Teranje

„Zamislite mene da budem takav kreten“, reče predsednik Srbije. Jeste li zamislili? Ako jeste, onda nemate bujnu maštu nego bogato iskustvo. Dobro, zamislite sada predsednika bilo koje zemlje, eto, može i ove naše, kako kaže da će vas sledeća vlast, ako ne bude pod njegovom upravom, terati da idete na Tompsonov koncert i da vičete „za dom spremni!“. Napomena za neupućene: Tompson vam je nešto kao hrvatska verzija Baje malog knindže, a „za dom spremni“ je hrvatska verzija „sprem’te se, sprem’te, četnici“.

To sa srpsko-hrvatskim verzijama vam je i inače jedna dosta komplikovana priča. Mi, na primer, ne kažemo dom, nego kuća, ali zato kažemo domaćica. Sa druge strane, oni kažu dom, ali kažu kućanica; kažu kruh, ali za onoga ko se uhlebio preko partije ne kažu ukruh nego – uhljeb. Kažem vam, zamršeno do zla boga. Jedino što treba da razumete je, sa koje god strane posmatrate, njihova verzija je „fuj to kaka“, naša je „bravo, majstore!“. Jer smo od izreke „sve što je ljudsko, nije mi strano“ odavno i olako stigli do „sve što je strano, nije mi ljudsko“, dapače – neljudsko mi je i uopšte mi nije strano da sve što mi je strano tretiram na skroz neljudski način, LGBT ljude ili političke oponente, svejedno.

No, vratimo se na pretnju predsednika Srbije. Šta mu je (na hrvatskom: što mu je), da nije zanemogao (to je crnogorski, iz „Ljepote poroka“)? Nekada je pretio osvetom, a sad muzikom?! Neću da pitam otkud mu uopšte ideja da bi sledeća vlast ikoga terala na nešto jer mi je jasno da on ne može ni da zamisli da si vlast a da ne teraš ljude na nešto, na poslušnost, mitinge, glasanje, divljenje, što da ne i na koncerte. Zbunjuje me samo zašto je sa omiljene mu taktike „pocrkaćete bez mene“ katastrofična predviđanja sveo na „ići ćete na koncert“?! Zar je njegovima toliko teško palo da uđu u pozorište ili da budu popunjivači sedišta na filmskom festivalu, pa zato time preti i nesvojima? Šta je sledeće – slušaćete svitu u d-molu?

Dok su mu rezultati istraživanja biračkog (u njegovom slučaju samo glasačkog jer nema šta da biraju) tela išli naruku, on se junačio da mu opozicija ne može ništa, a on može sve i niko mu ništa ne može. Ako su rezultati sada mršavi ko podrška u Nišu, zar nije logično da pojača zastrašivanje, a ne da ga ublažava? Predsednik vlasti koja je još od prvih izbora pod njihovom paskom puštala buve (moderno: spinovala) da će u manjim mestima uzimati otiske prstiju sa glasačkih listića koji nisu fotografisani ili su, ne daj bože, zaokružili nekog drugog – sad nema druge tehnike osim golog straha od teranja na koncert?!

Teranje, ali ono u biološkom smislu (estrus), u romanu „Leva ruka tame“ Ursule Le Gvin imaju i stanovnici jedne daleke planete. U susretu sa njima, naš čovek – naš u smislu sa planete Zemlje, a ne naš u smislu srpski kao što su odnedavno sportski savezi i muzej, a odavno kafa i salata (srpska sa sirom) – konstatuje da mu je to potpuno strano, tim pre što se u teranju polne karakteristike menjaju da bi se prilagodilo izabranoj osobi (oni koji ne mogu da se menjaju se smatraju čudacima). Vremenom ipak uviđa da je to sasvim praktično rešenje. Kad si u teranju, ti se doslovno samo time baviš, kad izađeš iz teranja, ti se lepo i neopterećeno posvetiš svim drugim stvarima. Nešto kao izbori kod nas, mislim kod nas zemljana, a ne kod nas u Srbiji jer ova vlast ne izlazi iz teranja – političkog, za biološko ne znam.

A zamislite da kod nas nije tako (kad ste mogli da zamislite ono sa početka teksta, možete i ovo), pa da predizborna kampanja traje samo mesec-dva svake četvrte godine, vlast se promeni (ne mora polno) jer se prilagođava rezultatima izbora (ko odbija ima se smatrati čudakom i izopštiti se iz zajednice), pa se onda lepo i vlast i mi posvetimo svojim poslovima. Priznajte da bi to bilo mnogo bolje od ovog što sada imamo, makar nas i na taj Tompsonov koncert oterali.

Peščanik.net, 07.09.2026.