Test i bolest

Kod nas ima više obolelih jer mi testiramo više od drugih. Da li je to tačno štagod da se zaista želi reći? Nije.

Gledajući vremenske serije rasta broja testova i obolelih, uglavnom se može zapaziti sledeće. Najpre povećani broj obolelih dovodi do masovnijeg testiranja. Potom se broj testova povećava zajedno sa povećanim brojem obolelih. Da bi konačno povećanje ili smanjenje broja testova i obolelih bili nezavisni jedno od drugog.

Na Slici 1 je sedmodnevni pokretni prosek dnevnog broja novoobolelih na milion stanovnika u Britaniji, Nemačkoj, Hrvatskoj i Srbiji. Na Slici 2 je sedmodnevni pokretni prosek dnevnog broja testiranih na hiljadu stanovnika u tim zemljama.

Na početku je potrebno da se pojavi bolest, da se razvije i proizvede test i da se sprovede testiranje, zbog čega se bolest brže širi nego što se povećava broj testiranih. Ovo nije neminovno, jer u zemlji u kojoj se epidemija kasnije pojavi i širi, moglo bi da se sprovede testiranje i pre nego što bilo ko i oboli. Zašto se najčešće kasni, to je svakako zanimljivo pitanje. Razlozi ne moraju svuda biti isti. Bilo koji da su, uči se očigledno na sopstvenom iskustvu, pa na početku epidemije testiranje zaostaje za širenjem bolesti.

Koliko se može videti, Nemačka je reagovala brže od drugih, i potom nije menjala intenzitet testiranja nezavisno od toga što je broj obolelih značajno smanjen. Zapravo, preventivno, poslednjih dana, broj testiranih je povećan iako broj obolelih nije (mada se ne smanjuje). Britanija je kasnila, ali potom je povećavala broj testiranih čak i kada je broj obolelih značajno smanjen. Hrvatska i Srbija su smanjile intenzitet testiranja krajem maja i u junu da bi ponovo povećale broj testiranih pošto se ponovo ubrzalo širenje epidemije. Srpski je slučaj teži, epidemiološki posmatrano. Ali sa političkog stanovišta, uglavnom testiranje sledi širenje epidemije, a ne obratno. Nije tako da je broj obolelih veći zato što se više testira, već se povećava broj testiranih pošto se ubrza širenje epidemije.

Razlog da se u Britaniji i Nemačkoj nastavlja sa testiranjem nezavisno od toga što je, po svemu sudeći, nad epidemijom uspostavljena kontrola jeste upravo da ne bi ponovo testiranje sustizalo epidemiju, da se tako izrazim, kao što je bio slučaj, posebno u Britaniji, na početku, a ponovljeno je u Hrvatskoj i posebno u Srbiji. U Srbiji je ponovo epidemija izmakla kontroli, što se ne čini da je slučaj u Hrvatskoj. Za nadati se je da će iz trećeg pokušaja u Srbiji testiranje biti nastavljeno sa istim intenzitetom i kada se epidemija konačno suzbije.

Naravno, test je samo podatak, informacija o obolelosti osobe ili populacije. Tako da reći da je broj obolelih toliko veliki zato što je veliki broj testiranih može da bude pogrešno shvaćeno. Zapravo, cilj bi trebalo da bude da se na osnovu informacije o širenju epidemije do koje se dolazi sveobuhvatnim testiranjem populacije dođe do toga da testiranje postane neinformativno – da je broj obolelih nezavisan od broja testiranih. Tako da eventualna povećana informativnost testiranja ukazuje na to da se nešto ne radi kako bi trebalo da epidemija ne izmakne kontroli.

Ovo se može postići na više načina. Ako nije moguće da se svaki oboleli ne samo izoluje već i da se utvrdi ko mu je preneo zarazu sve do prvog u nizu, pa se onda možda može epidemija i teritorijalno, ako je potrebno, ograničiti – onda je potrebno sveobuhvatno testiranje sa uglavnom istim ciljem. U Srbiji još uvek ili bolje rečeno ponovo testovi jure zaražene.

Peščanik.net, 24.07.2020.