Jedan način da protumačimo demonstracije protiv vlade u turskim gradovima jeste da ih razumemo kao masovne proteste protiv političkog islama. Ono što je počelo kao okupljanje protiv državnog plana za rušenje malog parka u centru Istanbula kako bi se napravilo mesto za novi kič tržni centar ubrzo je preraslo u sukob vrednosti. Na prvi pogled ova borba predstavlja sukob dve različite ideje o savremenoj Turskoj, sekularne i verske, demokratske i autoritarne. Neki ovo porede sa pokretom Occupy Wall Street. Govori se čak i o „turskom proleću“.
Očigledno je mnogim turskim građanima, naročito u velikim gradovima, dozlogrdila sve autoritarnija vladavina premijera Redžepa Taipa Erdogana, njegovi pritisci na novinare, zabrana alkohola, potreba da gradi grandiozne nove džamije, hapšenje političkih disidenata i sada nasilna reakcija na demonstracije. Ljudi se boje da će sekularni zakoni biti zamenjeni šerijatskim pravom i da će islamizam poništiti dostignuća sekularne države Kemala Ataturka.
Zatim je tu pitanje alevita, verske manjine povezane sa sufizmom i šiitizmom. Aleviti, koje je štitila sekularna kemalistička država, duboko su nepoverljivi prema Erdoganu, koji ih je još jednom uvredio planom da novi most preko Bosfora nazove po sultanu z 16. veka koji je proganjao alevite.
Stoga se čini da je religija u središtu turskog problema. Protivnici političkog islama smatraju tu ideologiju inherentno antidemokratskom.
Ali naravno, stvari nisu tako jednostavne. Sekularna kemalistička država nije bila ništa manje autoritarna od Erdoganovog narodnjačkog islamističkog režima, nego je verovatno bila još gora. Takođe je značajno to što prve demonstracije na Taksimu nisu organizovane protiv neke džamije, nego protiv tržnog centra. Strah od šerijatskog prava nije ništa manji od besa koji ljudi osećaju prema grabljivoj vulgarnosti preduzetnika koje podržava Erdoganova vlada. U turskom proleću primetan je jak levičarski sentiment.
Zato umesto da se bavimo problemima savremenog političkog islama, kojih svakako ima mnogo, možda je mudrije sagledati sukobe u Turskoj iz druge perspektive koja je sada izrazito nepopularna: klasne. Demonstranti, bilo da su liberali ili levičari, prvenstveno potiču iz gradskih elitnih krugova. Oni su prosvećeni, sekularni, okrenuti ka Zapadu. S druge strane, Erdogan još uvek ima veliku podršku u ruralnim i provincijskim delovima Turske, među manje obrazovanima, siromašnijima, konzervativnijima i religioznijima.
Uprkos Erdoganovim ličnim autoritarnim tendencijama, koje su očigledne, bilo bi pogrešno ove proteste razumeti isključivo kao sudar demokratije i autokratije. Na kraju, uspeh Erdoganove populističke stranke Pravda i razvoj, kao i sve veće prisustvo verskih simbola i običaja u javnom životu, rezultat su jačanja demokratije u Turskoj. Navike, poput one da žene nose marame na ulici, koje je potiskivala sekularistička država, sada su se ponovo pojavile, jer ruralni Turci imaju veći uticaj. Mlade religiozne žene studiraju na gradskim univerzitetima. Glas konzervativnih Turaka iz provincije postao je važniji nego pre.
Savez poslovnih ljudi i verskih populista nije isključivo turska karakteristika. Mnogi novi preduzetnici, poput žena sa maramama, potiču iz sela u Anadoliji. Ovi provincijski novobogataši preziru staru instanbulsku elitu, kao što teksaški ili kanzaški biznismeni mrze liberalnu elitu u Njujorku i Vašingtonu.
Ali reći da u današnjoj Turskoj ima više demokratije ne znači da je ona i liberalnija. To je jedan od problema koje smo otkrili u Arapskom proleću. Dati svim ljudima pravo da odlučuju, nužan je preduslov svake demokratije. Ali te odluke, naročito u revolucionarno vreme, retko su kada liberalne. Sada u državama poput Egipta, ali i u Turskoj, pa čak i u Siriji, vidimo ono što je veliki britanski liberalni filozof Isaija Berlin opisao kao nespojivost jednakih dobara. Pogrešno je verovati da sve dobre stvari uvek idu zajedno. Ponekad su podjednako dobre stvari sukobljene.
Tako je i sa bolnim političkim tranzicijama na Bliskom istoku. Demokratija je dobra, kao i liberalizam i tolerancija. Naravno, u idealnom slučaju ove stvari idu zajedno. Ali trenutno, u najvećem delu Bliskog istoka to nije slučaj. Više demokratije zapravo može da znači manje liberalizma i tolerancije.
Lako je biti uz pobunjenike protiv diktature Bašara al Asada u Siriji, na primer. Ali će pripadnici više klase u Damasku, sekularni ljudi koji vole zapadnjačku muziku i filmove, među kojima ima verskih manjina, hrišćana i alavita, teško preživeti Bašarov odlazak. Batistički režim je bio nemilosrdan, diktatorski, često brutalan, ali je štitio manjine i sekularne elite.
Da li je to razlog da podržavamo diktatore, samo zato što potiskuju islamizam? Pa nije. Jer nasilje političkog islama najvećim delom je rezultat ovih nemilosrdnih režima. Što su duže na vlasti, utoliko će islamističke pobune biti nasilnije.
Ovo nije razlog ni da podržavamo Erdogana i njegove biznismene protiv demonstranata u Turskoj. Demonstranti su u pravu kada podižu glas protiv Erdoganovog prezrivog odnosa prema mišljenju građana i gušenja slobode štampe. Ali tumačiti ovaj sukob kao pravedničku borbu protiv slobode veroispovesti bilo bi jednako pogrešno. Veća vidljivost islama neizbežan je rezultat veće demokratije. Kako sprečiti da ovo uguši liberalizam najvažnije je pitanje sa kojim treba da se suoči Bliski istok. Erdogan nije liberal. Ali Turska je ipak demokratska država. Nadajmo se da će je ovi protesti učiniti još liberalnijom.
Project Syndicate/PressEurop, 06.06.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 08.06.2013.
Srodni linkovi:
Ivan Krastev – Od politike do protesta
The Guardian – Istočnoevropski autokrati
London Review of Books – Turska levica
Stefan Aleksić – Kiss in Taksim Square
Süddeutsche Zeitung – Tihi plesač
In These Times – Tursko proleće?
Orhan Pamuk – Sećanja na javni trg
PressEurop – Neka sve ostane po starom
Milutin Mitrović – Istanbulski kesten precvetava
Financial Times – Jaki protesti, slaba opozicija
Jakob Augstein: Kad ne znaš šta bi – samo udri
