Hitan sastanak vlade i saveta za nacionalnu bezbednost koji je sazvao predsednik republike održan je u četvrtak 13. juna, i na njemu su razmatrani trenutni bezbednosni izazovi u regionu i razvoj šire geopolitičke situacije.
Ova štura vest govori o sastanku u Ankari na kome je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan tražio najbolji način izlaska iz teške situacije nakon pisma-ultimatuma vršioca dužnosti američkog ministra odbrane Patrika Šanahana. Ali po svom sadržaju i tonu, ova vest bi se mogla odnositi na bilo koju zemlju u regionu. Srbiju ponajviše, u kojoj iznenadne, ili očekivane ali prećutkivane, krizne situacije često uzrokuju hitne sastanke koji ispune najveći deo medijskog prostora kao privremeno odvlačenje pažnje od stvarnih problema.
Medijske posledice sastanka u Ankari u četvrtak, međutim, bile su sasvim drugačije. Obično u medijima sveprisutni turski predsednik nestao je gotovo u potpunosti iz javnosti od prethodnog četvrtka, 6. juna, kada je iz Vašingtona stiglo nediplomatski otvoreno pismo Šanahana. I više od toga, zbog navodnih kriznih situacija u vodama Kipra i na granici sa Sirijom, Erdogan je otkazao svih 39 planiranih mitinga u istanbulskim opštinama pred ponovljene izbore za vlast u nekadašnjoj prestonici 23. juna. Obraćanje turskoj i međunarodnoj javnosti prepustio je drugom ešalonu službenika svoje vladajuće Partije pravde i napretka: portparolima, ministru za energetiku a pomalo i ministru spoljnih poslova Mehmutu Džavušogluu. Šta je to u pismu iz Vašingtona što je nateralo svemoćnog turskog predsednika da zaćuti i naizgled se sasvim ozbiljno zabrine za nacionalnu bezbednost svoje države? Ili, najpre, šta ga je primoralo da se zabrine za sopstvenu premoć unutar Turske i sliku najsnažnijeg, nezaobilaznog političara u ovom delu sveta, koju je decenijama pažljivo gradio?
Sve velike sile nastupaju diplomatski samo onoliko koliko odgovara njihovim interesima i samo onda kada to žele. Zbog toga i jesu posebne, velike sile, od Rimskog i Kineskog carstva do naših dana i savremenih imperija. Nakon više meseci diplomatske igre, javnih i tajnih pregovora u Ankari, Istanbulu i Vašingtonu, i inače nestrpljiva američka diplomatija zamenjena je otvorenim i nedvosmislenim postavljanjem jasnog izbora pred turskog predsednika: ili će se Turska odreći toliko reklamirane nabavke ruskog raketnog sistema S-400 ili će biti isključena iz programa razvoja i proizvodnje lovaca F-35 u ime čitave NATO alijanse i biti podvrgnuta novim sankcijama. Da nije reč samo o političkom, pa čak ni samo bezbednosnom pitanju, govori činjenica da bi Turska trebalo da ostvari dobit od najmanje 10 milijardi evra učestvovanjem u proizvodnji ovih najsavremenijih mašina za masivno ubijanje, kao i u obuci svih pilota članica alijanse. I to u vreme kada inflacija i nezaustavljiv pad vrednosti turske lire prete da ozbiljno naruše Erdoganovu vlast, već uzdrmanu porazima na lokalnim izborima u Ankari i Istanbulu.
Ovaj američki ultimatum očigledno je iznenadio turskog predsednika. Redžep Tajip Erdogan se sada nalazi pred ozbiljnom dilemom, sa ogromnim političkim posledicama: kako sada odustati od kupovine ruskih raketa i neke vrste posebnog, iako opreznog saveza sa Rusijom, nakon meseci upornog ponavljanja „To ne dam!” Kako nakon toliko puta ponovljenih tvrdnji o tome da se Turska ne može naterati da odustane od zacrtanog puta – da se „neće saginjati”– odustati od igre „tonedavanja” i priznati svojim biračima da je sve bila samo predstava?
Za početak, Erdogan je pustio svoje potčinjene da pripreme teren. Ministar odbrane, Hulusi Akar, poznat po zapaljivim izjavama i sličnim akcijama u širokoj zoni turskih interesa, uključujući i Balkan, lamentirao je nad tonom pisma svog američkog kolege koje nije poslato u duhu prijateljstva i dobre saradnje. Jedini zvaničnik koji se oglasio nakon hitnog sastanka u četvrtak 13. juna, ministar spoljnih poslova Mevlut Džavušoglu, samo je neubedljivo ustvrdio da je Turska suverena država kojoj niko ne može da naređuje – što je gubitnička mantra dobro poznata iz poslednje decenije 20. veka na ovom prostoru. Mnogo informativnije bile su novine Haberturk koje su pod direktnom kontrolom vladajuće partije. Još pre hitnog sastanka u četvrtak one su objavile članak o ovoj temi pomalo dvosmislenog sadržaja. S jedne strane, da ruske rakete S-400 uskoro kreću put Turske da budu raspoređene do sredine jula na jugozapadu i jugu Male Azije, kako bi kontrolisale vazdušni prostor Egeja i istočnog Mediterana i time čitav vazdušni saobraćaj između Grčke i Kipra; i, istovremeno, da je ugovorom predviđena mogućnost poništavanja ove već završene kupovine, ukoliko se ustanovi, makar i naknadno, da ovaj raketni sistem nije kompatibilan sa turskim odbrambenim sistemima – zaključak do koga lako može doći zajednička tursko-američka komisija koju Erdogan poslednjih nedelja predlaže američkom predsedniku. Time je ostavljen izlaz turskom predsedniku da tiho odustane od svoje politike upornog „tonedavanja”, a da pritom ne izgleda kao da je od nje zaista i odustao. Jer ako je Erdogan nešto pokazao u svojoj gotovo dvodecenijskoj dominaciji turskom politikom onda je to veština da sebi uvek ostavi dovoljno širok prostor za zaokret kako bi i dalje ostao na vlasti.
Nasuprot tome, srpska politika „tonedavanja” kao da je dospela u ćorsokak, bez ikakvog smislenog političkog izlaza. Obećanja koja dolaze na naplatu pomešana su sa neodgovornim peckanjima ministra nepostojeće srpske spoljne politike. A novoprofiteri nacionalizma gledaju da izvuku još neku paru rugajući se srpskoj istoriji skarednim kvaziistorijskim bilbordima i lecima deljenim uz račune za Infostan. Dok ne dođe vreme da se zaradi na nekoj drugoj politici.
Autor je redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i upravnik Centra za kiparske studije.
Peščanik.net, 15.06.2019.