Ovaj linč ne liči na onaj nedavni, nema ni govora o poređenju: jedan se odigrao na gradskom trgu1 a drugi u gradskom veću; jedan je nasilan i izveden od strane gomile, drugi je kulturan i miran. Ali oba događaja vodi ista želja: sklonite nam sa očiju Arape.
Stotine ljudi su u Jerusalimu mirno posmatrali i nisu se umešali. Takođe i stotine hiljada građana Tel Aviv – Jafe ćute, nisu organizovane nikakve demonstracije.
Pre dve nedelje Ahmed Mašaravi je podneo predlog. On je član gradskog veća i stanovnik Jafe: njegov predlog je da se obeležju grada doda natpis i na arapskom. Da ste učestvovali u trivijalnom kvizu i bili upitani da li ovaj natpis postoji ili ne – većina vas bi pozitivno odgovorila, naravno da postoji.
Tel Aviv se spojio sa Jafom još 1949. godine i linija između njih je linija koja spaja, a ne razdvaja. Ministar unutrašnjih poslova Moše Šapiro iz partije Mafdal je izrekao jednu lepu rečenicu: „U dobu kada raspravljamo o istorijskim vrednostima i pojmovima, ne smemo biti uhvaćeni prolaznim osećanjima. Jafa ima svoju bogatu prošlost i mi to ne smemo zanemariti“. Samo ono što se podrazumeva još uvek nije jasno: deset članova veća je glasalo za Mašaravijev predlog, njih četrnaest je bilo protiv i on nije usvojen.
Ponekad se pitam šta mi u stvari želimo od naših arapskih građana, kakav je njihov status ovde. Da li su oni gosti koji žele da odsednu kod nas, da li su oni stanari koji svaki čas mogu da dobiju nalog da se isele, ili su oni građani za koje je i nama i njima poželjnije da mogu da se se identifikuju sa svojom državom i gradovima u kojima žive.
Teško nam je da zbog njih izmenimo nacionalnu himnu, da izbacimo jedan stih ili da ubacimo jednu strofu, kako bi se i oni osećali kao kod kuće. Tako su oni primorani da pevaju „jevrejska duša čezne“, jer nam je žao da se lišimo te pesme i te metafore. Ali zvaničan simbol grada, zar je i njega teško izmeniti? Pogledaj zajedničku zemlju u kojoj smo bili tako očajni.
U čast prvih sto godina prvog hebrejskog grada, originalno obeležje čiji je autor bio Nahom Gutman je prepravljeno i osavremenjeno. Grad Tel Aviv je odlučio da otkrije svoje lice turistima, ali i da ga sakrije od sedamnaest hiljada svojih arapskih građana. Bez mnogo premišljanja na logo je dodat natpis na engleskom.
To nije prvi put da se potiskuje i briše arapski jezik. Od pre deset godina više nema ni traga od opštinskih tabli na arapskom. Tek kada se umešao Vrhovni sud, to je ispravljeno. Predsednik suda Aron Barak je u obrazloženju presude napisao („Sudski centar za zaštitu arapske manjine i udruženje za zaštitu građana protiv opštine Tel Aviv – Jafa“): „Nema ovde drugih jezika osim arapskog: arapski jezik je jezik najveće manjine u Izraelu, on je tu od davnina… To je jezik građana koji uprkos izraelsko-arapskom sukobu traže da žive u Izraelu kao lojalni građani sa jednakim pravima uz poštovanje svog jezika i kulture.“
I ovog puta će morati da se umeša Vrhovni sud, a telavivski gradonačelnik Ron Huldai čiji način vršenja vlasti ne odiše tolerancijom će morati da opravda odluku Gradskog veća.
Od jedanaest članova prethodnog gradskog veća, dvojica su još uvek sa nama – Šlomo Lahat i Roni Milo. Pitao sam ih da li razumeju ovo protivljenje i ovaj bes. Obojica su bila iznenađena posebno neobičnim objašnjenjem: „Dodavanje natpisa na arapskom bi doprinelo polarizaciji društva“, rekao je gradonačelnik na sednici. Drugim rečima, nema Arapa nema ni polarizacije.
Za tri dana će početi školska godina. Ove godine neće biti posete Hebronu, jer se Zapadna obala polako preseljava ovde, u Tel Aviv, pošto se svi ponašamo prema ovoj oblasti kao prema probnom balonu, kao prema državi u državi. A gradonačelnik, direktor škole i nastavnici u školama će razgovarati sa učenicima o životu u kolektivu i koegzistenciji, kao da je sve u redu.
Josi Sarid, Haaretz, 24.08.2012.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 25.08.2012.
IZRAEL / PALESTINA