postupci patrijarhalne prevlasti, ali mogu biti i sistem supkulture. Najčešće je u osnovi čvorište stereotipa, ali sistem znakova može se i brzo menjati i obnavljati. Kada vlast ustanovi svoj prepoznatljiv jezik, mogućni odgovor upravo je uspostavljanje drugačije kulturne intimnosti, mešavine referencijalnog, ironičnog, dvosmislenog sistema znakova koji na osnovu postojećeg/vladajućeg uspešno deluje na lokalnu publiku. Očuvana je osnova kulturne intimnosti – prepoznavanje – a istovremeno se to prepoznato podriva i dekonstruiše. Istorijski primer takvog postupka bio je Feral Tribune. Tradicija takvog postupka najživlje je i najbolje što se danas može odrediti kao antirežimsko u Srbiji. Problem sa ovakvim postupkom je da je neprevodiv za širu međunarodnu javnost, posebno za onu koja je deo regulatornih okvira za državu – evropsku zajednicu. Ispostavilo se da je najefikasniji način prenosa informacija nalaženje odgovarajuće poslaničke grupe u EU, i onda prepuštanje toj grupi da vodi postupke po evrokratskom lavirintu. Kako teško i sporo prodire inicijativa iz građanstva do evropskih institucija pokazala je slovenačka, oko sasvim neupitne dostupnosti besplatnog i medicinski besprekornog abortusa za sve stanovnice potkontinenta, gde su čak i sredstva već bila predviđena u EU programima: trajalo je tri godine da se odobri! Izvesno je da odlazak u Brisel ili Strazbur znači ogromno, i da tu praksu treba održavati i širiti. Posredno prevođenje u ličnom kontaktu onda dobija smisao.

Drugi postupak zanimljiv je i po tome što je klasičnom stend-apu dodao moć političkog komentara, a medijsku komiku obogatio VI mogućnostima. Reč je o javnim medijima, radiju, televiziji i socijalnim medijima, internetu. Komedija, parodija, burleska i slapstick oživeli su u celom svetu, i srpski komični odgovor na diktaturu nije nimalo manje eksplozivan i ubitačan od, recimo, američkog. Konačno, živimo u društvima u kojima je teško ne pisati satiru – ili, još tačnije, u kojima samo javno obaveštavanje predstavlja satiru. Negativna selekcija novinara dovela je do potpunog stapanja diktatorskih komičnih ekscesa i starmalog izveštavanja o njima.

Pop-kultura ima moć prenosa značenja, možda pojednostavljenih, ali efikasnih. Dobar primer za to je film Svadba (režija Igor Šeregi, 2026), koji je doživeo ogromnu gledanost i popularnost i istovremeno netolerantne nacionalističke reakcije, čak i zabranjivanje, otklanjanje i sprečavanje prikazivanja; reč je o visokoj burleski (visoki slojevi društva prikazani u lošoj svetlosti), gde je nacionalizam glavna meta ismejavanja, ali ništa manje nisu meta nakaradni društveni odnosi u dve države, od politike, preko biznisa/korupcije i crkve, i smešni maniri su dodatak, a ne cilj komedije. Film je vrhunski prevodiva komedija, jasna svakome i daje, upravo zbog komičnog preterivanja, autentičnu sliku dva društva. Uloga ovakve komedije u menjanju mentaliteta i osetljivosti građana ogromna je. Nažalost, ne može se upotrebiti kao argument i politički deluje samo posredno – no duboko i trajno.

Treći postupak primenjuju mnoge nevladine organizacije, istraživačke ustanove, ponekad i javne i generalno akademski svet. To je argumentovano, činjenički potvrđeno i ilustrovano predstavljanje situacije, koje nije uvek lako čitljivo i praktično je odvojeno od široke publike, kojoj bi takva saznanja najviše koristila. Upravo tu nedostaje povezivanje, odnosno medijski prevod zapletenih i jezički stručno opredeljenih iskaza, često otežanih brojevima i formulama. Novinarski poziv potpuno je degenerisan, jer je dobar deo novinarskog obrazovnog sistema usmeren u apsolutnu pokornost diktatorskom režimu, a univerzitetski novinarski sistem učenja prošaran je umeštenim agentima režima: čak i kad uspešno prežive školovanje i izaberu najbolji put, mladi novinari nemaju nikakvog drugog izbora sem da postanu sline i zaposle se, ili da krenu putem svih prepreka i opasnosti po razum i zdravlje. Istorija novijeg novinarstva, nedovoljno istražena, pokazuje na neke opšte uslovljenosti: u socijalističkoj Jugoslaviji bilo je dovoljno zaposlenja za novinare – ogromna mreža medija, posebno lokalnih, sa novinama u svakoj fabrici. Rizikovanje u istraživanju granica dozvoljenog i mogućnog bilo je izvesno, ali je sa druge strane negovalo pamet i jezik; setimo se, u Jugoslaviji nije zvanično bilo cenzure, minsko polje sa članom 133 Krivičnog zakona, radnički telegrami i partijski špijunčići opredeljivali su fluidne granice. Sa padom federalne vlasti zapošljavanje novinara uslovljavano je etničkim kriterijumima, obaveštavanje/pisanje postalo je posledično pojednostavljeno i, budimo precizni, glupo. Današnji pad kriterijuma konačni je rezultat tog procesa – nikada se nije obaveštavalo tako staljinistički pokorno, predano vlastima, ulizički, očito prodano, nedotupavno… antropologija današnjeg novinarstva obuhvata pornografiju, afaziju, nepismenost, skarednu intimizaciju sa režimom, skatološki rečnik, promociju šarlatanstva i sujeverja. Dok sam pokušavala da napravim neku tipologiju medijskih nastupa, iznenadila sam se – jedini potpuno profesionalni, istovremeno zanimljiv, informativan i temeljan izveštaj dobila sam u sedmodnevnom posmatranju na RTS: bila je to reportaža o automobilskom dizajnu. Reč je o mediju koji je svoj najvažniji, informativni deo davno predao režimu (a iz prethodnog režima zapravo nikad nije izašao), i konačno doživeo da izgubi status glavnog javnog medija, jer ni u tome nije bio dovoljno ulizički. Pad novinarstva globalni je fenomen, što i nije neka uteha. Kvalitetno i objektivno novinarstvo može se naći na internetu, ali je nalaženje slučajno, i nedostaje ono što je za informisanje nužno – redovnost.

Alternativno novinarstvo, koje bi zapravo obnovilo ključnu ulogu razumljivog i pouzdanog obaveštavanja podjednako domaće i međunarodne publike, moralo bi se roditi od novih roditelja. Najbolje bi bilo da krene iz onog društvenog kruga koji je danas najugroženiji – iz akademskog, od studenata i predavača. Što pre, dok PRDCi ne zasmrde sve.

Peščanik.net, 02.07.2026.

1. Majkl Hercfeld, Kulturna intimnost: Socijalna poetika u nacionalnoj državi, Biblioteka XX vek, Beograd, 2006.