Mihail Borisovič Hodorkovski, bivši vlasnik JUKOSA-a, posetio je Donjeck. Kada je izrazio želju da uđe u zdanje oblasne administracije koje su okupirali separatisti, na ulazu su ga zaustavili maskirani ljudi s obrazloženjem da se on „o svim događajima u Donbasu može obavestiti putem ruskih sredstava javnog informisanja“. Prošlo je dva sata od ovog nemilog slučaja, a gospodin Denis Pušilin, nekada rukovodilac donjecke finansijske piramide MMM, a danas na čelu samozvane Donjecke narodne republike, na lako pucketanje moćnih prstiju Rinata Ahmetova, brže-bolje je dotrčao u hotel Donbas-palas, ne bi li se sreo sa Hodorkovskim.
Ali to nije najvažnije. Mnogo je važnije to da kada vi (ili Hodorkovski, ili bilo ko drugi) želite da razgovarate sa ustanicima, a ustanici vam odgovoraju „sve o nama možete pročitati u sredsvima javnog informisanja“, taj njihov odgovor može značiti samo jedno: to nisu pravi ustanici. To jest, ti ustanici su lažni, neverodostojni, a taj je ustanak naručen i plaćen.
Ljudsku prirodu još niko nije ukinuo. Standardno ponašanje čoveka kome je prekardašilo je neugasiva želja da vam sve do kraja ispriča i kada jednom počne, teško ga ko može zaustaviti. A čovek koji je pod nečijom kontrolom, za „svoje mišljenje“ prvo mora da pita rukovodstvo, pa tek onda da vam bilo šta kaže.
Dan pred dolazak Hodorkovskog, radoznalost me je nagnala da i sama stanem pred zgradu oblasne administracije u Donjecku. I evo kako to tamo izgleda.
Teritorija samozvane Donjecke narodne republike prostire se na površini od oko 800 kvadratnih metara. To je zapravo površina na kojoj se nalazi sama zgrada okupirane oblasne administracije, s barikadama koje su oko nje podignute. A tu, sasvim blizu, praktično pred samim barikadama, šetaju mlade majke s bebama u kolicima. Bez problema sam prošla prvu liniju barikada i tamo zatekla 30 do 40 ljudi. (Na vrhuncu protesta, bivalo ih je i do 12 hiljada.)
Na obližnjoj klupi su sedele tri penzionerke. Prišla sam im da ih upitam šta misle o Putinu i Rusiji. Odmah su sve tri, u jedan glas, počele da mi pričaju. One se mole Putinu, a u Kijevu sede fašisti koji stanovništvo Donjecka truju raznim infekcijama i škriljčanim gasom. (Propovedima o otrovnom škriljčanom gasu bave se sveštenici mesne crkve koja pripada moskovskoj patrijaršiji.) „Pišite istinu!“, vikale su penzionerke, „Jer svi samo lažu!“, „NATO je u Kijevu!“, „Kako se ti nitkovi uopšte usuđuju da napadaju nešto najsvetije – veliku Rusiju!“
Jednog trenutka me je neko prepoznao: „Hej, pa to je Julija Latinjina, nacional-izdajnik, petokolonaš!“, ali to nije zaustavilo moje sagovornice, već prilično vremešne penzionerke. „Pišite: Rusija je svetinja!“, nastavile su da viču one, „A oni za nas govore da smo debili!“, „Genocid!“, „NATO!“, „Geji!“, „Škriljčani gas!“, „Prvo Donjecka republika, potom Luganska republika, onda Odeska republika i na kraju ćemo svi zajedno pristupiti Rusiji!“
Bila je to prirodna reakcija ljudi kojima niko ne naređuje, prirodna potreba da izgovore sve što im leži na srcu. (Njih i njima slične, ovde u žargonu zovu „zaglibljeni“, i separatisti u konkretnim situacijama tako i govore: „Hajde, vreme je! Pozovite zaglibljene!“)
A onda me je jedan mladić koji se predstavio kao Dima, poveo u zgradu administracije. Tamo me je primila Kaća, sekretar za štampu Donjecke republike i ponudila mi da se iz zvaničnih saopštenja za javnost upoznam sa zahtevima ustanika. Kada je saznala da radim za Radio Eho Moskve, primetno je pobledela i odmah telefonom pozvala Andreja Purgina, čoveka koji, kako tvrde u donjeckoj administraciji, neposredno kontroliše već pomenutog bivšeg rukovodioca MMM-a Pušilina. Posle kraćeg razgovora s njim, Kaća je glasno objavila da je od Purgina dobila sva ovlašćenja da ovu kriznu situaciju sama reši i da u ime revolucije naređuje da se Julija Latinjina odmah izbaci iz zgrade.
Dok smo silazili niz stepenice, moj vodič Dima mi je uzbuđenim glasom rekao: „Šta zamišlja ova Kaća! Zar kod nas ne vlada demokratija? Ona na svom spratu možda i može da komanduje, ali na našem spratu možete da ostanete koliko god želite“. Poveo me je na svoj sprat i tamo mi pričao o Ukrajini, o tome kako je to zapravo nedovršena država, da je svuda okolo samo Rusija, da je istorijski usud Rusije da u sebe apsorbuje i Krim, i Donjeck, i Belorusiju.
To jest, vi razumete na šta ja ciljam? „Zaglibljene“ penzionerke su autentične, moj voduč Dima je takođe autentičan, a Kaća, sekretar(ica) za štampu Donjecke republike (uzgred, seća li se neko da je Majdan imao sekretara za štampu?) je neverodostojna.
I radi potpunije slike, nastaviću priču o poseti Hodorkovskog. Kada je od panike obamrli i vidljivo uzrujani stražar ljubopitljivom gostu ponudio da svoju znatiželju zadovolji vestima sa ruske televizije, Hodorkovski se bez reči okrenuo i pošao nazad. Za njim je potrčalo nekoliko ljudi iz grupe koja već danima tu protestuje, a među njima i moj jučerašnji „domaćin“ Dima i njegov drug Ženja. Hodorkovski se zaustavio, a oni su počeli da mu objašnjavaju šta sve radi Zapad i čime se bavi NATO.
Za to vreme su ljudi pod maskama telefonom pozvali rukovodstvo i (ja mislim) tek tada shvatili kakvu su neoprostivo glupu grešku napravili. Njihove kolege u Slavjasku su zarobile špijune iz OEBS-a, i dan-danas iz drže kao taoce. A njima je Hodorkovski sam došao! Ej, lično on, milijarder Hodorkovski!
A onda nas je sustigao neki ispijeni i umorni muškarac, predstavio se kao ministar (bar nije feldmaršal) unutrašnjih poslova Donjecke republike i pokušao da uhapsi Hodorkovskog. „Zašto niste prijavili vašu posetu?!“, glasno i veoma agresivno je upitao Hodorkovskog ministar spontano pobunjenog naroda. Za njim je već nadirala napujdana gomila, ali na njihovu žalost nedovoljno brojna.
I kako sam već pomenula, posle dva sata se u hotelu Donbas-palas iznenada pojavio Denis Pušilin, nekada glava donjeckog MMM-a, a danas na čelu samozvane i samopriznate Donjecke narodne republike. Zašto, upitaće se neko. Pa prvo zato što je Rinat Ahmetov pucnuo prstima i drugo zato što vođenje bilo kakvih pregovora podiže njegov status. („Da, sa mnom je čak i Hodorkovski vodio razgovore!“) A sve skupa, to je izgledalo više nego smešno. Ahmetov očigledno nije imao nameru da sedne za isti sto sa Pušilinom. On se samo pozdravio i odmah potom otišao. Ali zato je ostavio svog „posmatrača“ koji tokom sastanka nijednu jedinu reč nije progovorio. Pušilin je takođe imao „posmatrača“. On je pazio da Pušilin slučajno ne kaže nešto suvišno.
Nemali doprinos komičnosti čitave situacije dala je i očigledna činjenica da „posmatračima“ nije bilo dozvoljeno da bilo šta govore. Kada je Hodorkovski jednog od njih pokušao malo da razgali (taj je „posmatrač“ izgledao vrlo pravoslavno i pošto je Hodorkovski to primetio, postavio mu je nekakvo pitanje u vezi sa ukrajinskom i moskovskom patrijaršijom), on s trgao i taman kada je zaustio da nešto kaže, setivši se da nije ovlašćen da bilo šta govori, brzo je zaćutao.
Na fonu rečitog mladića koji se zvao Ženja i koji je takođe bio pozvan da prisustvuje ovom sastanku, apsolutno zavisni Pušilin je izgledao kao čovek koji nije u stanju ni dve unakrst da sroči. Bilo je očigledno da su ga tako čvrsto vezali da nije umeo ni da misli, a kamoli da govori. Ali zato se Ženja raspevao kao slavuj: gejevi, NATO i „ako se ovde stvar zakuva, sve će se srušiti: i grivna i dolar“. („Ali dolar će u tom slučaju porasti. Kad kod se negde nešto zakuva, dolar počinje da raste“, miroljubivo je primetio Hodorkovski.)
Hodorkovski je veoma pažljivo slušao Pušilina. Nije ga prekidao, nije se hvatao za kojekakve sitnice, već mu je samo ponekad i meko, povremeno postavljao pitanja. „A kako narod na Krimu danas prihvata činjenicu da više neće moći da bira gradonačelnika Sevastopolja?“, upitao je on Pušilina tiho, kao da mu se izvinjava. „Kako! Pa normalno! I šta tu uopšte ima da se prihvata?“, planuo je bivši glavni MMM-ovac Pušilin. A onda se iznenada setio da lider „narodne republike“ koja je ustala protiv „nametnute vlasti“ ne bi smeo tako nešto da govori, zbunio se i čak malkice postideo.
Najzanimljivije je bilo to što se Pušilin očigledno fizički bojao Hodorkovskog. Na kraju se uspaničio i pobegao. A Ženja je sa zadovoljstvom seo u automobil s Hodorkovskim i celim putem, do sledećeg sastanka koji je već ranije bio zakazan, pričao o budizmu, Ničeu, tajlandskoj masaži, svojoj sobi u studentskom domu, internetu i nirvani. Posle sastanka je s nama seo u minibus, a na ponudu da ga negde iskrcamo u gradu („Ma kakvi! Kada će mi se ponovo prižiti prilika da sa ovakvim ljudima razgovaram?“), odmahnuo je rukom i foto-reporteru Rojtersa nastavio da priča o modernizaciji sveta.
I ponovo ću vas upitati. Vi razumete na šta ja ciljam? Penzionerke, Dima i Ženja su verodostojni. Njih niko ne kontroliše. Naravno, oni jesu izmanipulisani, ali oni sami odlučuju o svojim postupcima (tim pre što su se iznenada našli u nekontrolisanoj anarhičnoj stihiji) i oni hoće da govore. Njih je praktično nemoguće zaustaviti.
Problem je u tome što penzionera i gradskih čudaka nema dovoljno da bi ovaj ustanak bio zaista autentičan. Iza njihovih leđa stoje drugi ljudi, to jest plaćenici i njihove gazde. Iza njih stoje ljudi koji svoje zahteve umeju da izlože samo ruskoj državnoj televiziji, i to čitajući već napisan tekst koji im je ta ista televizija dala. A kada im bilo ko drugi predloži da te svoje zahteve njemu izlože, njih počinje da hvata panika. To su isti ljudi koji su bili plaćeni da seju nasilje na Majdanu i koji su se sada vratili u svoje krajeve, u Donjeck, u kraj odakle je potekao Janukovič. Vratili su se i pripadnici bivših političkih struktura Ukrajine, i oni su ti koji danas stoje iza bivšeg MMM-ovca i svih tih bandita koji maskama kriju svoja lica.
Kako tvrdi oblasna vlast, njih ne plaća Rusija već Janukovič koristeći se kanalima FSB-a. I budući da polovina tog novca usput netragom nestaje, čekistima je separatizam postao dodatni izvor masnih prihoda. Od koga primaju novac, ne znam. Sveću im nisam držala, ali jedno bez dvoumljenja mogu da posvedočim: ti ljudi su apsolutno nesamostalni.
Novaya gazeta, 30.04.2014.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 03.05.2014.
UKRAJINA