This is the way

Možda ima smisla razjasniti neke pojmove koji su u čestoj upotrebi. Tako da je ovo što sledi neka vrsta pojmovnika.

Kraj istorije

Ako političku istoriju posmatramo kao proces pronalaska dobre vladavine, onda je istorija traganja završena jer je liberalno demokratski postupak rešavanja političkih problema bolji i efikasniji od svih alternativnih, a posebno od autoritarnih režima. Ostaje problem uređenja međunarodnih odnosa, pa tako i postojani izvor neprijateljstva među državama i nacijama. Pored toga, kako su prednosti liberalno demokratskog poretka poznate gotovo od kada se filozofski ili naučno razmatra politički problem, problem uređenog života u zajednici, dok je istorija demokratskih režima značajno kraća od autoritarnih ili populističkih, sasvim je osnovano očekivati da će tako biti i u budućnosti.¹

To je razlika između istorijske generalizacije i teorije o promenama režima koja je verovatno jedan od razloga što se ideja o kraju istorije ne uzima ozbiljno. Drugi razlog jeste nezadovoljstvo liberalnom demokratijom kao sredstvom ostvarivanja političkih ciljeva, bilo da je reč o nacionalnim ili klasnim.

Tako da ako se krene od pitanja koji će oblik vladavine ostvariti određeni politički cilj, ako se, drukčije rečeno, pođe od određenog političkog cilja, recimo ostvarenje nacionalnog interesa ili preraspodela bogatstva, i traži politički režim kojim bi se taj cilj ostvario, jedan ili drugi oblik autoritarizma bi mogao da bude viđen kao efikasniji od demokratije, jer se diskrecionom prinudom dolazi brže i neposrednije do cilja nego glasanjem i poštovanjem prava. Usled čega do demokratizacije ne mora uopšte da dođe, dok ideološka revolucija ili populizam mogu da destabilizuju demokratsku vlast.

Neoklasična ekonomska teorija

Zapravo, to je ekonomska teorija. Kritičari ponekad govore o standardnoj ili ortodoksnoj teoriji. Koja stoji na putu manjinskoj, ali po njima zapravo ispravnoj ekonomskoj teoriji.

Možda je najjednostavnije, a možda i neuobičajeno, reći da je to teorija koja konzistentno određuje uslove pod kojima je zadovoljen moralni zahtev ili društvena funkcija dobrobiti: „Od svakoga prema sposobnostima, svakome prema potrebama“. Ni sposobnosti niti potrebe ne moraju da budu jednaki za sve.

Pretpostavimo, dakle, da su sposobnosti date i da su date preferencije ljudi, njihove potrebe kako ih oni vrednuju, uz datu tehnologiju proizvodnje dobara i način njihove raspodele – koji su uslovi pod kojima bi postojao sistem relativnih vrednosti ili cena koji bi podržao efikasnost i pravičnost ne samo u sadašnjosti nego i u budućnosti?

Uzmimo da su sposobnosti i preferencije poznati ljudima, da su njihovo privatno saznanje, decentralizovan sistem, koji se naziva tržištem, biti efikasniji od centralizovanog ili političkog, kome ti podaci nedostaju ili su nepouzdani, kako u proizvodnji, tako i u razmeni i raspodeli. Takođe, decentralizovan, demokratski, sistem je bolji od centralizovanog u obezbeđivanju pravičnije raspodele bilo porezom ili javnim davanjima.

Teorija je veoma opšta, što znači da važi i u uslovima kada je potrebna politička intervencija kako bi se ostvarila poželjna društvena funkcija dobrobiti. Kako uticajem na raspodelu sposobnosti ili na razvoj tehnologije ili na obezbeđenje javnih dobara ili putem kolektivnog osiguranja od neželjenih posledica bilo propisima ili fiskalnim i merama monetarne politike.

Jedan čest prigovor jeste da se teorija oslanja na konkurenciju, a ne na saradnju, na tržišni a ne na komunistički način proizvodnje i raspodele. Pogrešno je, međutim, konkurenciju suprotstavljati saradnji, jer zapravo nije reč o sukobu, ili čak neprijateljstvu, već o nadmetanju koje svakako može da bude kooperativno. Što je jasno ako se ekonomska teorija predstavi teorijom igara, gde se konkuriše uz data pravila.

Drugi prigovor jeste da neoklasičari preporučuju liberalizaciju, povećano oslanjanje na tržišta, a protekcionizam je zapravo način da se efikasno organizuje privreda. Jer je bolje imati državne monopole i carinsku zaštitu nego konkurisanje za profit i nesmetani uvoz i strana ulaganja. A kako to mora biti jasno i samim zagovornicima neoklasične ekonomske teorije, reč je zapravo o zlonamernoj ideologiji.

Tu je reč o nesporazumu, blago rečeno. Sama ekonomska teorija ne preporučuje bilo koji specifičan nivo koncentracije proizvodnje ili stepen nejednakosti. Ukoliko je politički poželjno da država bude vlasnik privrede, svejedno ostaje problem efikasnosti koji se svodi na to da se državna preduzeća ponašanju kao da su izložena konkurenciji. Takođe, ukoliko je politički poželjno da se obezbedi sasvim određena raspodela dohodaka, problem bi bio kako da se usklade sposobnosti i njihova upotreba sa, recimo, egalitarnom raspodelom. Iz same ekonomske teorije ne sledi ništa o tome koja je raspodela poželjna.

Kritike liberalizacije su najčešće merkantilističke, jer je bolje, smatra se, da naša zemlja izvozi, a ne da uvozi, da ulaže u druge, a ne da stranci zarađuju kod nas. A opet, kod kuće, da država profitira, a ne pojedinci, privatna lica. Neke od tih kritika su naprosto logički nedosledne jer, najopštije rečeno, zanemaruju međuzavisnu prirodu ekonomskih odnosa. Gotovo sve su zasnovane na shvatanju da je moguće politički monopol iskoristiti za ostvarenje privrednih prednosti. To podrazumeva da je politička konkurencija, međunarodna i unutrašnja, efikasnija od privredne u proizvodnji i trgovini, što je gotovo jednako osporavanju da uopšte postoji privredni problem kojim bi se bavila ekonomska nauka.² Što ne znači da država nema privrednu ulogu ako ni zbog čega drugog onda zato što prikuplja poreze, troši na javne potrebe, odgovorna je za monetarnu politiku i reguliše privredna ponašanja kao i svaka druga. Ciljevi kojima se rukovodi i sredstva koja koristi su politički, što će reći određeni su političkom konkurencijom gde je najbolje da ona bude liberalno demokratska.³

Konačno, često se prigovara da neoklasičari pretpostavljaju neosnovano da su ljudi racionalni, a znamo, navodno, da nisu. Teorija samo pretpostavlja da su ekonomska ponašanja praktična i usklađena sa ostvarljivošću ciljeva kojima se teži. Praktičnost gotovo da implicira izbor najkraćeg puta do cilja, da to tako kažem, ali to može da zavisi od mnogo čega, što je sve potrebno uzeti u obzir.

Nije, naravno, bez osnova raspravljati o tome da li ljudi zaista znaju svoje sposobnosti i potrebe i, posebno, u kojim društvenim ili političkim okolnostima je taj, nazovimo ga tako, individualizam dovoljno prosvećen. To su institucionalne pretpostavke ekonomskog ponašanja koje ekonomska teorija uzima kao podatke koje je možda potrebno objasniti teorijama iz drugih naučnih disciplina. Nije, međutim, prigovor teoriji ukoliko neke od pretpostavki nisu neposredno, deskriptivno zadovoljene ili ako je potrebno da se one specifikuju kako bi bile primenjive i na posebne, a ne samo na opšti slučaj.

Po prirodi stvari ima smisla težiti opštijoj teoriji ukoliko se, recimo, ne mogu objasniti neke posebno značajne pojave. Recimo kao što su uporna nezaposlenost ili poslovni ciklusi. U kojoj meri je kejnzijanska teorija konkurentna neoklasičnoj ili je opštija od nje, kako je smatrao Kejnz – otvoreno je pitanje, mada možda i ne u međunarodnoj ekonomiji. To, međutim, ne znači da je neoklasična teorija pogrešna ili pristrasna, a pogotovo ne da je tek jedna ideologija.

Neoliberalizam

Smisao reči je lakše razumeti ako se zna na šta se odnosi. U Americi i Britaniji se pod neoliberalizmom podrazumeva politika, pre svega privredna, koju su zagovarali gospodin Regan i gospođa Tačer.

Najpre bi trebalo zapaziti da neoliberali nisu sledbenici neoklasične ekonomske teorije. Zapravo, Hajek, koji sebe nije video kao neoliberala, ali na koga se oni pozivaju, odbacivao je neoklasičnu teoriju u verziji koju je shvatao kao socijalističku.⁴ No, neoliberali su uglavnom ideološki preduzetnici koji koriste, najčešće nesistematski, ekonomsku teoriju kada nude političke savete.

Svaka od politika koje neoliberali zagovaraju može se ceniti po teorijskoj konzistentnosti kao i po ishodima ako i kada je primenjena. Za prvo je potrebno osloniti se na ekonomsku teoriju, a za drugo je potrebno sagledati činjenice.

Ako postoji neko osnovno neoliberalno uverenje ono je da su „podsticaji važni“. I da političke mere mogu da utiču negativno na preduzetništvo, rad i ulaganja. Recimo porezi, minimalne naknade, socijalno osiguranje, finansijski propisi, standardizacija proizvoda, kao i monetarna politika i kontrola bankarskog sistema. Tako da neoliberali najčešće preporučuju deregulaciju, uklanjanje propisa, ili umanjenje negativnog uticaja, recimo, poreza tako što će oni biti što je moguće niži i sa što je moguće manje izuzetaka.

To su saveti o kojima može da se raspravlja, a dometi neoliberalnih mera, tamo gde su primenjivane, nisu nesporni. Verovatno je najveći politički uspeh imala preporuka o nižem poreskom opterećenju korporacija i pojedinaca. Da li je nađena prava mera i da li je doprinos ulaganjima i privrednom rastu bio u skladu sa očekivanjima, to je sporno. Novija istraživanja ukazuju da je optimalni nivo poreske stope na najviše prihode verovatno znatno viši od onog koji sada uglavnom preovlađuje. To je, opet, potrebno posmatrati u kontekstu ukupnog poreskog sistema, jer u mnogim zemljama neposredni porezi, porezi na dohotke, imaju manji značaj od posrednih kao što je porez na dodatu vrednost.

Posebno su predmet rasprave neoliberalne preporuke da se privatizuje ili da se ne socijalizuje zdravstveno osiguranje i da se štedi na javnoj potrošnji. Kada je o štednji reč, ta je politika pogrešno primenjena posle finansijske krize iz 2008, pa se može reći da je to verovatno najveći neuspeh neoliberala. Što se tiče zdravstvenog osiguranja, napori u Britaniji da se ono privatizuje nisu bili uspešni i od toga se uglavnom odustalo. U SAD, opet, delimično je bio uspešna socijalizacija zdravstvenog osiguranja, mada nije jasno koliko je to održivo.

Reč je, dakle, o političkim savetima koji mogu ali ne moraju da imaju potporu u ekonomskoj teoriji, a usvajaju se i primenjuju ukoliko se ceni da bi mogli da doprinesu političkom uspehu onima koji ih zagovaraju. Tako da je veoma često pozivanje neoliberala na ekonomsku teoriju zapravo racionalizacija poželjnog političkog cilja.

Vašingtonski konsenzus

Izvorno se mislilo na skup privrednih reformi i politika oko kojeg su se navodno bile usaglasile međunarodne finansijske ustanove (MMF i Svetska banka) i američko ministarstvo finansija koje bi trebalo podsticati u pregovorima sa zemljama Latinske Amerike o ponovljenoj finansijskoj podršci. Taj je konsenzus prikazan u radu Džona Vilijamsona „What Washington Means by Policy Reform“ iz 1989. i može se naći ovde.

Wašingtonski konsenzus, kako ga je video i predstavio Vilijamson, je zapravo niz preporukama zasnovanih na dugogodišnjim iskustvima u saradnji sa latinoameričkim državama i vladama koje su bile hronični korisnici sredstava međunarodnih finansijskih ustanova, a u čemu je Amerika imala poseban interes. Naročito posle decenije prilagođavanja na posledice naftnih kriza i promenjenih uslova zaduživanja posle Volkerove politike stabilizacije cena u SAD. Primera radi, uticajno istraživanje o ekonomskom populizmu u Latinskom Americi objavili su Dornbusch i Edvards u The Macroeconomics of Populism in Latin America, Chicago 1991. Uvodni tekst priređivača je među najboljim radovima o makroekonomiji populizma. Dakle, Vašingtonski konsenzus je u ne maloj meri alternativa ekonomskom populizmu.

Reč je, poglavito, o političkim preporukama zemljama koje se suočavaju sa značajnim bilansnim neravnotežama, posebno u spoljnoj trgovini, kao i sa bankarskom krizom. Nije reč o preporukama koje bi eventualno mogle da se primene na zemlje u tranziciji, pogotovo ne u prvim godinama. I zapravo, u ranim raspravama o strategijama tranzicije, Vašingtonski konsenzus nije igrao nikakvu ulogu. Kasnije je postojala bojazan da bi istočna Evropa mogla da liči na Latinsku Ameriku, što se nije pokazalo tačnim. Eventualna sličnost postoji, možda, sa nekim jugoslovenskim zemljama, ali pre svega zato što je bilo potrebno finansirati ratove i druge sukobe, pa je razoreni sistem ustanova i proizvodnje bilo potrebno stabilizovati merama koje su donekle i više površno ličile na one koje su predlagane u Vašingtonskom konsenzusu.

Kako se Vašingtonski konsenzus koristi sinonimno sa „pogrešno plus zlonamerno“, nije lako reći koje su konkretne primedbe na predloge mera privredne politike u tom konsenzusu. Verovatno je najbolja kritika Denija Rodrika.⁵

Najviše je prigovora bilo na liberalizaciju spoljne trgovine, a potom na privatizaciju i povezano sa njom na smanjenje diskrecione javne potrošnje. Kako sprovesti privatizaciju je svakako bila značajna tema i u zemljama u tranziciji. A isto se može reći i za fiskalni sistem.

Kada je reč o liberalizacije spoljne trgovine, velika je razlika između postsovjetskih i latinoameričkih privreda. Kod prvih je sve bilo u državnom vlasništvu, pa su privrede bile veoma zatvorene kako bi se štitio sistem više nego proizvodnja; kod drugih su privredne vlasti imale za cilj da uvoz zamene sopstvenom proizvodnjom štiteći je od strane konkurencije. Koliko su ove druge imale koristi od te industrijske politike i šta se postiglo liberalizacijom, tamo gde je sprovedena, to je predmet rasprave zagovornika Vašingtonskog konsenzusa i Rodrika, primera radi. U sovjetskim privredama se bilo došlo do granica razvoja, ako tako mogu da kažem, pogotovo u onima koje su imale značajne spoljne dugove. Tako da je liberalizacija spoljne trgovine i finansija trebalo da doprinese rešenju sistemskog problema. Povoljna okolnost je bila otvorenost tržišta Evropske unije za zemlje u tranziciji, što je uređeno takozvanim Evropskim sporazumima gotovo na samom početku tranzicije.⁶ Ostavljam po strani kinesku liberalizaciju trgovine, koja je nesumnjivo bila uspešna.

U Jugoslaviji se pred njen kraj značajno povećao uticaj ekonomskih nacionalista koji su zagovarali korišćenje carinske zaštite unutar jugoslovenskog jedinstvenog tržišta, o zaštiti od strane konkurencije i da ne govorimo. To nije bila zvanična politika, ali jeste bila politika dolazećih nacionalista. Danas se nazadovanje jugoslovenskih zemalja često pripisuje neoliberalima iz perioda posle 2000, dok su najveći gubici, privredni i svaki drugi, zapravo nastali u ratnim i posleratnim godinama nacionalističkih vlasti. Posledica je bila veoma nizak izvoz i veoma visok uvoz, a ta neravnoteža, odnosno njeno ispravljanje, su posebno opteretili privredni razvoj posle finansijske krize iz 2008.

Vašingtonskom se konsenzusu prigovora i na tvrdnji da su privatna preduzeća uvek efikasnija od javnih. Ovo, naravno, nije teorijski nužno niti je empirijski tačno. Recimo, državno preduzeće koje posluje u stranoj državi jeste za tu državu privatno. Zato što država domaćin nije vlasnik tog preduzeća. Pa nema nikakve poseban obaveze, kao niti prava u stranom preduzeću, koje će stoga biti efikasno ili neefikasno u zavisnosti od istih uslova kao i preduzeće u privatnom vlasništvu.

Kada je reč o domaćem preduzeću u državnom vlasništvu, često se kao dokaz efikasnosti navodi da ima onih koja su profitabilna. No, ako su prirodni monopoli, ne bi trebalo da budu profitabilni, a ako nisu prirodni monopoli bilo bi bolje da se rizik gubitka, kao i profita, ne socijalizuje. Jer, naravno, bilo koje preduzeće nezavisno od toga ko je vlasnik može da uđe u gubitke, pa i da bankrotira i da bude likvidirano. A opet ako se budžet finansira iz profita državnih preduzeća, to će preduzeća lišavati sredstava za ulaganja, a država će imati interes da ih privileguje. Kada je reč o zemljama u tranziciji, nije sporno da je državni sektor bio neefikasan i u tranziciji je u velikoj meri bankrotirao.⁷

Kada je, opet, o fiskalnoj politici reč, to je opet problem koji je bio različit u zemljama Latinske Amerike i u zemljama u tranziciji. U postsovjetskim državama, fiskalni sistem je bio značajno različit od onog koji bi se mogao smatrati usklađenim ne toliko sa tržišnom privredom već sa demokratskim odlučivanjem. Gotovo da je zadatak bio da se iz ratne pređe u poresku državu da aludiram na Šumpetera. Na to Vašingtonski konsenzus nije bio primenjiv. Bilo je potrebno uspostaviti osnovnu vezu između poreskih obaveza i javne potrošnje, da bi tek potom moglo da se bira između alternativnih poreskih politika i na šta će se javna sredstva trošiti.

U kojoj su se meri međunarodne finansijske ustanove u tome snašle, to je empirijsko pitanje. U ne malom broju slučajeva, ali tek u kasnijim periodima tranzicije, bilo je i malih i velikih grešaka sličnih onima u slučajevima gde je primenjen Vašingtonski konsenzus u Latinskoj Americi, u meri u kojoj je bio primenjen.

Ali, uostalom, Vašingtonski konsenzus je zapravo zajedničko saznanje o tome da se u politici prema Latinskoj Americi grešilo i da je ona bila neuspešna, pa zato motivacija za novi pristup oličen u Vašingtonskom konsenzusu. Od tada, kraj osamdesetih i početak devedesetih godina prošloga veka, do danas se dosta toga promenilo kako u zemljama klijentima, tako i u međunarodnim finansijskim ustanovama tako da nema mnogo smisla kritikovati Vašingtonski konsenzus kao da je reč o savetima ili politikama koji se danas preporučuju odnosno slede. Ima dovoljno razloga za kritiku aktuelnih preporuka međunarodnih finansijskih organizacija.

Strukturna zavisnost

Kako se dosta govori o kolonijalnom položaju manje razvijenih zemalja i posebno u Srbiji, najčešće se time, zapravo ili verovatno, misli na strukturnu zavisnost, na koju je svojevremeno aludirao Rikardo, a možda se najbolji teorijski izraz, uz empirijsku analizu zavisnosti Jugoistočne Evrope, nalazi u knjizi Alberta Hiršmana National Power and the Structure of Foreign Trade iz 1945. Ovde ima smisla ukazati samo na jedan mogući način uspostavljanja ekonomske zavisnosti trgovačkim i finansijskim sredstvima.

Uzmimo da neka zemlje utiče na to šta će se proizvoditi u nekoj drugoj zemlji ne neposrednim merama zaštite tržišta, dakle ne carinama ili necarinskim ograničenjima, već ulaganjima kojima se određuje šta će ta, nazovimo je zavisna, zemlja izvoziti. Zemlja bi se specijalizovala drukčije kada ne bi bila usko povezana sa jednom stranom privredom posredstvom njenih ulaganja.

Ovo nije nepoznat problem u teoriji carinskih unija. Na primer, regionalne razlike mogu da budu posledica pripadanja carinskoj uniji, jer će, recimo, jedan deo zemlje biti industrijalizovan jer ima komparativnu prednost u toj proizvodnji, ali te prednosti ne bi bilo da nema carinske unije, pa bi možda neki drugi deo zemlje ili carinske unije imao komparativnu prednost u industriji.

Tako da je to opšti problem uređenja unutardržavnih i međudržavnih trgovačkih odnosa. Zavisnost o kojoj je pisao Hiršman jača je ukoliko je reč o ratnim državama i o ulaganjima u primarnu proizvodnju. Mnogo je teže obezbediti strukturnu zavisnost neke zemlje ulaganjem u njenu industriju. Zato što će investitor imati interes da prodaje robu gdegod je povoljnije. A biće potrebna i povezanost sa drugim industrijama. Tako da je jedno strano ulaganje u prirodne monopole, posebno ukoliko je politički motivisano, a drugo u industriju.

Naravno, regionalna carinska unija kao što je evropska je prepreka uspostavljanju takvih odnosa zavisnosti usled mnogo veće konkurencije i značajno većeg tržišta. Danas se češće govori o perifernom ili poluperifernom statusu manje razvijenih zemalja članica Evropske unije ili onih, kao što su balkanske, koje su blisko povezane sa evropskim jedinstvenim tržištem. To su više nazivi nego objašnjenja.

Teorija zavere

Ekonomska nauka je nastala kroz odbacivanje teorije zavere.⁸ Isto i politička nauka. Makijaveli je tvrdio da su u načelu zavere neuspešne. Jer se više isplati izdati nego biti odani zaverenik. To je neka verzija dileme zatvorenika. Dosledno gledano to bi trebalo da znači da su sve preporuke koje se mogu naći u Vladaocu zapravo apsurdni argumenti kojima se tvrdi upravo da je zavera autoritarne vlasti da odlučuje o svemu nasuprot volje svih nemoguća, u smislu neizvodljiva. Slično je i sa argumentom o nevidljivoj ruci koja stoji na putu autoritarnoj vlasti koja bi da ostvari merkantilističku dobit.

Druga verzija teorije zavere je zapravo verzija skeptičkog argumenta. Ukoliko ljude obuzme sumnja, kao u Hičkokovom filmu, teško je pobiti je dokazima, jer je sve deo zavere. U skorašnjem sporu pred Ustavnim sudom u Americi tužitelji su tvrdili da je „izborna zavera bila toliko sveobuhvatna i detaljna da je postalo nemoguće otkriti je“.

Ukoliko, takođe, neko veruje da je nauka zaverena protiv ljudi, naučni dokazi će naprosto biti potvrda sumnje u naučne motive. Tako da je lako okoristiti se širenjem zavereničkih teorija ukoliko se kod ljudi podstakne sumnja, koju onda svaka nova zaverenička teorija ojačava.

Obično je Makijavelijev mehanizam onaj koji obuzdava sumnju o tome da je sve zavera i prevara. Jer što veći broj tako misli, veća je korist da se od tog uverenja odustane.

Liberalni nacionalizam

Modernu verziju je formulisao Rols, posebno u svojim kasnijim radovima. Nacionalizam je, međutim, problem za liberale. Jedno je biti liberalni nacionalist sa ciljem da se ljudi oslobode tiranske ili imperijalne vlasti uz obećanje da će suverena država biti liberalno demokratska. Dakle, da je secesija sredstvo samoopredeljenja kako bi se obezbedila prava kojih u postojećem političkom uređenju nema. Drugo je kulturni ili privredni ili etnički nacionalizam gde se prava ograničavaju na određenu grupu ljudi i to po njihovim askriptivnim, nasleđenim svojstvima.

Oba su, međutim, načelno, problematični za liberale. Jer je jedino dosledno liberalno političko stanovište kosmopolitsko. A nacionalna država ne može a da ne razlikuje prava svojih državljana od prava tuđih. Recimo, građanin jedne zemlje, koji je državljanin neke druge, neće imati politička prava ili će mu ona biti ograničena u zemlji u kojoj trajno živi.

Ovaj problem nije nov i nije liberalima nepoznat. I jedan je od razloga što liberalne stranke teže da predstavljaju manjine u demokratskim državama. Otvoreno je pitanje da li liberali imaju veće izglede u političkim unijama kao što je evropska. Mada im ide na ruku porast značaja evropskih i globalnih javnih dobara.

Problem liberala sa kulturnim nacionalistima je drukčije vrste, jer oni ne moraju da teže da političku vlast zasnivaju na posebnom kulturnom, recimo verskom karakteru države. Mogu da postoje problemi sa vladavinom prava ukoliko je u sukobu sa kulturnim ili verskim obavezama, što je jedan od razloga, mada ne najvažniji, koji otežava multikulturna ili kosmopolitska rešenja. Nacionalizam je ekskluzivan, a liberalizam inkluzivan – i otuda problem liberalnog nacionalizma. Koji je, za etničkog ili kulturnog nacionalistu, i tako bespredmetan, kao što znamo iz ne malog broja istorijskih primera.⁹

Peščanik.net, 18.12.2020.

1. O dobroj vladavini sam pisao u knjizi Politička vrednovanje. Beograd, 1985.
2. O tome sam pisao u Gledišta i sporovi o industrijalizaciji u socijalizmu. Beograd 1984.
3. O neoklasičnoj politici i o odstupanju od nje sam pisao u Neoclassicism in the Balkans and Other Essays. Paris, Beograd 2012.
4. O tome videti Hajekove oglede u zborniku koji sam priredio Kritika kolektivizma. Beograd, 1988.
5. “Goodbye Washington Consensus, Hello Washington Confusion? A Review of the World Bank’s Economic Growth in the 1990s: Learning from a Decade of Reform”, Journal of Economic Literature, 2006.
6. O tome sam pisao na primeru Slovenije u “Reorientation of foreign trade in Slovenia”, Communist Economies and Economic Transformation, 1995.
7. O privatizaciji sam pisao u Justice and privatization. Communist Economies and Economic Transformation, 1992.
8. Videti moj esej Billiard Balls na Peščaniku.
9. O tome sam pisao u Why Do Countries Break Up? The Case of Yugoslavia, 1995. Knjiga je dostupna na Peščaniku.