I uniformisani i neuniformisani čuvari poretka, počev od ministra policije do zaštitnika građana, tvrde da policija i parapolicije nisu koristile prekomernu silu u obračunu sa demonstrantima i slučajnim prolaznicima tokom protesta u julu 2020. u Beogradu. Prekršajni sudovi su radili kao preki sudovi i na osnovu „uverljivih i nepristrasnih“ svedočenja policajaca ljude odmah slali u Padinsku skelu. Govori Danilo Ćurčić iz Inicijative A 11. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Do pre dva-tri dana, policijsko nasilje nad ljudima demonstrirano pre svega u Beogradu i Novom Sadu, a ono je bilo takvo da je šokantno čak i za srpske uslove, bilo je glavna tema praktično svih medija i političara i analitičara. Onda je nekoliko ljudi, koji su osuđeni zbog navodnih napada na policiju ili vređanja naše milicije, posle protesta građana ispred zatvora pušteno iz pritvora, i kao da se ništa nije dogodilo. Vlast nam je pokazala kako će koristiti policiju i batinaše u civilu, ali i prekršajne sudove koji su i ovoga puta ispunjavali njene želje. Ostalo je svega nekoliko nevladinih organizacija i pojedinaca koji će insistirati na kažnjavanju batinaša, što u civilu, što uniformisanih. Među njima je Inicijativa A 11, odnosno Danilo Ćurčić. Danilo, da li imaš uvid u to koliko je ljudi uhapšeno, koliko procesuirano, koliko je u zatvoru?
Danilo Ćurčić: Pa ne zna se tačno. Dakle, mi sad imamo nekih stotinak ljudi, po onome što su direktor policije i ostali govorili, da su bili privedeni tokom ovih protesta, međutim ne zna se sada ko će zapravo u kom postupku biti procesuiran. Uglavnom, većina ljudi će imati pred sobom u stvari prekršajne postupke, što će biti verovatno remećenje javnog reda i mira ili nešto slično, dok će neki manji, manji broj ljudi biti podvrgnut krivičnom gonjenju za različita krivična dela. Dakle, u suštini, ogromna većina tih koji su palili, nasilno rušili demokratski izabrani poredak u Republici Srbiji su zapravo vršili prekršaje, je l’?
Svetlana Lukić: Molim te, o čemu se radi u ovim krivičnim prijavama koje ste vi podneli, protiv koga, protiv koliko recimo policajaca? I vi upotrebljavate termine „zlostavljanje“ i „mučenje“, tortura praktično.
Danilo Ćurčić: Tu se radi o krivičnom delu zlostavljanja i mučenja koja su izvršili pripadnici ministarstva unutrašnjih poslova time što su u većini incidenata koje smo mi identifikovali primenjivali sredstva prinude na način koji nije bio potreban u tom trenutku, čime su nečovečno i ponižavajuće postupali prema učesnicima protesta. Dakle, tu se radi o situacijama u kojima, kao što je onaj snimak koji svi znamo dobro, sa Terazija, dakle gde se 15-ak policajaca izređa udarajući jednog čoveka koji leži na podu, pa do devetorice ljudi u civilnoj odeći koji zapravo nekim nestandardnim predmetima udaraju dva učesnika protesta. Dakle, takve vrste incidenata, napada na učesnike protesta, dakle, mi smo do sada podneli 4 krivične prijave. Njima je obuhvaćeno 23 lica. Od toga je najmanje 14 policajaca i 9, ne znamo ni ko su, s obzirom na to da su bili u civilnoj odeći i da se može desiti da zapravo nisu ni pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova.
Mi pretpostavljamo da su sve zapravo pripadnici MUP-a, ali opet, nadamo se da će neka vrsta istrage utvrditi o čemu se radi. Uz to postoji još određeni broj krivičnih prijava koje je podneo Beogradski centar za ljudska prava, sa kojim smo mi zapravo radili zajedno na prikupljanju podataka o policijskoj brutalnosti, i na procesuiranju onoga što možemo, i zajedno za sada imamo 15 dobro dokumentovanih slučajeva, koji su potkrepljeni medicinskom dokumentacijom, veštačenjem lekara sudske medicine, izjavama svedoka, video materijalima i slično. Dakle, u ovom trenutku 15 dobro dokumentovanih slučajeva koji su i predati UN specijalnom izvestiocu za torturu, i evo, dok mi pričamo, kod nas dolaze ljudi koji su pretrpeli policijsku brutalnost na preglede koje sprovode lekari sudske medicine, kako bi se zapravo veštačile njihove povrede i nakon toga podnosile krivične prijave. Ministarstvo unutrašnjih poslova i direktor policije, između ostalog, i ministar, i drugi državni funkcioneri bi zapravo morali da daju jasan signal svima koji rade u MUP-u da jednostavno takvo ponašanje nije prihvatljivo i da je ono kažnjivo.
S druge strane, umesto toga, jedino što smo imali prilike da vidimo jeste ova bizarna priča o tome da se tu rušio nekakav demokratski izabrani poredak i da su ti ljudi koji su učestvovali u protestima zapravo pokušavali da svrgnu vlast; mislim, potpuno jedna bespredmetna diskusija, koja je zapravo na neki način dezavuisala ono što jeste situacija, a to je da je potpuno prekomerno i nezakonito policija postupala prema učesnicima protesta na taj način što je zapravo primenjivala, od suzavca kome je istekao rok i koji ima neobeležene patrone, gde ni ne znamo, zapravo, šta je sve bačeno na ljude, do ovih nestandardnih predmeta kao što su drvene palice, teleskopski pendreci i slične svari, koje zapravo policija ne koristi, i do onoga svega što smo zapravo imali prilike da vidimo: način na koji se sve to koristi, a to je udaranje demonstranata koji ni na koji način ne učestvuju u protestu, koji već zapravo leže na zemlji, ili jednostavno, kao što smo recimo imali prilike juče da vidimo u svedočenjima ljudi koji su nam se obratili, dakle devojka koja je digla ruke i vikala „Stojim, ne radim ništa“ je dobila batine od policije samo zato što je stajala na jednom mestu gde su prošli, kako da kažem, nervozni policajci koji znaju da šta god da urade, neće odgovarati za to.
Svetlana Lukić: Pomenuo si Komitet Ujedinjenih nacija za borbu protiv torture, i ja se sećam – pisali smo o tome i na Peščaniku – da je poslednji put ja mislim pre 3 godine, ali i prethodnih godina, za vreme onih vlasti, da su oni konstatovali da je nasilje praktično postalo deo policijske kulture, kako kažu, i da su upotrebe bejzbol palica i gvozdenih šipki raznih deo standardne procedure u policijskim stanicama u Srbiji.
Danilo Ćurčić: To je stari problem, i to je ono o čemu se govori jako dugo. Dakle, ta kultura nekažnjivosti i to potpuno odsustvo odgovornosti za prebijanje i zapravo zlostavljanje, mučenje ljudi koji su u pritvoru, zapravo koji su lišeni slobode, je evidentno. Mi ako pogledamo, možemo da vučemo paralelu odnosno liniju sve do Savezne Republike Jugoslavije, kada smo imali isto nalaze Komiteta Ujedinjenih nacija, koji su govorili o tome da postoji kultura nekažnjivosti za policijsku torturu. Ono što sad nekako nama daje nadu da zapravo može doći do neke vrste promene jeste što se jako veliki broj ljudi javio, i što su nekako ljudi shvatili, čini mi se, konačno sa čime se mi ovde suočavamo u jednoj vrlo, kako da kažem, situaciji koja je bilo suštinski ničim izazvana, ako pogledate; dakle, od jednog protesta koji je uključivao 200 ljudi koji su se naguravali sa policijom na stepenicama Skupštine Srbije, završili smo na tome da je pola grada prebijeno. Dakle, vi kad idete ulicom danas Beogradom, vidite ljude kojima su zavijene noge, ruke, glave, koji zapravo nisu sigurno pali sa…
Svetlana Lukić: trotineta…
Danilo Ćurčić: Ne znam, na moru ili slično. Čini mi se da bes sa druge strane postoji, da su jednostavno ljudi besni na ovu čitavu situaciju i hoće da stvari isteraju do kraja, odnosno da, ono što se kaže u žargonu, teraju do Strazbura, dok se ne utvrdi ko je odgovoran za sve to što se dešavalo.
Svetlana Lukić: Vama se javljaju ljudi koji su zlostavljani, prebijani, ali Zaštitnik građana se skoro pohvalio da on nije dobio pritužbe građana, i u tom saopštenju, istom, on eksplicitno tvrdi da policija nije koristila prekomernu silu, osim u pojedinačnim slučajevima. Dakle, Zaštitnik građana je institucija kojoj bi po definiciji trebalo da se obraćaju građani kada im se desi tako nešto.
Danilo Ćurčić: To je jedan od većih gafova, ako može tako da se kaže, Zaštitnika građana. U trenucima kada imate svuda u medijima, na društvenim mrežama snimke policijske brutalnosti, davati izjavu koja suštinski nema nikakav značaj, zapravo, zato što ona nije bazirana ni na kakvom vođenju postupka gde je on mogao da utvrdi do kraja šta se dogodilo; dakle, on je dao izjavu, zapravo, koja je koristila tome da na neki način pokuša da smiri tenzije, odnosno da pokaže na koju stranu će ići postupanje Zaštitnika građana u situacijama u kojima budu dobijali pritužbe. Dakle, vi tu niste imali nikakav postupak koji je prethodio davanju tog saopštenja. E onda, šta se dogodilo? Zanimljivo je, zapravo, kako se narativ promenio. Onda direktor policije Rebić govori o izveštaju Zaštitnika građana, koji je utvrdio da nije bilo torture.
To je s jedne strane, s druge strane ono što bi opet moralo da se istakne jeste da Zaštitnik građana u tom svom saopštenju istakao i da su službenici te institucije bili na terenu i utvrđivali činjenice. I onda u stvari moramo sad da postavimo pitanje da li su ti ljudi zapravo dovoljno kompetentni i da li su bili dovoljno efikasni u tome što su radili, jer imamo jedan od snimaka, koji je zapravo upravo onaj koji se odnosi na policijsko prebijanje na Terazijama, gde vidimo da kroz kadar prolaze dva službenika Zaštitnika građana, koji suštinski ne reaguju na sve to što se dešavalo. Ako imate šestoro ljudi na ulici, od toga dvojicu koji sigurno nisu primetili najteži slučaj prebijanja koji smo imali zabeležen kamerama, ne znam onda na koji način možete da tvrdite bilo šta – sistemski je bilo ovoga ili sistemski nije bilo onoga, s obzirom na to da ste potpuno diskvalifikovani, zapravo, time što niste pokazali da ste dovoljno sposobni da možete da utvrdite šta se dogodilo.
Svetlana Lukić: Da pređemo na nešto što je zabrinjavajuće u najmanju ruku kao i ponašanje policije, a to su sudovi, odnosno prekršajni sudovi koji su se uključili u celu tu igru. Zajednički imenitelj jeste da su se praktično ponašali kao preki sudovi. Dakle, kraćeni postupak, presude su praktično drakonske, odmah, i što je zanimljivo, skoro isto obrazloženje: oni su vređali policiju. Takođe, nije bilo advokata, i odmah su slati u zatvor.
Danilo Ćurčić: To je stara, stara boljka, zapravo; prekršajni postupak je postupak u kome vi u suštini imate policijskog službenika s jedne strane, građanina s druge, gde sud uvek, po pravilu pokloni veru onome što je rekao policijski službenik, i tu se čitava priča završava. Dakle, vi imate situaciju da policajac izađe i kaže „on mi je psovao majku i rekao mi je da idem na Kosovo“, i zbog toga neko završi 60 dana u Padinskoj Skeli. Kako da vam kažem, ako građanin kaže „Ja to nisam uradio“, šta će sud uraditi?
Dakle, sud je u ovim slučajevima konkretno postupao na način na koji je zapravo video šta je signal i šta je neka vrsta poželjnog ponašanja koje su očekuje od strane, u ovom slučaju prekršajnih sudova, na osnovu toga što je predsednik republike, i što su drugi govorili, i sudovi su jednostavno po automatizmu ljudima određivali kazne, uglavnom maksimalne, da. Dakle, mi imamo čak i situaciju, ako se sećate, predsednik je pričao o inostranom elementu koji je učestvovao u tome, Izraelcima koji su kontrolisali huligane i slično. To su dva dečaka koja smo mi imali prilike da izvedemo iz Padinske skele prekjuče, koji imaju 18 i 21 godinu, koji su backpackeri, zapravo, sa gitarom, koji su došli u Beograd, koji su po izlasku iz Padinske Skele, gde čuvar bukvalno trči za njima i vraća im gitaru koju su oni poneli u Padinsku skelu, koji su osuđeni na 82 hiljade dinara zbog remećenja javnog reda i mira, zbog nečega što tvrde da nisu uradili.
Mi u to naravno ne ulazimo, da li jesu ili nisu, jer ne znamo. Ništa ne postoji, zapravo, čime se utvrdilo da su oni to uradili, osim izjave policajca. Dakle, jednostavno, sud koji apsolutno u onom trenutku kada primeti da ste vi dovedeni zbog protesta, vi ste završili priču, nema tu nikakve šanse da se izvučete. Dakle, to je jedan potpuni sumrak vladavine prava, ja bih rekao. Često građanima ispadne i dosadno kad se govori o tome: vladavina prava, pa ne znam, policijska nekažnjivost, brutalnost, odgovornost i slično – dakle, to su stvari koje smo imali prilike da vidimo proteklih 7 dana kako zapravo ne funkcionišu, na jednom vrlo velikom uzorku, čini mi se.
Svetlana Lukić: Ne znam koliko je tačno, ali liči mi da jeste: to je Danas objavio, da su obrazloženja tih presuda prekršajnih sudova praktično copy-paste, radili su ista, i tamo piše da su osudili ljude na osnovu iskaza policajaca, koji su svedočili uverljivo, nepristrasno, i ono što je zanimljivo, kaže, oni nemaju razloga da lažno okrivljuju optuženog, je l’.
Danilo Ćurčić: Pa kako nemaju? Dakle, mislim, to su sada potpune budalaštine. Ne vidim kako sud može uopšte da stane na to stanovište da policijski službenik nema interes. Ako ste videli ono poslednje veče privođenja, dakle na stepenicama Skupštine, a svi smo videli kako to izgleda, gde jednostavno ljudi stoje, onda izlazi kordon policije, onda svi budu pohapšeni i osuđeni za neka dela koja nisu uradili – kako da vam kažem, to meni deluje kao da je neko ispunjavao kvotu to veče.
Nekako, indicije govore u tom pravcu, da vi sada imate ljude koji su završili iza rešetaka zbog toga što su bili na nekom političkom skupu‚ zbog svog političkog stava. Pogotovo što nismo imali prilike da vidimo da oni koji su napadali, lomili noge policajcima i slično, dakle ne vidim da su odgovarali. Dakle, pokupljeni su sa ulice neki ljudi koji su ili prolazili, ili bili na pogrešnom mestu, recimo na Tašmajdanu ko god se zatekao između 23:30 i 12:15-12:30, u noći između 8. i 9, taj je ili dobio batine ili završio kod prekršajnog sudije.
Svetlana Lukić: Da li postoje ozbiljne indicije da će ubuduće ljudi koji odu na protest, pa i oni koji se tu slučajno nađu, da prođu slično?
Danilo Ćurčić: Da. Ovo se činilo kao neka vrsta pokazne vežbe, da mi vidimo na koji način će se sistem obračunavati sa onima koji pokušaju da iskažu svoj stav, ili učestvuju na nečemu što je u nekom trenutku i bio nasilni protest. S jedne strane, siguran sam da sistem jeste hteo da pokaže brutalnost koju možemo da očekujemo, mada s druge strane, bar po onome što mi imamo prilike da vidimo kroz ova obraćanja građana i građanki koja zapravo dolaze do nas i naših kolega vezano za sve ove stvari, jeste da su i građani nekako više digli ruke od toga da spuštaju glavu pred svim tim stvarima. Jednostavno, ljudi su ušli u neki drugi način rezonovanja, zapravo, u tom pogledu da hoće da se bore do kraja za svoja prava, da ne prihvataju policijsku palicu zbog toga što su bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, i u tom smislu mi možemo da očekujemo verovatno neku vrstu zahteva, hajde da kažemo, prema policiji i prema drugima za utvrđivanje odgovornosti, što može biti neki prvi korak ka nekoj daljoj, da li sada postavljanju novih zahteva ili jednostavno novim protestima, u zavisnosti od toga kako će reagovati sistem na sve to.
Svetlana Lukić: Danilo, hvala puno na razgovoru.
Danilo Ćurčić: Hvala vama.
Ova emisija je realizovana uz podršku Fondacije za otvoreno društvo
Peščanik.net, 16.07.2020.
Srodni link: Vesna Rakić Vodinelić – Prekršajni sud kao preki sud