Tom(son)ovača

Šta se desilo sa onom starinskom pedagoškom poslovicom da ako je neko lud, ne budi mu drug, kojom su, i u školi i u kući, pokušavali da nam utuve u glavu da ne treba da se ugledamo na loše i da ne treba da sledimo negativne primere? Zašto ju je tako teško bilo usvojiti? Jer su loši zavodljiviji od dobrih ili samo zato što je tako lako slediti negativne primere, a tako zahtevno stvarati pozitivne?

Pošto su, kontroverznim presudama oslobođeni, hrvatski generali i kosovski komandant u svojim sredinama dobili tretman heroja, naši mediji su se dosetili da u goste zovu, ne nekog našeg takođe oslobođenog, nego – našeg osuđenog generala. Pa i tada se nisu dosetili generala Trifunovića, na primer, kojeg je rođena zemlja osudila i utamničila samo zato što je spasao živote svojih vojnika i oficira, umesto da ih žrtvuje kako se očekivalo. Taj pozitivan i nekontroverzan primer (generala, a ne države, naravno), ovde neće biti slavljen, baš kao što ni neki orden za čast i hrabrost neće poneti ime Srđana Aleksića, mladog vojnika koji je po cenu života odbranio mladića druge nacije, jer za sve ove godine niti smo odgojili publiku, niti je iko pomislio da bi ih trebalo predstaviti nekoj drugoj, stranoj publici. Jer je valjda i nama i toj stranoj publici dovoljno pokazati pozitivne primere uspešnih sportista pa da nas nikada više niti jedan sud svojom presudom i niti jedna holivudska glumica svojim filmom ne prikažu u lošem svetlu?

Ne, ne, nećemo se mi ugledati na Hrvatsku kad sa medijske scene skrajne nacionalističkog pevača Tomsona, ni kad na državnoj televiziji svakog dana ima vesti iz kulture, niti kad njeni oslobođeni generali stišavaju opštenarodnu euforiju. Jer to nama nisu primeri za ugled. Ali, ako generali dobiju funkcije kao što su ih dobili kosovski ratni komandanti, to ćemo već lakše prekopirati.

Kao što je bilo lako i da kreiramo i podstičemo mišljenje da nije trebalo nikoga ni poslati u Hag jer, pod jedan, sada je dokazano da je to politički antisrpski sud i, pod dva, jer ni Amerika, kao valjda isto mala i nemoćna zemlja, ne izručuje svoje državljane međunarodnim sudovima. Predsednik države (naše, a ne američke) otišao je i dalje u zaključcima – izjavio je da sad svi “naši” treba da se vrate iz Haga. Nadam se da pod tim nije podrazumevao da treba da beže iz pritvorskih jedinica i zatvora, kao što verovatno pod “našima” ne podrazumeva svog kuma i bivšeg šefa Šešelja.

Malo pre toga je pretio (više nama nego svetu kojem se kao obraćao preko domaćih medija) da će u Ujedinjenim nacijama biti kao Kastro – toliko dugo će govoriti o Tribunalu da će morati da ga iznesu iz sale. Na stranu to što je verovatnije da će predstavnik Vlade govoriti na toj sednici koju je predsednik (ovog puta sveta, kako tepaju Jeremiću) navodno iznebuha zakazao, valjda kao odmazdu koju nam je twitterom najavio, ali bi bolje bilo kad bi se predsednik (Srbije, da vas više ne zbunjujem), umesto na Kastra, ugledao na nekog drugog. Pri tom ne mislim na Tita, na kojeg se očito ugledao kad je naredio da sve ambasade i konzulati istaknu njegovu (Tominu, ne Titovu) fotografiju. Ako je mislio da tako ispunjava ustavnu obavezu da “predstavlja Srbiju u inostranstvu”, možda će narediti i da mu podižu spomenike, mada bi za to ipak morao prvo da uredi neki park, kao što je morao sin bivšeg azerbejdžanskog diktatora kod nas i u Meksiku.

Peščanik.net, 03.12.2012.