Tihovanje i leteća čudovišta

Poslednjih dana se po Beogradu šire raznovrsne šale o tihovanju. Ubedljivi pobednik je, dozvolićete da presudim – „tihuj, ali pazi da te ne uhvati keva“ (Srđan Ćešić, e-novine). Ne bi nam pomogao ni pokušaj da se uozbiljimo – radi se o veoma čudnoj aktivnosti koju, kako to obično biva u mistično-religijskim petljarijama, niko ne ume objasniti, niti može (bože sačuvaj i taman posla!) da dokuči. Koliko shvatam, osnovni cilj je pronaći negde samog sebe i pomiriti ceo svet sa sobom, ma šta to zapravo značilo. Pa dobro, ceo ovaj konstrukt možete čuti i na drugim mestima, nevezano za tihovanje, i možda se ne bih smela preterano s tim šaliti (iako je iskušenje preveliko!). Tihovanje se izdvaja od ostalih sličnih delatnosti zato što podrazumeva obavezne molitve upućene pravoslavnim svecima. Ako vam oni ne budu od koristi, znači da im se niste dovoljno umilili i morate tome ozbiljnije pristupiti, ili vam definitivno nema pomoći. 

Moguće je da konkretna rabota ima nekakve veze sa klerofašističkim svetonazorom, budući da o njoj nešto više znaju ratni zločinci i ekstremističke vladike (Amfilohije, „Pravoslavlje“). Budi mi se sumnja da i ovi klinci sa kapuljačama i maskama koje svakodnevno viđamo razularene po ulici, imaju neka saznanja o tihovanju. Na kraju krajeva, zar nisu vatreni sledbenici i uvažavaoci lika i dela najpoznatijeg belog maga? Toliko obožavanje ne biva bez jake duhovne veze! Velika je šteta što malene i besciljne probisvete više zanimaju rušilačke aktivnosti (a možda je to tihovanje?) umesto prosvetiteljskih, pa nikada nećemo biti u prilici da nam na nekoj tribini pojasne celu stvar.

Možemo o tome pričati i vrteti se u krug ceo dan, ali nikada se nećemo složiti oko prirode te energetski uzvišene aktivnosti. Zapravo, kao i u slučaju svih duhovno-molitvenih poruka, nije ni poenta, niti namera njihovih pošiljaoca da bilo šta od toga shvatite. Što više zakukuljite, podignete priču u visoke i neopipljive dimenzije i, naravno, napravite budalama što veći broj ljudi, to ste pametniji, glava i brada su vam belje, a ni novca neće nedostajati. Pretpostavljam da je i Radovan to znao.

Kada smo se konačno oprostili od Karadžića, biće onih kojima će tihovanje nedostajati. Pošto nam nije najpoznatija veza između tihovanja i pravoslavlja, pretpostavljam da je dozvoljeno da celu stvar tumačimo i primenjujemo kako god želimo. Ako baš morate u nešto verovati da biste tihovali, imam za vas nekoliko predloga i svi su bolji od mizantropsko-pravoslavno-kriminalno-uličnih, pod uslovom da u svemu tome niste preterano ozbiljni.

Prvo, možete biti diskordijanac (engl. discord – nesklad) i verovati da je „papa svaki čovek – muškarac, žena ili dete na Zemlji“ (Principia Discordia). Osnovno pravilo koje morate poštovati da biste postali diskordijanac je sledeće:

„Ako tražiš ufur u Društvo Diskordijanaca

izjasni se šta zapravo želiš

radi ono što hoćeš

i ispričaj nam sve o tome

ili

ako ti je tako draže

nemoj!“

Diskordijanci teže da izokrenu „kurs sivog lica“ učeći ljude da se „smeju sami sebi i svojim problemima/životima“. Prema njihovom verovanju, samo takva životna filozofija može rešiti probleme sveta.

Drugi predlog je da postanete član Crkve Subgenija i da promovišete opuštenost. Mir ćete dostići ukoliko radite na svom osećaju slobode i nezavisnosti, kao i na sopstvenom originalnom načinu razmišljanja. Slično diskordijanstvu, i ova „crkva“ promoviše humor, komediju i parodiju, pa se i označava kao „religija sofisticiranog humora“.

Po mom mišljenju, ako vam smehovanje ne pomogne, ne očekujte ništa od tihovanja i pravoslavnih svetaca.

Sa ovim zaključkom bih mogla završiti, ali ne mogu odoleti mojim apsolutnim favoritima u unošenju zabave u religijske petljanije. Potpuno izvrgavanje podsmehu svevladajućeg misticizma možete pronaći među „vernicima“ Nevidljivog Ružičastog Jednoroga i Letećeg Špageti Monstruma. Verovanje u jednoroga je, kao i svaka druga religija, zasnovano na nauci i veri. „Naučna“ je tvrdnja da ona (jednorog) ne može biti viđena, što se dokazuje samom činjenicom da je niko nikada nije video. U domen vere spada to što ljudi u dubini svog srca znaju da jednorog postoji i sigurni su da je ružičast(a) i pored toga što je nevidljiv(a)!

Prema pastaferijancima, pripadnicima „Crkve Letećeg Špageti Monstruma“ (ima ih više miliona širom sveta!), svemoćni vrhovni kreator čitavog univerzuma i svega na Zemlji je leteći monstrum kojeg ne možemo videti, kao ni bilo kog boga, ali su pastafarijanci sigurni da se ON sastoji od kuvanih špageta i ćuftica (vidi sliku). Pastafarijanci „veruju“ da ga se moramo plašiti ukoliko propovedamo njegovu veru bez piratske odeće na sebi. Zbog smanjenja broja gusara u svetu, dešavaju nam se ružne stvari i preti nam kataklizma globalnih razmera. Na primer, postoji jasna matematička (negativna) korelacija između broja pirata i globalnog zagrevanja tokom poslednjeg veka. Treba li nam još neki dokaz za postojanje Špageti Monstruma?

Svaka od ovih „religija“ zasniva se na filozofskom argumentu „orbitalnog kristalnog čajnika“ Bertranda Rasela. Ukoliko tvrdimo da po orbiti oko Zemlje kruži čajnik, niko ne može dokazati da nismo u pravu ukoliko unapred kažemo da je taj čajnik toliko malen da ga ni najmoćniji teleskopi ne mogu uočiti. Takva tvrdnja je neoboriva, a korak do Božanstva Čajnika veoma je mali.

Šta sam htela reći svojim meandriranjem kroz svet različitih „religijskih“ ideja? Pored toga što su neizmerno zabavne, broj učesnika u njihovom širenju i maštovitom razrađivanju navodi na veoma ozbiljan zaključak. Dramatično raste broj ljudi kojima je dosta prodavanja magle, dosta im je širenja straha i mržnje kroz religijski misticizam, ne podnose više magluštinu u kojoj se pod ruku šetaju beli magovi i crni mantijaši. Možda nemate takav utisak, ali uzmite u obzir da je ovo Srbija u kojoj je religija neodvojiva od patriotizma, patriotizam neraskidivo povezan sa veličanjem zločinaca, zločinci u simbiozi sa kriminalcima, a na kraju te povratne sprege kriminalci finansiraju i crkve i zločince. Zanimljiva je to kaša i komplikovana sinergija, a njena dekonstrukcija će potrajati neko vreme, ako uopšte bude potpune volje za tako nešto.

Da je u Srbiji bilo više onih koji su gledali čoveka a ne duhovnog spasitelja u smehotresnoj figuri Davida Dabića, verovatno bi ga neko ranije prepoznao. Doduše, sumnjam da su njegove tribine posećivali oni koji su imali i najmanje šanse da ga racionalno pogledaju, ili da se bar nasmeju toj bizarnoj pojavi. Trgovina srpskim svecima i nacionalističkom demagogijom pojela je mnogo mozgova, a najviše među maskiranim mladićima za čiju se budućnost iskreno brinem.

Šta god bilo to tihovanje, ono mi budi veoma mračne asocijacije i zato mi se dopadaju vicevi o tihovanju, njegova konverzija u smehovanje.

 
Peščanik.net, 30.07.2008.