Terorizam

Možda ima smisla krenuti izokola. Evropska unija je zamišljena pre svega kao ekonomska zajednica s političkim ciljem. Cilj je pre svega bezbednost, uklanjanje rata kao sredstva kojim se rešavaju sukobi između država ili unutar država.

Uz to ne manje važan cilj, takođe sa stanovišta bezbednosti, jeste da se obuzdaju imperijalistički i kolonijalistički interesi evropskih zemalja. Iz toga je proisteklo prvenstvo oslanjanja na privrednu međuzavisnost, na ekonomsku uniju i odustalo se od stvaranja vojne unije koja bi od Evropske unije stvorila svetsku vojnu silu, što bi lako moglo da ima neželjene unutrašnjepolitičke posledice. Tako su spoljna politika i bezbednost ostale nacionalne, dok je trgovačka politika preneta na nivo Evropske unije. Reč je o trgovačkoj, ali ne i o političkoj sili. Prvo je trebalo da ujedini interese zemalja članica, a drugo da ograniči njihove eventualne političke ili, kako je sada popularno reći, geopolitičke ambicije.

Računalo se, naročito posle propasti socijalističkog sveta, da će jedinstveno tržište ograničiti interes za političkim sukobima unutar Evropske unije, a spoljašnji rizici evropskoj bezbednosti nisu izgledali naročito ozbiljni, jer se evropske zemlje neće više vojno angažovati ni unutar Evrope, a ni u svetu. Ta motivacija još je uvek ispravna. Unutrašnji sporovi u Evropskoj uniji, pa i u Evropi uopšte, nisu takvi da se ne bi mogli razrešiti odgovarajućim ekonomskim merama, kao i političkim dogovorima unutar zajedničkih političkih ustanova. Primena tih dogovora je birokratizovana, što može da podstakne nezadovoljstvo, ali ne i ozbiljne političke sporove. Koliko god da se kritikuje briselska administracija, njena politička uloga je marginalna jer je ona izvršilac dogovora predstavnika država članica i njihovih građana.

Spoljašnje ambicije same Evropske unije i njenih država članica, uz neke izuzetne epizode, zapravo su ograničene na trgovačke sporazume i političku i pravnu podršku. Većina zemalja članica Evropske unije takođe su pristupile kolektivnom sistemu bezbednosti u kojem istaknutu ulogu imaju Sjedinjene Države, ali NATO je međunarodna organizacija u kojoj se odlučuje jednoglasno, usled čega ima relativno ograničene mogućnosti da predstavlja sredstvo specifičnih međunarodnih interesa pojedinih zemalja. Potrebna je veoma velika saglasnost svih zemalja, kao u slučaju Kosova, a najčešće i mandat Ujedinjenih nacija, kao u praktično svim drugim slučajevima, da bi Atlantski savez krenuo u vojnu intervenciju. No, i kod toga evropske zemlje zapravo nemaju ni političku niti vojnu silu za bilo kakvu ozbiljniju intervenciju. A ovo i zato što uopšte ne postoji spoljnopolitički, pa tako niti vojni cilj same Evropske unije.

Šta bi, na primer, bio evropski cilj na Bliskom istoku? Ili uostalom na Balkanu, gde čak postoji dogovor o prihvatanje čitavog poluostrva u članstvo Evropske unije. Ali, ostvarenje tog cilja zapravo zavisi od interesa balkanskih zemalja, a ne od spoljnopolitičkih ili interesa bezbednosti zemalja članica Evropske unije. Ekonomska integracija bi trebalo da proširi prostor mira i bezbednosti i na Balkan, ali neposrednih političkih interesa nema, a pogotovo nema uobičajenih političkih sredstava da se obezbedi teritorijalno proširenje.

Ovo suočava terorističke organizacije sa problemom definisanja političkog cilja njihovog delanja. Sredstvo je tu, ljudi spremni da ga koriste takođe su tu, motivacija se može racionalizovati, ali šta je cilj? To može da izgleda kao nevažno, jer je uobičajeno razumevanje terorizma da je reč o iracionalnom delanju. Cilj nije važan, sve je u poruci. Nije nemoguće da se pojedini teroristički čin može i tako razumeti. Ali, najveći broj njih zahteva dugu pripremu i znatna sredstva, tako da je teško o njima govoriti kao naprosto o reakciji na osećaj nepravde ili kao činu odmazde.

Koji je, dakle, politički cilj? U slučaju Sjedinjenih Država politički ciljevi su uglavnom jasni, bilo da je reč o destabilizaciji režima na koje se one oslanjaju, bilo da je reč o uticaju na unutrašnju političku javnost da promeni spoljnu politiku Amerike. Može se raspravljati o tome koji su izgledi na uspeh takve strategije, ali je politički cilj moguće identifikovati. Šta se, međutim, želi postići terorističkim napadima u Evropi? Promena politike u odnosu na Bliski istok? Ona je uglavnom nepostojeća. Povlačenje iz tradicionalnih sfera uticaja bivših evropskih imperijalističkih sila? Ono je već uglavnom izvršeno. Slabljenje podrške nepopularnim režimima na Bliskom istoku? Toga uglavnom više i nema. Zaista, Evropska unija jeste potpisala niz sporazuma o slobodnoj trgovini sa zemljama na južnoj strani Mediterana, ali nezadovoljstvo njima, ako ga ima, teško da može da motiviše terorizam. Nezadovoljstvo položajem doseljenika u evropskim zemljama, koje je svakako povećano u vreme privredne krize ili stagnacije, no tu se ništa terorizmom ne može postići. U svim tim primerima posezanje za terorizmom je, ako išta, sredstvo kojim se postiže cilj suprotan od željenog.

Hoće li se, što bi mogao da bude jedan politički cilj, terorizmom izazvati raspad Evropske unije, što bi možda stvorilo neke političke mogućnosti kojih sada nema? Moglo bi se računati upravo sa činjenicom da ne postoji zajednička politika bezbednosti, pa da povratak nacionalnim državama kako bi se povećala bezbednost jeste odgovor. Pa ako do raspada dođe uz povratak na tradicionalna unutarevropska neprijateljstva, to može da stvori nove političke mogućnosti u drugim delovima Evrope i sveta.

Možda. Uostalom, Evropska se unija nije pokazala u izbegličkoj krizi, kako će tek ako se značajno pogorša stanje unutrašnje bezbednosti? Uzmimo da je to mogući politički cilj, je li sredstvo efikasno? Odgovor je najverovatnije negativan, pogotovo ukoliko se Evropske zemlje zapravo ujedine pred zajedničkom opasnošću. Prirodni odgovor bi bio: bezbednost kroz privrednu integraciju nije ostvariva, potrebna je veća politička povezanost da bi se postigla veća bezbednost. Tako da terorizam zaista stavlja Evropsku uniju i evropske zemlje pred prilično jasan politički izbor. Videćemo ishod.

Novi magazin, 28.03.2016.

Peščanik.net, 30.03.2016.