- Peščanik - https://pescanik.net -

Traženje smisla

Tadić je u Savetu bezbednosti rekao kako bi 2010. mogla da bude godina rešenja za Kosovo. Vuk Jeremić je, pak, u Crnoj Gori rekao: „U borbi za Kosovo nećemo popustiti ni pedalj. Kosovo se branilo vekovima, branimo ga mi danas, i braniće ga oni posle nas.“ Kako te dve izjave usaglasiti? Tadić je, činilo se, rekao da je Srbija spremna da popusti i mnogo više nego za pedalj. I Jeremić je davao takve izjave, ranije. U skladu sa tim ranijim izjavama, Tadićev nagoveštaj da bi 2010. moglo da se nađe rešenje za Kosovo nije moguće sasvim precizno protumačiti, ali kao da izražava razumevanje da bi za Srbiju bilo dobro da do tog rešenja dođe što pre.

Jeremić, međutim, kaže da je to nepoželjno. Cilj nije rešenje, već borba neprestana. Ona traje vekovima. Nju su nam u amanet ostavili naši preci, a mi ćemo je ostaviti u nasledstvo našim potomcima. Zašto se toj borbi ne vidi kraj? Zato što je cilj neostvarljiv. Tadić misli da se rešenje može naći ove godine, a za pretpostaviti je da pod rešenjem ne misli na spremanje potomaka za neprestanu borbu za Kosovo. Jeremić kaže da je reč upravo o tome: večna, besciljna borba.

Nema mnogo smisla ukazivati na neetičnost takve borbe. Izvan određenih verskih krugova, ne smatra se da postoji moralna obaveza da se čini ono što je nemoguće. Takođe, nije baš najmoralnije obavezivati buduće generacije da se bore zato što njihovi roditelji i preci nisu znali kako da reše problem pred kojim su se našli.

Ima, međutim, smisla nešto reći o politici ovih izjava. Tadićeva bi izjava, ako je ozbiljno data, mogla da se shvati kao spremnost da se sa Kosovom dođe do sporazumnog rešenja. Ukoliko je to ozbiljna namera, nije teško videti koje bi to rešenje moglo da bude. Budući da nije teško identifikovati srpske interese, a isto važi i za albanske, politički okvir u kojem bi oni bili ostvarljivi je relativno lako videti.

Jeremić, pak, kaže da nije o tome reč. Borba za Kosovo je potrebna ne zbog rešenja, već zbog sasvim drugih političkih ili uopšte kolektivnih ciljeva. Zbog toga on kaže da je reč o borbi koja traje i trajaće vekovima. Jer rešanja zapravo nema. Ako je reč o svim onim vrednostima koje je naveo, to je depresivno. Rešenja za Kosovo nema jer je borba za njega potrebna da bi se rešio neki kolektivni duševni i duhovni problem, koji je, očigledno, nerešiv.

No, politički posmatrano, to nije tačno. Pre dvadeset godina Demokratska stranka je, u trenutku nastajanja i samo veoma kratko, znala koje je rešenje za Kosovo: razgovori i dogovor sa demokratskim predstavnicima Kosova, kao i predstavnicima republika tadašnje zajedničke države. Zagovornici demokratskog rešenja su, nažalost, gotovo istog časa kada su se oglasili, bili potisnuti onima koji su smatrali da se borbom, upotrebom sile (to borba znači), može postići mnogo više.

Razlika između tadašnjih i sadašnjih boraca je samo u ovome: tada se smatralo da će se borba završiti brzo i pobedom, a sada se pobedom smatra protezanje borbe u večnost. Nema mnogo razlike, međutim, u retorici, koja nije napredovala ni sadržajno niti estetski. Stvarna politička razlika je samo u tome da sada postoji demokratska većina, mada možda još uvek nedovoljno atrikulisana.

 
Peščanik.net, 31.01.2010.