Tragovi teške ruke

Dok su bez milosti i bez razloga prebijali studente i građane u Valjevu 14. avgusta 2025. policajci nisu imali lica. Bili su bezdušni projekti za nasilje, mada se ispod oklopa nazirala mogućnost da su to ipak ljudi.

Možda ih je tada vodio duh odbrane svakog zločina: samo smo radili svoj posao. Izvršavali smo naređenja!

Zapovest za takvu svirepost mogli su da izdaju: gospodar tamnice, ministar policije i direktor operativnih snaga. Po prezimenima, Vučić, Dačić i Vasiljević. Još neko vreme neće biti poznato kojim komandnim kanalima je tekla naredba, da li je bilo sumnje u njen smisao ili bilo kakvog otpora u okviru slepe poslušnosti. Kakav je bio ton borbene zapovesti: prebiti, osakatiti, polomiti, onesposobiti, rasturiti? Ili su snage za ubijanje boga u ljudima imale poseban, dijabolični rečnik, maskiran poput legionara u borbi protiv Valjeva.

Odakle potiče odanost koja vodi do zločina? Bilo bi prirodno da policajci pitaju sebe ili svoje kolege šta to uopšte rade i kojim su putevima stigli do tako nepovratnog pada. Da je bilo takvih pitanja, neko bi na njih možda odgovorio ili nagovestio da odgovori nisu potrebni. Jedinica je dobila naređenja i bila je na zadatku u ime Srbije.

Nema tragova da je među nasilnicima bilo sumnje, a ako i jeste, prirodno je da to bude zataškano uterivanjem straha. Ali čak ni takva pretnja ne bi mogla da bude dovoljna za preimenovanje dana terora u čin odbrane države. Kreature koje sebe smatraju državom, ne žele da vide svoje učinke, a možda više i ne mogu.

Dan posle toga bilo je pokušaja da se nađe razumno objašnjenje. Ono koje bi bar donekle vodilo do porekla surovosti: policija je, na primer, puna kriminalaca kojima su obukli uniforme i nakačili značke. Oni biju, nikada to ne bi mogli da urade naši policajci koji dolaze iz naroda . Narod je ovde fikcija, kao i oni koji dolaze otud. Izgleda ipak da su klasični kriminalci bili suvišni. Njih je bilo dovoljno u redovnoj službi.

Mladi očevi, recimo, koji posle običnog surovog dana na poslu gde su brutalno tukli sugrađane, izvode decu u park da se igraju sa drugom decom. Oni odvajaju posao od života, kad skinu sa sebe ono što ih razlikuje od žrtava, postaju kao i svi drugi. Uljudni i pitomi, pravi srpski domaćini, komšije spremne da pomognu.

Od takvih saznanja stvara se nova naslaga straha i nedoumica: ko je sve od njih jurio ulicom pobesneo od nečeg nepoznatog sa namerom da ubije. Da bi zatim svoje osveženo, pitomo lice vratio među ljude.

Tačno godinu dana posle, kad je Valjevo odlučilo da ne zaboravi ono što se inače ne zaboravlja, javno je pročitan spisak policajaca koji su se tog paklenog dana istakli u svireposti. Pokazalo se da maske nisu dovoljne. Svaki zlikovac ima osobine po kojima se prepoznaje, makar nosio na sebi kostim crnog đavola.

Javio se Ivica Dačić, koji je osudio javno čitanje imena kriminalaca, tvrdeći da su ti dobri ljudi čak bili preterano defanzivni. Nije objasnio kako vidi policijsku ofanzivnost, ali je svirepi dvorski zabavljač još jednom optužio građane za torturu koju su pretrpeli.

Sakrivši njihova lica i sve po čemu bi mogli da budu prepoznati, režim je poslove na otkrivanju izvršilaca teških dela ostavio građanima. I oni su nešto od toga uradili. Niko bolje ne prepoznaje batinaša od onoga ko je istrpeo policijsku toljagu.

Neki advokati ne opravdavaju javno čitanje imena državnih nasilnika, jer za njih i posle dugog ćutanja važi „prezumpcija nevinosti“. Ali imaju razumevanja za te jake javne glasove zbog građanskog revolta koji nije namiren. I u ovom slučaju kriminalci svih nivoa brižno čuvaju svoju nekažnjivost. Zato su građani konačno uzeli nešto u svoje ruke.

Uvid u materiju iza maske, jeste čin otpora. Takozvana država je spremna na još surovije nasilje ako izborna demokratija ugrozi vlast. Godinu posle Valjeva, dužni smo da saznamo poreklo žive materije koja je napala grad i ostavila na njemu dangu koja ne zarasta. Ali i da dobro vidimo šta se sve čita na jezivim maskama u vidu lica, koja su ih pustila na nas. Jer će oni napasti ponovo.

Peščanik.net, 19.08.2026.

Srodni linkovi:

Uglješa Bokić – U Valjevu se dogodila osveta policije, a ne intervencija

Dejan Ilić – Prah i pepeo od države

Sofija Mandić – Gori u Valjevu

Robert Sepi – U zaštite su kratke noge

Rodoljub Šabić – Presedan