Natpis na zidu: Idemo jako Miki!
Foto: Peščanik

„Ne mogu se osnivati privremeni, preki ili vanredni sudovi“. Ovo je zabrana propisana u čl. 143. st. 3. Ustava Republike Srbije. Ona se ne odnosi samo na organizacionu formu. Postojeći redovni sudovi se ne smeju preobražavati u preke sudove načinom na koji funkcionišu, negiranjem ustavnih principa o pravu na odbranu, o pravu građanina na pošteno i pravično suđenje pred nezavisnim sudom i po postupku propisanom zakonom.

Svi građani Republike Srbije koji se danas nalaze na izdržavanju prekršajnih kazni zatvora, osuđeni su u tzv. skraćenom postupku. Međutim, Zakon o prekršajima koji uređuje postupak u kome su osuđeni, ni u jednoj svojoj odredbi ne koristi izraz „skraćeni postupak“, niti je on propisan kao poseban prekršajni postupak. Skraćeni postupak je kolokvijalni a ne pravni termin. Ne smeta kad ga koriste građani koji i ne moraju znati da ovog izraza nema u zakonu, ne smeta ni kad ga koriste advokati, kao šifru za određene brutalne sudske radnje. Ne sme ga, međutim, koristiti predsednik prekršajnog suda.

Olivera Ristanović, sudija i predsednica Prekršajnog suda u Beogradu je u izjavi Tanjugu kazala ovo: „Od ukupno 22 privedene osobe, deset je oslobođeno u skraćenom postupku, a 12 će biti procesuirano u redovnom prekršajnom postupku. Redovan postupak je određen jer, kako je navela, podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka nije obezbedio neophodne dokaze za skraćeni postupak.“

Predsednica suda, dakle, obaveštava građanstvo da, uz redovni, postoji i skraćeni postupak, koji nije pomenut u Zakonu o prekršajima, ali po ovoj, službenoj izjavi, ipak postoji.

Tragajući za praksom suđenja po skraćenom postupku, jednom nenaučnom metodom, tj. raspitivanjem kod kolega advokata, stekla sam saznanja da skraćeni postupak ipak živi u realnosti, iako ga nema u normama. Rezultati raspitivanja odista nisu dovoljni za ozbiljnu pravnu argumentaciju, pa sam tragala za pisanim argumentom i došla do presude Prekršajnog suda u Beogradu 11 pr. br. 818/2020 od 12.7.2020, koju je doneo i potpisao sudija Đuro Pavlica.

Ovom presudom okrivljeni je oglašen odgovornim zato što se 12.7.2020. oko 00:05 sati, „ispred Doma narodne skupštine na stepeništu, tokom neprijavljenog javnog okupljanja, obratio povišenim tonom policijskim službenicima… rečima `pičke pandurske, idite na Kosovo, jebem vam majku pandursku`“, čime je izvršio prekršaj iz čl. 22. Zakona o javnom redu i miru. Osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 60 dana. Kazna je izvršiva odmah, žalba ne odlaže njeno izvršenje. Podvlačim da je okrivljeni osuđen za prekršaj koji je izvršio istog dana kad je presuda donesena i tog dana odmah upućen na izdržavanje kazne zatvora. Postupak je odista maksimalno skraćen. Čitajući ovu presudu, razumela sam da je osumnjičeni bio priveden sudu pre pokretanja prekršajnog postupka, na osnovu čl. 190. Zakona o prekršajnom postupku, koji nije pomenut u ovoj presudi, a da je upućen na izdržavanje kazne na osnovu nepravnosnažne presude, primenom čl. 308. Zakona o prekršajima, na koji se presuda poziva.

Čl. 190. st. 1. Zakona o prekršajima, na osnovu kog je okrivljeni priveden prekršajnom sudiji pre pokretanja postupka, glasi:

„Ovlašćeni policijski službenici mogu i bez naredbe suda privesti lice zatečeno u vršenju prekršaja:

1) ako se identitet tog lica ne može utvrditi ili postoji potreba provere identiteta;

2) ako nema prebivalište ili boravište;

3) ako odlaskom u inostranstvo može izbeći odgovornost za prekršaj, a u pitanju su prekršaji za koje se ne može izdati prekršajni nalog;

4) ako se dovođenjem sprečava u nastavljanju izvršenja prekršaja, odnosno ako postoji opasnost da će neposredno nastaviti sa činjenjem prekršaja, ponoviti prekršaj ili da će izbeći prekršajni postupak.“

U konkretnom slučaju, nijedan od razloga za privođenje pre pokretanja postupka nije obrazložen u presudi. Iz same presude se jasno zaključuje da je i policijskim službenicima i sudiji bio poznat identitet osumnjičenog, kao i njegovo prebivalište. U obrazloženju nema indicija da bi on mogao pobeći u inostranstvo niti da je privođenjem sprečen u nastavljanju prekršaja (mogao je psovati i u toku privođenja); isto važi i za ponavljanje prekršaja; ako je poznat njegov identitet i prebivalište, teško da je mogao izbeći vođenje prekršajnog postupka. U presudi nema tragova o tome da li je okrivljeni tražio branioca, a izvesno je da ga nije imao. Sve u svemu, za manje od 24h je izvršio prekršaj, osuđen je i upućen na izdržavanje kazne zatvora.

Zakon o prekršajima u ostalom delu odredbi čl. 190. ne uređuje skraćeni postupak. Naprotiv. Po čl. 190. st. 4. Zakona, policijski službenik je dužan da odmah o zadržavanju osumnjičenog obavesti lice koje odabere osumnjičeni. U presudi nema tragova da je tako nešto učinjeno. Takođe, na osnovu čl. 190. st. 6, o privođenju osumnjičenog donosi se rešenje o zadržavanju. Da je takvo rešenje doneseno – ne može se zaključiti iz presude. Protiv rešenja o zadržavanju, okrivljeni i njegov branilac mogu izjaviti žalbu u roku od četiri sata od dostavljanja rešenja o zadržavanju (čl. 190. st. 7). U presudi, opet, nema ni traga ni glasa o eventualnoj žalbi.

Tumačenje ove odredbe (iz očiglednih razloga, namerno prećutane u presudi) ne može negirati ustavno pravo na odbranu i pravo na vreme potrebno za pripremanje odbrane. Jer, u prekršajnom postupku se, na osnovu čl. 99. Zakona o prekršajima shodno primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku (ZKP). A, o pravima okrivljenog po pravilima krivičnog postupka, postoji ustavna garantija prava na pravično suđenje koja se odnosi na odbranu. Sadržana je u čl. 33. st. 2. Ustava: „Svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane“. Tumačenje tzv. skraćenog postupka kao onog u kome se negira ili uskraćuje pravo na branioca ili se okrivljeni ne upozori da ima pravo da sebi uzme branioca, tumačenje da je dopušteno uskraćivanje vremena potrebnog za odbranu, znači upravo ono čime je započet ovaj tekst – preobražavanje jednog redovnog suda, zloupotrebom procesnih pravila, u preki sud, zabranjen Ustavom.

Pored toga, ovako shvaćen postupak protivan je čl. 6. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i nizu presuda Evropskog suda za ljudska prava o standardima pravične odbrane okrivljenog.

U ovom postupku, okrivljenom je izrečena najstroža kazna predviđena za prekršaj za koji je osuđen. Osuđen je za prekršaj koji nosi naziv Vređanje službenog lica u vršenju službene dužnosti, iz čl. 22. Zakona o javnom redu i miru, koji glasi:

„Ko uvredi službeno lice nadležnih organa iz člana 2. ovog zakona u vršenju službene dužnosti – kazniće se novčanom kaznom od 50.000 do 150.000 dinara ili kaznom zatvora od 30 do 60 dana.“

Iako je za ovaj prekršaj alternativno predviđeno izricanje novčane kazne ili kazna zatvora, izrečena je maksimalna zatvorska kazna. U presudi je – nesmotreno ili prosto glupo – sudija pronašao i olakšavajuću okolnost, da okrivljeni do tada nije bio prekršajno kažnjavan. Šta bi bilo da nije ove olakšavajuće okolnosti (str. 3 presude)? Možda doživotno, iako tako nešto ne može u prekršajnom postupku? Pa, moglo bi nekako kad već može skraćeno, jer ni toga nema u prekršajnom postupku. Kao obrazloženje za maksimalnu visinu kazne (str. 3 presude) navodi se da je okrivljeni vređao čak dva policijska službenika. Šta bi bilo da je vređao tri takva?

Upućivanje na izdržavanje kazne odmah, na osnovu nepravnosnažne presude, sud obrazlaže na sledeći način: „Ova presuda je izvršna odmah pre pravnosnažnosti, saglasno članu 308. Zakona o prekršajima, jer je okrivljeni kažnjen za teži prekršaj iz oblasti javnog reda i mira, a postoji osnovana sumnja da će nastaviti sa vršenjem prekršaja ili ponoviti prekršaj“. Najpre, sudiju valja upozoriti (možda poučiti) o tome da Zakon o javnom redu i miru ne poznaje podelu na lakše i na teže prekršaje ni u jednoj svojoj odredbi. Sam po sebi, prekršaj za koji je alternativno zaprećena novčana kazna ili kazna zatvora, teško je razumno kvalifikovati kao „teži“. Ali ako sudija shvata svoje tumačenje prava kao prerogativ, onda, vidi se, može i tako. Inače, čl. 308. st. 1. tačka 2, primenjen u ovom slučaju, glasi:

„Osuđujuća presuda se može izvršiti i pre njene pravnosnažnosti u sledećim slučajevima:

1) ako okrivljeni ne može da dokaže svoj identitet ili nema prebivalište, ili ne živi na adresi na kojoj je prijavljen, ili ako ima prebivalište u inostranstvu ili ako odlazi u inostranstvo radi boravka, a sud nađe da postoji osnovana sumnja da će okrivljeni izbeći izvršenje izrečene sankcije;

2) ako je okrivljeni kažnjen za teži prekršaj iz oblasti javnog reda i mira, bezbednosti javnog saobraćaja ili teži prekršaj kojim se ugrožava život ili zdravlje ljudi ili ako to zahtevaju interesi opšte bezbednosti ili sigurnosti robnog i finansijskog prometa ili razlozi morala ili je kažnjen za prekršaj od kojeg mogu nastati teže posledice, a postoji osnovana sumnja da će nastaviti sa vršenjem prekršaja, ponoviti prekršaj ili da će izbeći izvršenje izrečene sankcije.“

Odredba tačke 2, spada u one koje sadrže neodređene, tzv. bezobalne pojmove, koje sudska praksa mora standardizovati. U ovoj presudi, pored promašaja kvalifikacijom ovog prekršaja kao težeg, sud se nije potrudio da objasni svoju „osnovanu sumnju“ da će okrivljeni nastaviti prekršaj ili ga ponoviti. Iz kojih dokaza je sud detektovao sumnju, pa još osnovanu, kada je izveo samo dokaz saslušanjem okrivljenog i dva policijska službenika koji su ujedno i podnosioci zahteva, pa prvom nije „poverovao“, a drugima jeste? O razlozima za osnovanu sumnju kao uslovu primene čl. 308. Zakona o prekršajima osim pominjanja, nema dakle ničega.

Tako izgleda misteriozni skraćeni postupak, tako se on odvija pred našim očima, tako se negiraju ustavne garantije, tako se jedan običan prekršajni sud preobražava u preki.

Osim presude, društvenim mrežama kruže snimci fizičkih povreda demonstranata zadobijenih od policije posle kraćeg ili dužeg zadržavanja, tj. lišenja slobode, o čemu u Ustavu postoji jasna zabrana:

„Postupanje s licem lišenim slobode

Član 28

Prema licu lišenom slobode mora se postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti.

Zabranjeno je svako nasilje prema licu lišenom slobode.

Zabranjeno je iznuđivanje iskaza.“

Na web stranici Prekršajnog suda u Beogradu mogu se pronaći imena svih njegovih sudija. Jedno od njih, sudije dežurne službe u ul. Despota Stefana br. 107, tj. u beogradskoj policijskoj upravi, jeste Kosta Mitrović, koji je član Potkomiteta Ujedinjenih nacija za prevenciju torture.

Šta bi taj sudija imao da kaže o slikama povreda koje kruže Srbijom?

Šta bi sudije sklone da primene skraćeni postupak imale da kažu o svojoj nezavisnosti i nepristrasnosti? O međunarodnom standardu ovih pojmova, delimično ugrađenih u Ustav Srbije?

Pod nezavisnošću sudstva podrazumeva se odsustvo kontrole, tj. nezavisnost, najpre od ostalih grana državne vlasti. Princip je Evropski sud za ljudska prava (ES) čvrsto razumeo, obuhvatajući ne samo uticaj drugih vlasti na primenu, već i na tumačenje prava i eksplicirao ga u svojim presudama. Tumačenja organa izvršne vlasti o bilo kojoj odredbi izvora prava, smatra se zavisnošću nacionalnog suda od druge grane državne vlasti. Ovako shvaćen princip nezavisnosti suda od drugih grana državne vlasti ES primenjuje se do danas, sa naročitom senzibilnošću prema mogućem uticaju izvršne vlasti. U praksi ES pojmovi nezavisnosti i nepristrasnosti sudije se ne odvajaju. Sudija, budući da je fizičko lice mora, pored toga što je nezavisan, biti i nepristrasan, da bi se smatrao nezavisnim u suštinskom, a ne samo formalnom smislu. Nepristrasnost se, u odlukama ES analizira kroz problem mogućeg uticaja stranaka u postupku na (ne)pristrasnost, objektivnost sudije. Sudija ili član sudskog veća ne sme biti neko ko je u podređenom položaju u odnosu na stranku u postupku. Radi ocene nepristrasnosti, ES je razvio dve grupe kriterijuma: subjektivni, koji obuhvata lična uverenja i ponašanje određenog sudije, tj. pitanje da li on ima bilo kakve lične predrasude ili naklonosti u datom slučaju i objektivni, koji znači ocenu da li sam sud, u pogledu sastava pre svega, pruža garantije koje isključuju legitimnu sumnju u nepristrasnost suda. Sa druge strane u Preporuci Komiteta ministara Saveta Evrope (2010)12 tačka 11, polazi se od teze da nezavisnost sudije nije privilegija konstituisana u interesu sudije, već u interesu vladavine prava i onih koji očekuju nepristrasno pravosuđe. Nezavisnost sudije treba smatrati garantijom slobode, poštovanja ljudskih prava i nepristrasne primene prava. Nezavisnost i nepristrasnost sudije su suštinski garant ravnopravnosti stranaka pred sudom. Takođe, na osnovu tačke 4. Preporuke (2010)12, nezavisnost pojedinačnog sudije obezbeđuje se nezavisnošću sudstva u celini. Drugim rečima, Preporuka nezavisnost sudije izjednačava sa nezavisnošću sudstva.

Osuđeno lice je demonstriralo protiv autoritarne vlasti Aleksandra Vučića. Kažnjeno je sa 60 dana zatvora. Lice poznato pod nadimkom Jutka, koje nikad ne bi demonstriralo protiv dotičnog, u prvostepenoj nepravnosnažnoj presudi kažnjeno je za krivično delo pokušaja silovanja sa tri meseca zatvora. A nezavisnost sudija, treba da služi ravnopravnosti građana.

Kojoj i kakvoj državi se služi skraćenim postupcima, bez prava na odbranu, izricanjem neobrazloženih drastičnih kazni?

„Na jednoj strani postojala je `normativna država`, vezana pravilima, procedurama, zakonima i konvencijama, a sastojala se od formalnih institucija, kao što je Kancelarija Rajha, ministarstva, lokalne vlasti i tako dalje, a na drugoj strani stajala je ‘prerogativna‘ država, jedan suštinski van-pravni sistem koji je izvodio svoj legitimitet isključivo iz nad-pravnog autoriteta vođe“ (R. Evans, The Third Reich in Power, 1933-1939, Penguin, 2005, str. 45).

„Suština prerogativne države je u njenom odbijanju da prihvati pravna ograničenja, tj. bilo koje `formalne` granice” (Ernst Fraenkel, The Dual State: A Contribution to the Theory of Dictatorship, str. 48).

Mislilo se da je dualitet između tzv. normativne i tzv. prerogativne države, vezan za nacističku Nemačku. Nažalost preživeo je to doba.

Sudije moraju služiti bar normativnoj državi, ako ne još uvek vladavini prava. Prerogativnoj državi nisu se zakleli.

Peščanik.net, 14.07.2020.

Srodni link: Danilo Ćurčić – Tortura u ime naroda

REFORMA PRAVOSUĐA

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima. Dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ za 2020. godinu.

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)