Ljudi koji na velikim trgovima stoje sami, tihi, sa rukama u džepovima obično ne privlače pažnju. Erdem Gündüz stajao je nepomično već nekoliko sati na trgu Taksim u Istanbulu, zagledan u ogromne turske zastave na kulturnom centru Ataturk, pre nego što je policija shvatila da je reč o demonstrantu. Pretražili su mu ranac, nisu našli ništa sumljivo. Ali u tom trenutku Gündüz više nije bio sam.
Nekoliko njih je pre policije uvidelo da je nepomično stajanje znak protesta. Ubrzo je preko tvitera za samo nekoliko sati ovaj plesač, koreograf i umetnik performansa postao idol. Odmah su se pojavili haštagovi #standingman i #duranadam – čovek koji stoji. Čim su mu se pridružili još neki ljudi, policija je počela da rasteruje okupljene. Umetnik je posle nekih osam sati završio svoj nastup. Nešto ranije zamolio je imitatore da odu. Ovo je akcija „samo za jednu osobu“, napisao je jedan od njegovih prijatelja na tviteru. „Protestujem protiv tišine u medijima i policijskog nasilja“, rekao je očevicima Gündüz.
John Lenon nazvao bi ovo „stand-in“, reči su jednog istanbulskog novinara. Drugi se prisećaju pesme turskog pesnika Nazima Hikmeta, čije reči zna svaki učenik u Turskoj: „Živeti sam i slobodan kao drvo, i bratski kao šuma, moja je čežnja“. Međutim, Gündüz nije mogao da spreči druge koji su širom Turske sledili njegov primer i to često na simboličkim mestima: u Ankari gde je tokom dvonedeljnih protesta jedan mladi demonstrant podlegao povredama zadobijenim u sukobima sa policijom; pred jednim hotelom u Sivasu gde je u požaru pre dvadeset godina život izgubilo 37-oro ljudi; na istanbulskim ulicama gde je 2007. ubijen novinar jermensko-turskog porekla Hrant Dink.
„Gündüz namerava da nastavi svoj protest“, u utorak su saopštili njegovi prijatelji. On pripada umetničkoj grupi koja je do nedavno imala svoj plesni studio na Taksimu. Posle rušenja zgrade u kojoj se nalazio studio, grupa se preselila u lučku četvrt Karaköy, gde Gündüz nedeljom drži besplatne časove plesa. Rođen 1979. u Ankari, 2008. na istanbulskom univerzitetu Mimar Sinan stiče diplomu iz scenografije. Iste godine u Beču pohađa kurs iz „nagonskog plesa“. Prijatelji ga opisuju kao „skromnog čoveka“, koji ne želi slavu. Uprkos tome, njegov tihi ples na Taksimu učinio ga je novim herojem Turske.
Christiane Schlötzer, Süddeutsche Zeitung, štampano izdanje, 19.06.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 21.06.2013.
Srodni linkovi:
Ivan Krastev – Od politike do protesta
The Guardian – Istočnoevropski autokrati
London Review of Books – Turska levica
Stefan Aleksić – Kiss in Taksim Square
In These Times – Tursko proleće?
Orhan Pamuk – Sećanja na javni trg
Ian Buruma – Muke s demokratijom
PressEurop – Neka sve ostane po starom
Milutin Mitrović – Istanbulski kesten precvetava
Financial Times – Jaki protesti, slaba opozicija
Jakob Augstein: Kad ne znaš šta bi – samo udri