Približavanje stogodišnjice sarajevskog atentata 1914, kojim je Kraljevina Srbija, iz današnje perspektive, olako i neodgovorno otvorila prostor izbijanju Prvog svetskog rata, i isticanja jednog veka od nastanka prve jugoslovenske zajednice 1918, otvara osetljiva pitanja vezana za izglede i prirodu evropske integracije nekadašnjeg jugoslovenskog prostora u celini. Jugoslavija je dva puta nasilno dezintegrisana, 1941. i 1991. Nije sasvim jasno da li su njen nastanak, 1918, (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca preimenovana je 1929. u Kraljevinu Jugoslaviju) i obnova, 1944. i 1945, imali većinsku podršku u njenim udeonim pravnim i društvenim celinama niti da li je takvo raspoloženje pratilo njeno nestajanje. Sama jugoslovenska ideja bila je dinamična i razvojna. Prethodila je jugoslovenskom ujedinjenju, i u pojedinim, mada stidljivim segmentima, nadživela njen drugi nestanak. U svakom slučaju, verovatno je pogrešno procenjivati prošlost na osnovu docnijih dometa prava i demokratije. O nastanku i nestajanju Jugoslavije odlučivale su sile pobednice u evropskoj i svetskoj politici: sile Antante, Osovine, Saveznici i Evropska zajednica (od 1992. Unija). EU i SAD trenutno podržavaju integraciju celokupnog bivšeg jugoslovenskog prostora, koja podrazumeva ukidanje svih administrativnih, ekonomskih i kulturnih barijera. Tim procesom neće se samo objediniti jugoslovenski prostor, ostvariće se i sve prethodne zamisli o balkanskoj federaciji. Samim tim će dobiti zadovoljenje i svi balkanski nacionalizmi, budući da će evropska integracija podrazumevati nacionalno okupljanje u istovetnom institucionalnom okviru.
Srpski nacionalizam i prva Jugoslavija
Prva Jugoslavija nastala je iz ruševina osmanske i habsburške imperije. Nisu bez uticaja protekli ni nestanak nemačkog i ruskog carstva, naročito njihove socijalne i ideološke revolucije. Kraljevina SHS ozvaničena je 1. decembra 1918. kao unija privremene republike Narodnog vijeća (predsednik Anton Korošec, potpredsednici Svetozar Pribićević i Ante Pavelić /stariji/), i Kraljevine Srbije, koja je već pripojila Kraljevinu Crnu Goru.
Prva Jugoslavija bila je ostvarenje različitih interesa koje je, u njenom docnijem razvoju, bilo teško usaglasiti. Njena iskušenja počivala su na složenoj političkoj, etničkoj, verskoj, socijalnoj i kulturnoj strukturi. I međunarodne prilike postajale su, vremenom, sve manje povoljne. Nakon razdoblja sporog i tegobnog oporavka od ratnih razaranja i depopulacije, usledile su, od 1929, unutrašnja konstitucionalna kriza, koja je dalje podsticala političke obračune i nacionalne tenzije, i prva svetska ekonomska kriza, koja se odužila do sredine tridesetih, generišući pojavu autoritarnih i totalitarnih režima. Pritom je vladavina kralja Aleksandra I Karađorđevića bila jedini lični režim koji je ostao privržen savezima s evropskim demokratijama. Njegovo ubistvo u Marseju 1934, kad je stradao i francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu (Louis Barthou), trebalo je da raskine i tu sponu zvanične jugoslovenske politike sa snagama koje su se svesno opirale fašizaciji evropskog političkog prostora u celini. Ti su napori zbrisani nemačkom i italijanskom agresijom kojom je započeo Drugi svetski rat 1939. Prva Jugoslavija kapitulirala je 1941, a njena teritorija raskomadana.
Jugoslovenska ideja potekla je, istovremeno, iz srpskog nacionalizma, iz težnji hrvatskih, slovenačkih i bošnjačkih političara da se osamostale od habsburških, naročito austrijskih i mađarskih uticaja, iz duge zajedničke etničke i kulturne istorije u kojoj se, bez obzira na varijante, više dijalektičke, kodifikovao zajednički jezik, dok je slovenački ostao dovoljno sličan, itd. Prvu jugoslovensku integraciju podstakle su i ideje američkog progresivizma o ženskoj građanskoj ravnopravnosti, socijalnom zakonodavstvu za žene i decu, brizi o radnicima, reviziji bankarskog sistema, obaveznoj zdravstvenoj zaštiti u industriji, novom poreskom sistemu, itd. “Novi nacionalizam” Teodora Ruzvelta (Theodore Roosevelt) predviđao je političko i društveno jedinstvo zasnovano na državnom protekcionizmu radnika i srednje klase. U svome čuvenom govoru, poznatijem kao “14 tačaka”, koji je održao pred Kongresom 8. januara 1918, predsednik Vudrou Vilson (Woodrow Wilson), jedan od vodećih progresivističkih intelektualaca, pokušao je da američke reforme prevede u načela spoljne politike. Njegova vizija posleratnog evropskog preuređenja predviđala je, u 11. tački, da se “Rumunija, Srbija i Crna Gora evakuišu, i da se vrate okupirane teritorije; Srbiji da se odobri slobodan i bezbedan prilaz moru; i da se međusobni odnosi nekoliko balkanskih država odrede u prijateljskom dogovoru duž istorijski ustanovljenih linija privrženosti i nacionalnosti; trebalo bi uključiti i međunarodne garancije političke i ekonomske nezavisnosti i teritorijalnog integriteta nekoliko balkanskih država”. U istorijskom prevodu, jugoslovenska država trebalo je da postane replika, na evropskoj strani, demokratskog, otvorenog, multikulturnog američkog društva, koje bi se ubrzano razvijalo na političkim i ekonomskim osnovama ličnih, građanskih, profesionalnih i poslovnih sloboda, u procesu društvene i kulturne asimilacije.
Evropske integracije i ruski mit
Jugoslavija je takvu priliku dobila dva puta u svojoj istoriji. Dva puta je bila na pobedničkoj strani slobode i demokratije. Ali ona sopstvenu istorijsku ulogu nikad nije dobro razumela. Njene elite, i tradicionalne, i one koje su nastajale, takve ideje smatrale su tuđim i neprijateljskim. Zato svoje prilike Jugoslavija nije uspela da iskoristi. Štaviše, dva puta se dezintegrisala u kataklizmi nasilja, mržnje i opšte destrukcije.
Sve jugoslovenske nacije, koje su postepeno postajale udeone, uključujući kosovske Albance i Jugoslovene, postigle su u jugoslovenskim zajednicama relativan istorijski napredak, u izgradnji kolektivnog identiteta, političkom, ekonomskom, društvenom ili kulturnom razvoju, ali su podnele i značajne ljudske gubitke, i iz Jugoslavije iznele traume kojima se potom dodatno manipulisalo, tako da su se vremenom transformisale, i u ideološkom i emotivnom smislu izobličile. Distorzija trauma i predrasuda postajala je preteće opterećenje u budućnosti. Ta budućnost upravo traje.
Otpori evropskoj integraciji postjugoslovenskog prostora zasnivaju se na istorijskim i kulturnim predrasudama i stereotipima. Srpska nacionalna integracija u evropskom okviru postala bi ostvarenje velikosrpskog hegemonizma, koji se generički vezuje za pojam bilo koje Jugoslavije, i time nasilno transponuje u izvesnost svakog oblika regionalne i evropske integracije. Srpska nacionalna integracija podrazumeva i otelotvorenje ruskog mita i izvesnost postsovjetske pretnje, koja je ionako evropska i svetska stvarnost, koja proističe iz autoritarnog i antidemokratskog karaktera političkog putinizma. Hrvatska integracija budi asocijacije na godine holokausta, ili na rimski prozelitizam. Bošnjačka integracija je uspostavljanje zelene transferzale. Srbija i Hrvatska su od 1992. planski delile Bosnu i kao zajednicu koja je podsećala na jugoslovensku ideju i njenu stvarnost, i neophodnost. Makedonija je balkansko bure baruta. Evropskom integracijom nastaće i Velika Albanija. Samo su se Slovenci na vreme izvukli. I bezbroj preostalih gluposti. Koje su dobro osmišljene i instrumentalizovane.
Prva liga
Ukoliko se bivši jugoslovenski prostor zaista kreće u smislu evropske integracije, čiji bi institucionalni i idejni okvir mogao da zadovolji sve postojeće kolektivne partikularizme i individualne potrebe, podsećanje na prošlost u jugoslovenskoj zajednici nalaže dodatni napor koji bi prevazišao sve pojednostavljene idejne i emotivne reminiscencije, bez obzira na njihov karakter. Istorijske analogije su možda teorijski manje vredan oblik promišljanja budućnosti, budući da je prošlost, koja nije u stanju da za sobom ostavi pouzdano znanje o bilo kakvoj zakonomernosti, pre svega ezoterično i transcedentno iskustvo. Ali se to iskustvo, pred izvesnošću novog prostornog, političkog, ekonomskog i konstitucionalnog ujedinjenja jugoslovenskog prostora, ipak može lako čitati. Nekadašnje jugoslovenske udeone jedinice postaće, i institucionalno i stvarno, bliskije od veza koje je predviđao poslednji jugoslovenski ustav iz 1974. Tome će dodatno doprineti slobodniji ekonomski sustav, nove tehnologije i telekomunikacije. Mediji će ubrzano peglati jezičke i dijalektološke razlike. Povezivaće se idejno bliske političke partije i organizacije civilnog društva. Razvijaće se fondovi saradnje. Treća Jugoslavija, u evropskim i svetskim okvirima, dobiće priliku da nastupa sa svojim obnovljenim ljudskim potencijalima, čija bi sinergija mogla prevazići prost zbir stvarnih ukupnih snaga. Tekuće državotvorno nasilje na fudbalskim stadionima moglo bi se korisno transponovati u obnovi nekad veličanstvene, već mitske Prve lige. Ionako će evropska integracija moći da se ostvari samo na onim tačkama na kojima se počela dezintegrisati prethodna zajednica.
I zato ta budućnost boli, poput stvarnosti koja je zastrašujuća i opominjuća. Bol je propratna pojava i rađanja i umiranja. Pritom Brisel (Bruxelles) nije prepreka. Prepreka su postojeće nacionalne vlade, njihove složene koalicije i feudalne arhitekture pljačke i korupcije. Usporena privatizacija podstakla je tajkunizaciju, usporena demokratizacija putinizaciju. Zato nacionalističke vlade strepe od integracije, mada ona prepušta prostor, u celini, svakoj nacionalnoj ideji, da se konačno ostvari. I samo je naizgled najskuplji zalog za budućnost. Ako je druga Jugoslavija nestala u trenutku raspada komunizma i sovjetskog totalitarizma, otud je i njena evropska obnova prvenstveno pitanje neposredne budućnosti regiona u celini. Ali se ta nedoumica ne zasniva na nesposobnosti njenih udeonih društvenih zajednica, nego upravo na pojedinačnim interesima nomenklatura čijoj je narednoj generaciji, u svim bivšim republikama, i u novim entitetima, zapalo da poništi političku volju one prethodne, koja je nastavila svoj potonji život na platformi rata, nasilja, pljačke i idejne isključivosti. Poseban izazov postkomunističkim nomenklaturama je i onaj karakter evropskih integracija koji podrazumeva poprečne veze u regionalnoj saradnji. Drugim rečima, evropska integracija neće značiti samo neposredno, unilateralno vezivanje Zagreba, Sarajeva, Beograda, Prištine, Podgorice i Skoplja za Brisel. Evropska unija je potekla i iz ideje istorijskog pomirenja Francuske i Nemačke, i ona u tom smislu zahteva žrtve na koje vladajući slojevi, potekli iz komunizma koji je generisao nacionalizme kao svoje rezervno odbrambeno uporište, ne bi trebalo da su spremni. Neće biti lako prihvatiti, za budućnost, onu prošlost oko čijeg je nestanka, kako se nikad ne bi ponovila, postignut, milom ili silom, ubedljiv politički, nacionalni, možda i kulturni kolektivni sporazum. Zajednička prestonica će možda biti Brisel, ali će put do Brisela voditi nekadašnjim, mada obnovljenim putem bratstva i jedinstva. A to danas verovatno tako strašno zvuči.
Nove vrednosti individualizma, u bilo kom domenu politike, ekonomije i kulture, neće se ostvariti ukoliko se ne transformišu postojeći kolektivizmi. Upravo suprotno, i kolektivizmi će, brisanjem svih ograničenja, dobiti na novoj vrednosti. U protekle dve decenije na čitavom našem prostoru nije stvorena nijedna vrednost koju bi vredelo pamtiti. U vremenu koje je prethodilo, verovatno jeste, ma koliko to danas zvučalo nedovoljno politički korektno.
BH Dani, 28.11.2008.
Peščanik.net, 02.12.2008.
JUGOSLAVIJA